Gde može da se kupi pogled iz malog mozga i velikog srca - "Pas" Ivana Tokina

Nije mu autor dao ime ni detaljan opis. Nama je dao priliku da ga oblikujemo u mašti i nazivamo imenom koje mu pristaje.

A toliko je detalja, toliko priča, događaja, uverljivih "kazivanja" glavnog junaka koji nam daju ideje. Znamo da je Italijan iz Đenove, da mu je majka plemenitog porekla, a otac uličar.

Čudnim spletom okolnosti, koje će vam on najbolje sam opisati, stigao je u Beograd. Njegovi dnevnički zapisi počinju na tom putu. Dirnuće vas kada kaže da je prvo naučio da je belo hladno. Sneg. Njegovo lutanje podsetiće na pikarske avanture. Pišući o svojim dogodovštinama dizaće zavese najskrovitijih dubina nas samih.

Daleko od srećnih nameštenih osmeha s društvenih mreža, napućenih usana i nas kakvi želimo da budemo Tokinov Pas ljude otkriva bez ustezanja. Jednostavnim jezikom. U stvari savršenim jezikom koji mu je Tokin podario da uhvatite sebe kako verujete da sve stvarno priča jedan četvoronogi ljubimac.

Sve teme kojima se autor bavio u svojim delima sažeo je u ovom liku. Pas će nam objasniti odnose u svojoj novoj porodici, koju uz Žileta čine njegova supruga Anči, mala Dunja i potom i beba Maša. Onda se krug širi na ortake, tzv legende, porodicu... Na sve nas. Ljudski rod. Vrline i mane pod skenerom.

"Svakome je čoveku poslednji i najviši cilj da što više i skladnije razvije svoje snage u njihovoj ličnoj osobini, a uslovi, kojima će to postići jesu: sloboda rada i raznolikosti položaja", zapisao je Viljem Humbolt, a sprovodi u delo naš junak.

Kako to izgleda lako kod njega! Luta noćima, nalazi drugare i ljubavi. On voli bez ostatka svoju porodicu, zaljubljuje se u ulične i prave princeze, poigrava mu srce od sreće i pati kada ih više nema. On ima snažan karakter, hrabro srce i veliku dušu. Ima hrabrost da "se pokida" kad treba, da ostane na moru sam uz svoju izabranicu i da se vrati kada oseti da to treba da uradi. On je lišen komplikovanih ljudskih međa, slobodan, srećan i tužan, odan. Ume da se preda bezrezervno.

Recimo jednoj Pipi koja ga "pogleda iz malog mozga i velikog srca. To stanje vi zovete - teranje... a to je toliko jedan pakleno površan, i loš, i neodgovarajući naziv za ovako uzvišeno stanje u kojem ima sreću da se nađe neki božji stvor."

Ne, on nije od onih bezličnih kuca koje posustaju pred voljom gazde. Kako smo ustanovili: Žile je njegov ortak. Prezire kuce što nose kabanice i roze cipelice. Voli pijacu i dobre namirnice, uličnu filozofiju i jezik srca Beograda. Održao nam je predavanje o materijalnim stvarima:

"Vidim da se svi bave parama, mislim većina. Bez para čovek ne izlazi iz kuće, ako ima pare. Da bi čovek funkcionisao, skoro da mu je neophodno da ima pare. Ustvari, svako ko voli da ima stvari, mora da ima pare da bi ih kupio. Eto, sad mi se razjasnilo zašto meni pare nisu potrebne - ja ne volim da imam stvari. Sve što mene čini srećnim, to ili ne može da se kupi ili je besplatno".

Sreća je dostupna. Lepo je tu oko nas. "Lepo je kad me vlažna trava udara po grudima. Lepo je kad me Dunja mazi svojim nespretnim rukama, lepo je kad mi slučajno gurne prst u oko, kad ja zarežim a ona počne da plače pa se Anči dere na mene a Žile na Anči.

Lepo je kad jedem. Lepo je kad žvaćem i gutam i kad mi se sva ta količina hrane spakuje u želudac i otera me na spavanje...Lepo je kad se ženke kreću, kad mašu svojim glavicama, kad se mršte i reže... lepo je kad me izbaci spremnog da umrem istog trenutka, presrećan."

Sociolozi i psiholozi često se bave ljudskom potrebom za društvom pasa. Razlozi su jasni: u njima nalaze ono što ljudskom svetu sve više nedostaje: iskrenost, osećajnost, odanost...

Hvala Vam, gospodine Tokin, na divnoj knjizi, ali ste me naterali da sada svaki put razmišljam pred svojim psom Božom šta "misli" o našim troškarenjima, kafićima, prijateljima. Sve ste nas uputili da razmišljamo o sebi.