Dva avgustovska romana: „Nevidljiva družba“ Muharema Bazdulja i „Stari kalendar jedne ljubavi“ Andreja Makina

Nevidljiva družba Muharema Bazdulja: Bez tačke, jer nije kraj

Znate li šta povezuje Springstina i Andrića, Bodlera i balkanski humor, ili, recimo, šta je kafkijansko u pesmi Mehmeda majka budila?

Zna Bazdulj. Pisac široke i za čitaoca neopterećujuće erudicije.

Nevidljiva družba je roman u jednoj nezavršenoj rečenici. Prošla sam „literarne kilometre“, a zanesena sadržajem tek posle desetak stranica sam primetila da nema tačke.

Njegov junak budi se u „najpotpunijem mogućem mraku" i počinje da premotava film svog života.

Posleratno vreme, bivša zemlja, gradovi u koje su odlazili ljudi, „sve je to bilo garnirano asocijacijama na knjige, muziku i filmove“, piše Bazdulj. Tako njegov junak opisuje razgovore sa devojkom, a to je i suštinska karakteristika ovog romana koja ga izdvaja od ostalih o tom vremenu.

Koristi asocijacije, ne hronologiju. Bazdulj je majstor asocijacije.

Između mešovitog braka roditelja našeg junaka i njegove „mešovite“ ljubavi teče uzbudljiva priča.

„Miješani brak roditelja, kako se to uobičavalo nazivati, bio je razlog ideje da će poći negdje daleko preko okeana, u Ameriku, Kanadu, Australiju, na Novi Zeland ili Tasmaniju, pošto je kružila fama da te zemlje široko raširenih ruku dočekuju pipl in mikst meridžis...“

Naš junak odlazi u Beč. Upoznaje Rebeku koja je došla iz Nebraske na studije.

„Pomišljao je kako je on Rebeku zavolio zbog Springstina, a ona Bregovića zbog njega, i zaista je Springstin izmislio tu Nebrasku, onako kako je Andrić izmislio Bosnu...“

Život našeg junaka je mali putopis. Živi u različitim gradovima, putuje na konferencije gde susreće sunarodnike. Dobra podloga za priču o rodnom poluostrvu:

„Postoji taj kliše da su ljudi sa Balkana duhoviti, naročito Bosanci, njemu to nikad nije bilo posebno uvjerljivo, to je neki ketmanski humor, bez dubine, uvjek psovka, uvjek neka agresivnost, ismijavanje, kao kad se u onoj Bodlerovoj pjesmi pijani mornari rugaju albatrosu zbog velikih krila.“

Da li ste primetili da režiseri i pisci vole vozove? I Bazdulj je junaku svog romana ljubav života našao u vozu. Zvala se Asma. Studirala je anglistiku u Beču.

Bio je sedam godina stariji od nje i po ocu – druge vere.

Ona je rekla: „majci bi više smetale godine, a ocu porijeklo...“

Bilo mu je jasno, „da je njihov odnos kao matematički zadatak gdje se zna rezultat, konačno rješenje, a da između tog dvoga stoji samo postupak". Taj postupak je dirljiva ljubavna priča.

Povod za svađe i zađevice, piše Bazdulj, bilo je, recimo, imenovanje zajedničkog maternjeg jezika „ona koja je bila iz Novog Pazara insistirala je na imenu bosanski, a on kao Sarajlija govorio je srpskohrvatski...“

Asocijacije se prepliću u razgovorima između dvoje ljubavnika, dok se jedno drugom predstavljaju i mapiraju svoje pređašnje živote.
Naš junak „otvorio se skoro potpuno i skoro bez autocenzure... pričao je o ranom djetinjstvu, duhovito i malo sentimentalno, o nani Devli s ljubavlju, o početku rata hladno i skoro reporterski, o ocu i majci s razumijevanjem, kao da govori o junacima romana ili filma koji voli, o svom životu u Austriji, najprije u Beču a sada u Lincu.“

Ona, Asma, u prvom gimnazije je slušala rokenrol, „a njena sestra koja je sada prvi gimnazije sluša ilahije i kaside, promijenilo se vrijeme.“

On je zavoleo i taj Linc, grad koji bi ostao skoro pa nebitan na mapi nacističke Nemačke da ga Hitler nije proglasio Firerštatom 1937. želeći da od njega napravi kulturni centar Trećeg rajha samo zato što je tu živeo nekoliko godina s porodicom u mladosti.

Bazduljev junak opisuje Linc kao „grad koji je imao tu zlu sreću da je ljudima najpoznatiji po Hitleru, ono što su za Insbruk dve olimpijade to je za Linc Hitler, samo što je Hitler jači od 10 olimpijada, u negativnom smislu, naravno...“

Misaona mapa našeg junaka bila je ispunjena Šopenhauerom, ali je zbog Asme započeo „polemiku" sa filozofom. Naime, Šopenhauer je tvrdio da je najsrećniji trenutak u danu svakog srećnog čoveka kada pada u san, a najnesrećniji kada se budi.

Bazduljev junak oponira filozofu: „... za Šopenhauera je dubok san maketa nepostojanja... prvi put u životu se to kosilo s njegovim iskustvom jer se osećao srećan i kada pada u san i kada se budi i ako bi morao da bira izabrao bi buđenje kad ugleda Asmu kraj sebe...“

I kako rekoh, nema tačke, ni na poslednjoj 140. strani „jer nije kraj“:

„... kako je na mnogo adresa spavao i život mu se učini ispunjen i dug kao nedovršena priča, kao kod Andrićevog junaka – koliko sam svijeta vidio... – i stihovi Konstantina Kavafija i Brusa Springstina: nikakvo gvožđe ne prodre u ljudsko srce sa takvom ledenom snagom kao tačka stavljena u pravi čas, ... ali nije vrijeme da se stavi simbol kraja, jer nije kraj ...“

Volite li Bazdulja? Ako do sada niste otkrili njegov dar ova beskrajna priča je pravi početak.

Stari kalendar jedne ljubavi Andreja Makina, u prevodu Anđe Petrović: Poetska detinjarija posle godina provedenih u gacanju među leševima

To je književnost uz koju smo postajali čitaoci. Duh ruske klasike, u novom kalendaru. Na način Andreja Makina. Istorijski trenutak kada se Lenjinovim dekretom 1918. godine prešlo s julijanskog na gregorijanski kalendar poslužio je Makinu kao metaforička crta, granica dva sveta.

S obe strane te kalendarske crte živi njegov junak Valdas Batajev, između dve krajnosti, u dva kalendara. I sam je Andrej Makin, rodom iz Krasnojarska u Sibiru, ali obrazovan u duhu francuske kulture u kojoj se nastanio još krajem osamdesetih prošlog veka. Podatak iz biografije Andreja Makina koji najtačnije opisuje njegovu okupiranost kulturnim krajnostima i granicama jeste i da je odbranio doktorat na Sorboni o delu velikog ruskog pisca Ivana Bunjina, takođe ruskog emigranta koji je umro u Parizu 1953. i prvog ruskog pisca dobitnika Nobelove nagrade za književnost. 

Valdas Batajev, junak Makinovog romana, rastao je u buržujskoj petrogradskoj porodici. Provodili su, saznajemo, leta u vili na obali Crnog mora gde su se pila najskuplja krimska vina i najbolja svetska pića, a maćeha Lera pripremala je male pozorišne komade na tragu Čehova.

U njegov život stala je istorija prve polovine 20 veka. Nije bio svedok, bio je učesnik. Kada je u novinama video slike heroja palih „na polju časti“ stupio je u jednu školu za kadete.

U novom kalendaru bio je vojnik, ratnik, beli oficir, ruski emigrant u Parizu, taksista, crtač... On, sam, mislio je da njegov život nije zaslužio da uđe u knjigu:

„Ne, knjige istražuju krupne društvene teme, prefinjena stanja duše.“

Baš kao ova. A jeste o njemu. Svaki njegov susret sa ljudima je nova priča. Naročito u Parizu. Ali nije verovao „u one žalobne uspomene koje su okupljale emigrante u svetoj pogrebnoj atmosferi.“

Menjao je poslove, zemlje, žene...

Jedina koja je živela u oba kalendara bila je razbojnica Taja. Bilo mu je 15 godina kad ju je upoznao, jedne krimske večeri kada se iskrao iz vile, prošetao uz more, primetio senku, osetio telo devojke.

Taja je bila krijumčarka duvana a Valdas Batajev je pored nje predosetio da će dobiti porciju potpuno drugačijeg života, novokalendarskog.

Avantura, uzbuđenje, a mnogo kasnije otkriće: „Misteriozna večnost onoga što je doživeo sa Tajom činila ga je večitim strancem u očima drugih. I žene koje bi mu bivale bliske bile su u pravu što su se udaljavale. Ličio je na izgubljenu lađu od koje se samo jarboli vide iznad talasa. Slaba nada za plovidbu udvoje.“

Zašto? Otkrivaćete u dirljivom nizu.

I okvir života, svet se menjao.

Lenjin je umro 1924. godine.

„Okončavala se jedna epoha, doba revolucije, građanskog rata, nekadašnje Rusije. I, da bi dobro ipak obeležila novu hronologiju, Francuska je priznala Sovjetski Savez.“

Zemlja u kojoj je rođen i za koju se borio nije više postojala.

„Mnogo godina kasnije Valdas će razmišljati o ‘lukavstvu istorije’, o čemu su govorili filozofi. Ali u ono vreme to nije bilo lukavstvo, nego ogromna podlost koju su odigrali tobožnji zakoni stvarnosti.“

Ipak, u njemu je zauvek opstala „poetska detinjarija, posle godina provedenih u gacanju među leševima...“

„Mislio je kako ga više niko neće uvući u igru u kojoj se narodi uništavaju za korist ratobornih političara koji krv pretvaraju u zlato.“

Ali već su se čuli novi pozivi na žrtve, na novi rat. Čudila ga je slabost ljudskog pamćenja. „Moliti se za one za koje niko ne moli postaće njegov način da odoli zaboravu.“

A šta će biti s njim? Otkrivaćete u čitalačkom pohodu.

Ovaj roman voleće ljubitelji uzbudljive istorijske fikcije, finog literarnog tkanja, priča o pravim ljubavima, odani „makinovci".

Zbog svega toga i još jedne važne činjenice uvek biram Makina. Zašto? Jer uvek usred zanesenosti pričom natera da se zapitamo: da li bismo i sami bili sposobni na žrtvu?

Onda nenametljivo ubedi da je to ljubav, a ne žrtva.