Bijenale arhitekture: Kako graditi ispod nemilosrdnog Sunca

Ovogodišnje Bijenale arhitekture ima nekoliko vremenskih zona, i to ne geografskih. Misli se na strpljenje neophodno da se povuče ravna linija kroz obilje atrakcija. Treba pet minuta za suštinu, pedeset minuta za glavne projekte, pet sati da se čuje srce Bijenala, pet dana da se apsorbuju svaka tema, stav i poveznica. Računicu je izveo kustos Bijenala Karlo Rati u nastupu pred medijima uoči otvaranja manifestacije. Pobrao je smeh, najviše zbog onih pet minuta u kojima će arhitektura spasiti svet.

Puls arhitektonske Mostre, devetnaeste po rodu, otkucava u četiri glavna simbolička pravca duž kojih su grupisane nacionalne prezentacije. Prvi i najčešći je evokacija istorije vlastitog paviljona, za šta su se odlučile Finska, Danska, Južna Koreja, Japan i Nemačka.

Transformacija materijala i formi je druga velika tema, gde se izdvajaju Srbija i njen prvi sused Brazil.

Kod treće grupe je fokus na preduslovima za uspostavljanje nove biosfere, gde se mogu smestiti nastupi Belgije, Španije i Kanade. Četvrti tematski krug, gde su najbolji primeri Velika Britanija i Sjedinjene Države, zagovara povratak lokalnim korenima.

Paviljoni, padiglioni, monumenti

Paviljoni raštrkani na arealu Bijenala, u napoleonskim Đardinima i na ostrvcetu Svete Jelene su, propagandistički gledano, zlata vredni. Ima ih tridesetak, tačnije 29, ali kako su neki u kombinovanom posedu, najbolje je držati se okruglog broja. Države su vlasnici objekata, lokalne gradske placa ispod. Osim Venecije, niko tu nije upisan u zemljišne knjige.

Bijenale je prvi put održano 1895. Iz tog dugog trajanja je Mostra, na italijanskom sajam, smotra, izvukla i učvrstila status enormne simboličke moći. Dobrim delom je on sigurno posledica nestvarno lepe Venecije i njenog jedinstvenog tehnološko-inžinjerskog otiska. Ali pomoglo je i to da su organizatori od početka stavili akcenat na države kao izlagače, to jest na moć samu po sebi. U efektu, Mostra je rasla kao prestižni izlog za države, naravno bele i kolonijalne, onda one s ugledom ili u usponu, na kraju i sve ostale.

Kako su došle do svojih paviljona, kad i kako su kupovale pravo da ih podignu, u kom stilu, koji arhitekta ih je projektovao, sanirao i obnovio, sve je to vremenom postalo sadržaj posebne mitologije koja i danas obavija ovu manifestaciju. Sudelovanje na Mostri, umetničkoj jedne, arhitektonskoj druge godine, ostaje statusni simbol državnih moći shvaćenih benevolentno kroz umetnički medij, filosofski moto i dobročiniteljske namere.

Zato nije slučajno da, kada državni selektori traže formu u kojoj će ispuniti moto stavljen pred njih od strane umetničkog vodjstva Bijenala, mnogi posežu upravo za nacionalnim paviljonima.

Za tu metodu se ovog puta odlučilo dosta njih.

Finski paviljon je 1956 dizajnirao čuveni Alvar Alto (1898-1976), otac nordijskog modernizma. Kako bi skrenuli pažnju sa kategorije ikoničke arhitekture, ili atributa „čuveni graditelj“, „tvorac“ i slično, Finska ove godine pokazuju paviljon kao kolektivni produkt. Na primer, koliko je u dizajnu sudelovala Aaltova druga žena, takodje arhitektica. Koliko se taj objekat menjao od nastanka. Koliko ljudi je sudelovalo u održavanju, popravljanju, zatezanju, čišćenju sve ove godine. Koliko timova je pazilo da taj objekat ne propadne.

 Danska je prekopala svoj paviljon i pronadjene materijale izložila na licu mesta, tretirajući objekat kao gradilište, izložbeni prostor i fabriku reciklaže. Svi stari materijali će biti ponovo ugrađeni u novom poretku. Stilska igra s danskim paviljonom je praktično beskrajna.

Izgrađen 1930. (Karl Brumer 1864-1953), obnovljen 1958. (Peter Khh 1905-1980), taj objekat je arhitektonski šizofren, u najmanju ruku pati od bipolarnog poremećaja atraktivnog tipa. Ima dve fasade, jednu klasičnu, drugu modernističku.

Kod nemačkog paviljona je uvek teško zadržati nelagodu, strah i smeh. Podigao ga je 1909. godine italijanski inženjer Danijel Dongi (1861-1938). Ta prva verzija je bila u Jugendstilu i zbog pitomine se nije dopadala nacistima. Objekat je srušen i od nacističkog arhitekte Ernsta Hajgera (1874-1952) naručena impozantna „Germanija“.

Nemačka se od ujedinjenja dosta muči sa svojim paviljonom. Stalno ga preuredjuje, ali ne uspeva da se otrese monumentalnog neoklasicizma. U jednom pokušaju (1993) je raskopan mermerni (!) pod i to prezentovano kao instalacija. Na prošloj Mostri 2023. ponovo isto. Sada je pod zatvoren jednostavnijim materijalima i osvetljen da pod izvesnim uglom izgleda kao jeftini linoleum. Nemci beže od tradicije pretećeg neoklasicizma, ali u krugu. „Germanija“ ostaje najviši paviljon u Đardinima, besmisleno monumentalan.

Naprotiv, japanski i južnokorejski paviljoni su paragoni lakoće, igre i prilagođenosti okolišu. Otvaraju se kao čarobne kutijice na sve strane, prema nebu, u podrum, kroz podove, zidove i platforme. U Tokiju i Seulu je dobro poznato kako deluju njihovi paviljoni, pa su oni glavni program svake nacionalne prezentacije. Japanski iz 1956. je projektovao Takamasa Josizake (1917-1980), Korbizjeov učenik i, vidljivo i kad se ne bi znalo, njegov obožavalac.

Južnokorejski je najmlađi paviljon u Đardinima, upravo slavi trideset godina. Podigao ga je proslavljeni Kim Seok-čul (1943-2016), i on već mrtav kao svi do sada spomenuti arhitekti.

Nacionalna prezentacija se ove godine svodi na to da jedan narator u medijskim varijacijama priča o arhitektonskom i prostornom identitetu paviljona juče-danas-sutra. Narator je, bez smejanja, „Mala žaba“, lik iz predškolske himne „Little toad, little toad“ poznate, kako se saznaje na licu mesta, svoj deci Južne Koreje.

Od materije do energije i natrag

Srbija izlaže u paviljonu kupljenom (za Kraljevinu) 1938. godine. Ovogodišnja instalacija „Rasplitanje“ je genijalna intepretacija poznatog fizičkog principa o pretvaranju materije u energiju i obratno. Ali koliko genijalna, „naj“ ili samo genijalna? Da li bi srpski mediji više izveštavali o Bijenalu, kad bi neko pustio glas da je nacionalni doprinos priredbi „najgenijalniji“? Da li bi redakcije slale više, ili uopšte bilo koga na otvaranje arhitektonske Mostre?

Ako ne najgenijalniji, što i ne postoji, srpska instalacija je sigurno teoretski najutemeljeniji doprinos. Zato što je genijalno jednostavna, svedena i pregledna, fokusirana na bazično, energetski inteligentna, uz to vizuelno atraktivna i taktilno prepoznatljiva na način koji premošćuje vekove.

Verovatno ne postoji bolji analoški prikaz „Tekstilne teorije arhitekture“ Gotfrida Zempera (1803-1879), u bukvalnom prevodu Teorije odeće/Bekleidungstheorie. Zemperov koncept polazi od toga da je sve spolja vidljivo na jednom arhitektonskom objektu nastalo kao „oblačenje“ golog tela građevine. Izvor svake arhitekture je drveni kostur preko koga su prebačeni komadi štofa. Iz tog inteligentnog jezgra razvile su se kuće od kamena, u odvojenim evolucijama zida, poda i tavanice. U principu, tvrdio je Zemper, u nemačkom originalu Semper, svaka građevina čuva memoriju na tekstil i odeću iz kojih je nastala. Semper semper, poruka je srpske instalacije na Mostri.

Transformacija je velika velika tema i na izložbi (Re)Invention u brazilskom modernističkom paviljonu iz 1964. godine. “Plano Coletivo Group” iz Sao Paola se bavi dinamikom prošlosti i budućnosti, tamo gde se dodiruju u artefaktima. Paviljonska podela prostora na dva dela omogućila je dva komunikativna akta. U prvom se pokazuju tehnike gradnje predačkih amazonskih plemena od pre nekoliko hiljada godina, kako su održavali infrastrukturni mir sa prirodom. U drugom aktu i drugoj sobi postavlja se pitanje transformacije tog nasledja: Kakvom miru s prirodom teže današnja društva na dobrobit obe strane?

Prvi susedi: alga i bugenvilija

Radovi iz ove grupe se bave novim odnosom ljudskih kultura prema flori i fauni. Princip je da samo u zajedništvu s njima čovek može da izbegne uništenje Zemljine biosfere. Iz tog partnerstva se očekuju izdržljive, inteligentne i otporne tehnologije i materijali za buduću gradnju. Na mesto humane etike mora doći ekološka etika (ecology-first).

Kanada u svom paviljonu (podignut 1957) pokazuje projekat „Picoplanktronics“. U 3D tehnici je isprintano nekoliko prototipova novog građevinskog materijala, koji se zasniva na svojstvima cijanofita/cijanobakterija, vulgo modrozelenih algi, da vezuju pesak. Cijanofiti podnose ekstremno niske i visoke temperature, uspevaju u mraku i štite od sunčeve radijacije.

Autor projekta je kanadski multidisciplinarni tim The Living Room Collective uz saradnju sa Politehnikom u Cirihu. Na pitanje dokle se došlo u istraživanju, odgovor je – ne posebno daleko, ali se ne odustaje. “Picoplanktronics” je nestabilan na dodir i kruni se u ono što jeste, pesak. Ali forme su su impresivne i podsećaju na londonski „Krastavčić“ (neboder 30 St Mary Axe), kad bi imao fasadu od dobrih bakterija, algi i živog peska.

U paviljonu iz 1922. (modernizovan 1952.) Španija pokazuje izložbu „Internalnosti: Arhitektura za teritorijalni ekvilibrijum“ kustosa Roja Salguiera i Manuela Bouzasa. Poenta je u sučeljavanju termina “internalities” nasprav “externalities” iz ekonomske teorije troškova i profita.

„Internalnosti“ su posledice vlastitih odluka proizvođjača i konzumenata na njih same, dakle stvari koje subjekti imaju pod kontrolom. „Eksternalnosti“ su nepredviđene posledice koje njihove odluke imaju na druge. „Drugi“ je ovde okoliš, klima, priroda. Novi balans traži da se smanje nepredviđeni efekti (eksternalnosti), a proširi prostor predvidljivosti (internalnosti), kako bi se uticalo na Zemlju da nas trpi još neko vreme.

U najstarijem nacionalnom paviljonu iz 1907. (adaptiran 1948. i 1997.), Belgija pokazuje da će ljudi, ako su pametni, deliti stambene zgrade sa florom. Ne sa saksijama i žardinjerama, čega ima i sada, već sa čitavim šumama i parkovima. Izložbu „Graditi biosfere: Nova alijansa prirode i arhitekture“ potpisuju Bas Smets, arhitekta i Stefano Mankuso, neurobiolog.

Centralni termin je „inteligencija biljki“. One je poseduju, ali za sebe. Zadatak je da se ona proširi tako da pod svoj štit stavi i ljude.

Povratak korenima, klupici i tremu

Spas ljudske vrste je u smanjivanju kompleksnosti. U taj trend spadaju Amerikanci i Englezi. Američki paviljon (1930) je jedini u posebnom sistemu vlasništva. Ne pripada državi, već je od početka u privatim rukama, poslednje četiri decenije kod Fondacije Gugenhajm. Ove godine se u njemu pokazuje izložba „Trem kao arhitektura velikodušnosti“. Tremovi postoje i drugde, naravno, ali ovde se misli na distinktivnu tradiciju američkih drvenih kuća sa tremovima ispred, na kojima vlasnici uveče sede s porodicom i prijateljima. Misli se na trem kao društveni i simbolički koncept dobrog, sporog i nezahtevnog života van velikih urbanih centara.

Kustoski tim Marlon Blekvel arhitekts (Arkanzas) je paladijansko pročelje sakrio iza velike drvene konstrukcije natkriljenog trema. Daske su lepljene venecijanskom zemljom, da se istakne raritet sporosti. Ko dovoljno dugo sedi na tremu na stolici za ljuljanje, to bi bila poenta, već će mu jednog trenutka pasti na pamet kako da spasi Planetu Zemlju.

Drugi primer su Britanci. U njihovom paviljonu (1909, neorenesansa) pokazuje se niz instalacija pod zajedničkim nazivom „GBR – Geology of Britannic Repair“, što je teško prevesti da ne ode u absurdno, ali se svodi na „popravke“ britanske istorije kolonijalne sile i kajanje prema kolonizovanima.

Izložba je nastala u kolaboriaciji arhitektonskog studija “Cave_bureau” u Najrobiju sa dvoje Britanaca, geografkinjom Katrin Jusof i teoretičarem arhitekture Ovenom Hopkinsom. Kroz instalacije se prate strategije preživljavanja duž Velikog afričkog raseda/Fossa magna, koji se rasteže od jugoistočne Afrike do juga Turske.

Vizuelno dominira bronzani odliv (umanjenog) lokaliteta u kenijskom delu raseda, poznat pod nazivom „Pavijanski parlament“. Pavijanski parlament je zajednička imenica za tip pećina koje preferiraju keinjski pavijani kada traže sklonište za mirnu noć bez predatora. One su na uzvisini, suve, prozračene i teško pristupačne.

Pretpostavka je da majmuni znaju šta da čine ako nameravaju da prežive u nepovoljnim uslovima. Britanski doprinos za moto ovogodišnje Mostre (inteligencija) je arhitektonsko- antropološka teorija skloništa i zbega.

Epilog

Zlatnog lava je ove godine dobio Bahrein sa instalacijom „Toplotni udar“/Heatwave, izloženom u Arsenalu, nekadašnjem venecijanskom brodogradilištu, koje služi kao zajednički prostor državama bez paviljona. Tema je prigodna na više geografskih širina, kako preživeti pod Suncem koje hrani i ubija.

Manje poznato i ređe spominjano je da je pohvalnicu, nagradu u rangu srebrnog lava u nacionalnoj konkurenciji, dobio britanski GBR-prilog postkolonijalno osvešćene geologije. Po kvalitetu, mogao je biti pohvaljen svaki učesnik. Svaka instalacija je imala barem jedno genijalno zrnce sa savetima za nošenje s klimatskim promenama.

Umesto Zempera, Internacionalni žiri se odučio za Darvina.