Dva novogodišnja romana: „O, Vilijame!“ Elizabet Straut i „Pevanje o vakuumiranom piletu“ Lusi Riko

Bajka je u nama, samo treba da je probudimo - "O, Vilijame!" Elizabet Straut u prevodu Aleksandra Milajića

Vratila nam se Lusi Barton. Sada kao priznata autorka živi u Njujorku, putuje svetom na gostovanja i sajmove, i to "prvom klasom gde ti daju paketić s četkicom i pastom za zube", ima novog muža Dejvida. Ali tu je pre svega da nam ispriča priču o bivšem suprugu, Vilijamu. Sama suština stala je već u naslov.

U tom uzviku “O Vilijame” je sve neverica, nežnost, naklonost, ljubav, mržnja, nerazumevanje i mirenje, sitna neverstva i velike izdaje, svi titraji osećanja koja se smenjuju u odnosu s njim, u koje majstorski ume da pronikne dobitnica Pulicera Elizabet Straut.

Sve počinje čudnim rođendanskim poklonom njegove žene Estel - pretplatom za traženje predaka putem interneta. Ono što je izgledalo kao dar radi dara, pa igra, pretvoriće se u zapanjujuće otkriće.

Lusi, posle smrti muža i Vilijam kojeg napušta i treća žena, kreću na put u Holton gde je njegov otac boravio kao ratni zarobljenik. Počinje nesvakidašnja avantura, paralelno putovanje: u nepoznatu prošlost Vilijemove porodice i poznatu prošlost, sećanje na višedecenijski zajednički život i raspad braka Lusi i Vilijama.

Svaka stanica, hotel, doručak, ulica... povod je za buđenje uspomena na zajednički život, upoznavanje, prijatelje, lepe i tegobne trenutke, njegove noćne more, priču o očevima koji su se u Drugom svetskom ratu borili na suprotnim stranama, o voljenim ćerkama i nevoljenim majkama kojima je zajedničko škrtarenje ljubavi prema deci.

Život Ketrin Kol, Vilijamove majke, odmotava se iznenađujućim tokovima.

Lusi, iako se sebi čini "nevidljivom", "ipak zna kako je biti obeležen i izopšten iz društva". Materijalno siromaštvo iz kojeg je potekla nije presudno, emotivno kopka dušu čitavog života i "um kada nastavi da putuje za svoj groš".

Mnogo je dirljivih momenata u njenom razmišljanju i ponašanju, ali najupečatljivija je želja da misli da je bilo drugačije: "Ubeđujem sebe da me je majka volela. Mislim da je radila to onako kako je mogla."

Psihijatrica ima odgovor: "Želja nikada ne umire".

Zato je izmislila majku koju često pozove kada praznina i samoća opustoše svakodnevicu: "Mamice, boli me, boli me."

Da je drugačija, natopljena gorčinom, bila bi sasvim obična, jedna od tolikih. I ne bi bila junakinja romana i ne bi Elizabet Straut postala finalistkinja Bukera. Stvorila je Lusi Braun, onu kojoj Vilijem kaže: "Ti si jedinstvena, Lusi. Ti si duh... Na svetu nikada nije postojao niko sličan."

I ovakvim knjigama je teško naći slične. Zašto me podseća na praznik? Zato što se tada svi sete da pozivaju na ljubav, toplinu, dobrotu, pažnju (doduše uglavnom izraženu komercijalnim merilima), a ovaj roman je literarno praznovanje.

Bez nestvarnog savršenstva bajki, bez iluzija o apsolutno idelnom. Bajka je u nama. Samo treba da je probudimo. "O, Vilijame", pa ti to možeš. Svakim redom.

Kada bi Ezop danas pisao basnu izgledala bi baš ovako - "Pevanje o vakuumiranom piletu" Lusi Riko u prevodu Olje Petrović

Evo literarnog spomenika svim životinjama koje su kao namirnice završile na prazničnim trpezama širom sveta. Njihovi predstavnici na stranicama debitantskog romana Lusi Riko su: Teodor, Jemac, Ćuban, Lolita, Žervez, Zelda... pilići.

Spremite se za neviđene obrte! Nežno, toplo i humano, pa okrutno i hladno, ljubav pa mržnja, vrhovi mašte i ponori ludila, komično pa tužno. A priča vijuga neosetno između paralelnih svetova vođena savršenom spisateljskom rukom.

Prvo upoznajemo Teodora, pile koji na farmi trupće po tlu, ne smeta mu kiša, "prihvata je kao neutralnu varijabilu".

Potom Polu, devojku koja dolazi iz grada da se oprosti sa majkom na samrti i ispuni joj poslednju želju, da ubije Teodora. Ona ne zna da ubije pile. Od jednog davnog rođendana kada je to majka učinila pred njenim očima čak ih i ne jede. Vegetarijanka je. Ali poslednja želja mora biti ispunjena. Mora i da brine o pilićima koje je majka uzgajala i da im oduzima život kako bi ih prodavala na pijaci. A, zavolela ih je. Kako da im se oduži? Napisaće neku vrstu omaža, nekoliko redova da izrazi posebnost svakog od njih. Svako pile prodato na pijaci, dobija etiketu s biografijom.

Žorž

"Prostor je sloboda duha. Lutao je da bi pomerao granice životinjskog polja, ubrzavajući kada je osećao da ga pristižu, vrebajući opasnosti, gledajući svuda oko sebe... Život mu je bio ludačka osvajačka trka i niko se nije usudio da mu kaže da se vrti ukrug".

Šarl

"Šarl je voleo svežinu ljudskih ruku, otkucaje njihovog nežnog srca. Čovek, pile, ista krv, iste borbe.”

Kitila je dok je pisala biografiju Bergu, piletu sportisti.

"Pabirčila rečenice, među kojima je i ova maznuta iz nekog pogrebnog govora: Živeo je samo da bi pasao."

A kako na to gledaju ostali prodavci? Kako na topao ljudski čin gledaju ljudi? Ne blagonaklono. Čak će je kazniti.

Vraća se u grad, a njena ljubav Luj učestvuje u procvatu posla s prodajom pilića. Za njega su oni samo "teorijska stvar", ali zbog Pole jedno pile će prihvatiti i kao kućnog ljubimca. On je arhitekta i projektuje zdanje za odgajanje pilića.

Vege heroina seda na hi tech tron te pametne zgrade s igralištem za piliće, u svetlucavim ultramodernim supermarketima potražnja za njima raste, odabrani tim scenarista piše hiljade biografija, biznis vodi iskusni Fernan.

Sve je tu: briga o brendu, brainstorming, nezasiti konzumenti.

Uspela je. Prema kriterijumima potrošačkog društva. Ali setimo se sve je počelo od želje da sačuva identitet svakog pileta, da istakne njegovu autentičnost.

Pola je na potezu. Čitalačko uzbuđenje na vrhuncu.

U jedine dve biografije o ljudima napisaće o Luju: nemaran, dokoličar, sanjar, delikatan... Iznad svega je voleo da se igra, da trči, stvara i zamišlja gnezda drugih, a u svom je podlegao. O sebi samo dva glagola: pisati, ubijati.

Pitanja o odnosu čoveka prema životinjama i prirodi, samo se nižu.

Kada bi Ezop danas pisao basnu izgledala bi baš ovako.

Nema dileme zašto je književni prvenac Lusi Riko poneo Nagradu za najbolji ekološki roman.