„Klara, Klarisa“ u Narodnom pozorištu Pirot – od upečatljivih do parodičnih scena bez značenjskog utemeljenja

Izvedbeni tekst predstave Klara, Klarisa prevashodno se temelji na romanu Marijane Čanak, ali autorka dramatizacije koristi i motive nekoliko priča iz knjige Žene koje trče s vukovima, psihoanalitičarke Klarise Pinkole Estes, svojevrsne riznice drevnih mitova i priča iz različitih kultura koje pripovedaju o arhetipovima takozvanih divljih žena koje odlikuju postojanost, upornost i istrajnost na trnovitom putu samoostvarenja i opstanka u svetu (muške, patrijarhalne) surove realnosti.

U središtu romana i predstave je priča o inicijaciji u život, individuaciji, ženskom identitetu i integritetu, njihovom uspostavljanju i poništavanju, postojanosti i samoponištavanju, samospoznaji i samoostvarenju, neprestanoj borbi za sopstvo i mučnom trpljenju, o ženi subjektu i objektu.

Kao i u romanu, tako i u predstavi, događaji se pripovedaju, predstavljaju i sagledavaju iz nekoliko perspektiva: sveznajućeg pripovedača, naslovne junakinje i brata-blizanca. Pritisnuta patrijarhalnim nasleđem i predrasudama o položaju žene u društvu Klara, Klarisa, žena sa dva imena i nekoliko identiteta, prinuđena je da igra različite, uglavnom nametnute, uloge: ćerke, sestre, učenice, umetnice, ljubavnice, supruge i, najzad, majke blizanaca: opet brata i sestre. I tako se, na kraju, priča vraća na početak, odakle je i potekla. A (neumitni, neizbežni, atavistički?) niz kao da se iznova nastavlja naglašen kroz lajtmotiv koji se provlači kroz celu predstavu: život-smrt-život.

Odnosi i situacije kroz koje prolazi naslovna junakinja, osim sa bratom blizancem i jednom drugaricom, uglavnom su traumatični: patrijarhalna, konzervativna majka, nastavnica lažnog autoriteta i pogrešnih svetonazora, nasilni, nerazumni, grubi suprug. Da bi opstala u takvom okruženju i u takvim odnosima i okolnostima, Klara je prinuđena da se odrekne dela sebe, prinuđena je da trpi, prihvati i razume druge koji ne razumeju i ne prihvataju njenu Drugost i samosvojnost. Ovo je tekstualni predložak fragmentarne strukture koji se odvija i pripoveda kroz desetak priča/scena.

Rediteljka Jelena Bogavac predstavu postavlja u formi kabarea (pripovedni pasaži, songovi, scena, kostim, svetlo, koreografija), odnosno „postmoderne bajke s pevanjem“ (kako se sugeriše u Programu). Takođe, na planu metafore i simbola, a glede organizacije scenskog prostora, rediteljka prepoznaje jedan od osnovnih opozita u tekstu i priči: kuća/kafana, patrijarhalni dom/Klarisin kabare, čitaj: tradicionalno, ušuškano ognjište/birtija, rupa.

U rediteljskim i glumačkim rešenjima predstava ima i elemenata antibajke i groteske, nekada primerene i decentne, ali nekada i prenaglašene na ivici ničim opravdane (meta) tetralnosti (Priča o besu, na primer) gde su glumci dovedeni u (ne)priliku da do farsičnog paroksizma imitiraju japanske običaje i jezik što je, sve u svemu, smešno i zabavno, ali na jedan – temi i predstavi – neprimeren, neodgovarajući način. Rečju, pojedine scene u predstavi su promišljene, upečatljive i znakovite, pojedine isuviše ilustrativne, čak i parodične, ali bez umetničkog i značenjskog utemeljenja.

S obzirom na senzibilitet i pozorišna interesovanja i autorke dramatizacije i rediteljke, predstava je, možda, mogla da ima i izraženiji, dosledniji naglasak na usud i (suspregnuti) razvojni put umetnice u patrijarhalnoj, konzervativnoj i provincijalnoj sredini (savremana, pirotska, ovovekovna Koštana?), a s obzirom na jedan od potencijala originalnog tekstualnog predloška (romana). Ali nije. Naravno, to je opredeljenje autora predstave i sasvim je legitimno.

Svi glumci ove predstave behu posvećeni i trudoljubivi. Zainteresovani i marljivi u predočenim im zadacima (gluma, pevanje, koreografija...). Osim naslovne junakinje (Danijela Ivanović) koja je igrala Klaru u različitim (nepisanim običajima i nasleđem nametnutim) ulogama i Aleksandra Radulovića koji je igrao njenog brata blizanca Klausa u različitim (životom iznuđenim) situacijama, svi ostali glumci igrali su više uloga u različitim segmentima/pričama: Aleksandar Aleksić, Aleksandra Stojanović, Milan Nakov, Zoran Živković, Danica Mitić i Milica Filić.

Scena i kostim Jelene Stojanović odgovaraju rediteljskom konceptu i zamisli. Video rad Igora Markovića, osim ako nije namerni kemp ili treš, što je takođe legitimno, nedovoljno je jasan.

Sve u svemu, učinak ove predstave je zadovoljavajući i prihvatljiv (tema, forma, režija) iako malo ispod očekivanog. Istini za volju, poslednjih godina, nagledao sam se promašaja i neinventivnosti u pozorištima takozvanih centara koja imaju mnogo veće produkcijske i ine umetničke potencijale nego takozvana unutrašnjost.

Projekat „Kritičarski karavan Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije“ odvija se pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije.