Insbruk i njegovi veliki mrtvi

Insbruk ima 130.000 stanovnika, sa širim regionom koji mu gravitira dva i po puta toliko. Veliki je ekonomski, administrativni, univerzitetski i skijaški centar, pa ga je po brojevima teško nazvati lokalnim.

Ono što Insbruku međutim daje doživljaj izolovanosti i kompaktnosti u prividu malog grada je geografija. Ona je ta koja ga je tesno smestila u dolinu između dva alpska lanca, Karvendla sa severa i masiva Tux sa juga.

I u gradskom imenu se krije podsećanje na oštru prirodu okolo: “Inns-Bruck“, na starobavarskom „Most preko reke In“. Etimološki, Insbruk nije grad, nego most preko voda i planinskih prevoja.

Treba preći Alpe i pregaziti reke da se dođe do Insbruka. Danas se to rešava jednostavno, brzom prugom, auto-putem ili avionom, no u gradskoj memoriji je i dalje sačuvan osećaj dugih mračnih zima i sveta za sebe. Prvo što posetilac vidi kad se nađe u centru, na početku Ulice Marije Terezije, je Severni lanac Karvendla dok lebdi iznad grada.

Kad su ljudi u pitanju, svako ima svoje favorite. Ostatku Austrije će prvo pasti na pamet Maksimilijan Prvi, renesansni car Svetog rimskog carstva nemačke nacije. Lokalpatriote će pomisliti na Andreasa Hofera (1767–1810), borca za austrijski identitet Tirola, vođu pobune protiv bavarskog pritiska sa severa i italijanskog s juga. Usput, to se nekad zaboravi, nije se Hofer u napoleonskim ratovima borio samo protiv Bavaraca i Francuza, već i protiv vakcinacije od malih boginja. Bio je toliko nazadan da je postao napredan.

Ljudi na području bivše Jugoslavije će se prvo setiti Diane Budisavljević, predane humanitarke koja je spašavala srpsku decu iz ustaških logora.

Teško da će iko pomisliti na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Kad se spomene njegovo ime, prva asocijacija je Sarajevo, Insbruk verovatno poslednja. Iako njegova veza s Insbrukom nije direktna kao kod do sada spomenutih ličnosti, ona postoji. I nije dostojanstvena, već puna istorijske ironije i crnog humora.

„Carica Diana“ se vraća iz rata

O Diani Budisavljević se dosta zna u Srbiji, Hrvatskoj i ostalim prostorima bivše Jugoslavije koji se još bore sa demonima bratoubilačkog rata, umotanog u Drugi svetski rat. Ono što je u tome neobično je da se tek odnedavno zna. Jer od 1945, pa sve do neke tri decenije posle smrti (1978) Diana je nestala iz javne percepcije srpske i hrvatske javnosti.

U Austriji ili samom Insbruku nikada nije ni imala javnu prepoznatljivost. Sve Dianine zasluge za čovečanstvo i humanizam su stečene na drugoj strani, u Jugoslaviji. Ako jugoslovenski narodi nisu širili vesti o Dianinom ratnom angažmanu za spasavanje srpske dece od smrti u ustaškim logorima, teško se moglo očekivati da austrijski istraživači popune tu prazninu.

A onda, pre dvadesetak godina, medijski reflektori su se odjednom usmerili na tiho, žilavo, svakodnevno herojstvo žene koja nije mogla da gleda toliko smrti oko sebe. Činila je sve što je mogla. Srpski nacionalisti će je posle kritikovati jer nije učinila i ono što nije mogla, zaustavila rat, promenila karakter ustaške vlasti i slično. Komunisti su joj odmah posle rata zamerili da je uopšte nešto činila, jer za to nije bila ovlašćena od partijskih komiteta.

Za nacionaliste je bila religiozno strano telo, „Švabica“. Za komuniste je bila klasni neprijatelj, neko ko je svoj humanitarni angažman vodio IZ nacističkog sistema, ne van njega.

Za Insbruk je bila Frida Olga Diana Obexer, priučena medicinska sestra koja se udala za carskog i kraljevskog hirurga Julija Budisavljevića, mladog perspektivnog doktora na insbruškoj Univerzitetskoj klinici. Onda je 1919. s mužem otišla za Zagreb i tu joj se, što se rodnog Insbruka tiče, gubi trag.

Iz nemoguće egzistencije pune direktnog ili indirektnog šikaniranja, bračni par Budisavljević se 1972. odselio iz Zagreba za Insbruk, gde je prvo umrla Diana, 1978, tri godine kasnije i profesor Budisavljević.

Diana je sahranjena na Zapadnom groblju u Insbruku, karta pokazuje mesto porodične grobnice Obexer u arkadama. Julije je posle smrti prebačen u Zagreb i sahranjen na Mirogoju, ali ne u porodičnoj grobnici uglednih ličkih Budisavljevića pored pravoslavne Kapele Petra i Pavla, već u posebnom grobu kod glavnog mirogojskog ulaza.

Tek se početkom novog veka menja javna percepcija o Diani Budisavljević, paralelno sa svih strana – u Srbiji i Hrvatskoj, u Insbruku i Austriji. Posthumne časti sustižu jedna drugu. Godine 2011. Orden zasluga od gradske skupštine Insbruka, 2014. dečji vrtić dobija njeno ime, pre četiri godine je na pročelje njene rodne kuće u centru Insbruka montirana spomen-ploča. U arhive glavnog bečkog Dokumentacionog centra za otpor nacizmu prominentno se upisuje Dianino ime.

Godine 2012. joj Republika Srbija dodeljuje Medalju Miloša Obilića „za dokazanu hrabrost i lično herojstvo“, a Srpska pravoslavna crkva Orden Carice Milice. Medijski je Diana protekle decenije bila prisutna u srpsko-hrvatsko-austrijskom prostoru kao nikad ranije – igrani i dokumentarni filmovi, izdavačka delatnost, nagrade za umetničku produkciju.

Tako izgleda ljudska pravda. Često je potrebno vreme koje nadilazi raspon individualnog života. Zato su tu rodni gradovi da pamte.

Od Maksimilijanove osvete Insbruku do osvete Insbruka Maksimilijanu

Maksimilijan, nadvojvoda habsburški je rođen 1459 u Viner Nojštatu pored Beča. Umro je 1519. u Velsu kao car Svetog rimskog carstva. Iako nije bila iznenadna, smrt ga je zatekla na putu, dok se ljut na Insbruk i sve u njemu, vraćao za rodni grad da tamo dočeka poslednji čas.

Ako se stiče utisak da se ovde previše razgovora o smrti, šta da se radi kad je reč o vladaru od pre pola milenijuma. Drugo i važnije, Maksimilijan je najveće zasluge ostavio u umetnosti, na polju dinastičke memorije. Sve evropske kuće su negovale kult kraljevske smrti, ali unutar tog opšteg trenda su španske i austrijske grane Habsburgovaca svejedno bile nedostižne u monumentalno insceniranoj nekrofiliji.

Maksimilijanova grobnica, odnosno kenotaf/prazni grob, zauzima čitav glavni brod Dvorske crkve u Insbruku. Istorijsko-umetnički gledano, to je najvredniji posed tirolskih muzeja. Car je zamislio 40 natprirodno velikih bronzanih figura poređanih u dva špalira dok između njih prolazi mermerni sarkofag s carevim telom.

Dizajn je poveren najistaknutijim umetnicima tog vremena. Tri figure je radio Albreht Direr: mitskog kralja Artura, gotskog kralja Teoderika i habsburškog grofa Alberta, krstaša koji je umro u Aškelonu, Sveta zemlja. Dizajn, oblikovanje i izlivanje su tekli odvojeno, što se i danas prepoznaje u kvalitetu figura. Najvrednije je ono što je dolazilo iz Nirnberga, od Direra i majstorskih radionica Wischer i Stoss.

Posle rane smrti prve žene, princeze Marije Burgundske, Maksimilijan je pripremao ceremonijal i scenu za svoje poslednje počivalište. Nije bio iz Insbruka, ali je bio otac, Fridrih III, čiju grobnicu poznaju svi turisti koji su posetili bečku Katedralu Svetog Stefana.

Maksimilijan je voleo Insbruk, podigao nekoliko arhitektonskih ansambala koji i danas važe za simbol grada.

Car međutim nije voleo da plaća usluge koje je dobijao u Insbruku. Kao i većina Habsburga, kao i tata Fridrih, bio je hronično bankrot. Maksimilijan je imao veliku svitu, koja je jela i bančila po Insbruku, ali dvor nije imao običaj da plaća račune. Suočen sa odlučnom akcijom lokalnih gastronoma, koji su u januaru 1519. godine zahtevali plaćanje dugova, car se ljut pokupio, rekao „U Insbruk ni mrtav“, i krenuo u Viner Nojštat da umre. Stigao je do Velsa.

Maksimilijan je testamentarno obavezao naslednike da sve figure, a do tog trenutka je bilo gotovo samo 12, prebace u Kapelu Svetog Đorđa u Viner Nojštatu.

To se ispostavilo nerealnim. Kapela u Viner Nojštatu je na gornjem spratu dvorca, ne bi izdržala takav statički izazov ni pet minuta.

Maksimilijanov unuk Ferdinand I (mlađi brat Karla V) je nastavio sa izradom bronzanih figura. Na kraju ih je bilo 28, ne planiranih 40. Ali je onda unuk učinio još nešto. Podigao je crkvu u sklopu carskog kompleksa u Insbruku, četiri decenije posle Maksimilijanove smrti, isključivo kao sakralni izložbeni prostor za „crne ljude“, kako su se u narodu zvale te figure.

Posle 1580. godine je tirolski knez Ferdinand II, Maksimilijanov praunuk, dovršio i mermerni sarkofag u dimenzijama carske kočije, a na vrh posadio carevu bronzanu figuru. Skoro sto godina je otišlo u planiranje i izvođenje tog monumentalnog kenotafa u prostoru popularno nazvanom „Crkva crnih ljudi“.

S dosta zakašnjenja ali ipak, car je stari dug lokalnim gastronomima otplatio i preplatio kroz savremenu turističku ponudu Insbruka. Grad je pobedio cara.

Dvorac Ambras: Sto godina za lift

Za kraj priča kako je Franc Ferdinand pravio električni lift u Dvorcu Ambras pored Insbruka, ali silom prilika bio prekinut u tom poslu.

Ambras je nešto malo s ruke, oko pet kilometara od gradskog centra. Iako je jezgro starije, zlatno doba Ambrasa počinje oko 1550, kada ga je već spomenuti Ferdinand II, Maksimilijanov praunuk, preuzeo, proširio i preveo u stilski vokabular Renesanse. Trebao mu je kao skrovište, kasnije i poklon za svoju morganatsku suprugu Filipinu Velzer, navodno ženu natprirodne lepote.

Bračni par je u Ambrasu živeo u tajnosti. To jest, car Ferdinand I dugo nije znao da mu se sin oženio ispod ranga, sa gradskom curom iz Augsburga. Grad i selo su naravno znali. Sin je godinama mogao da vodi priču o momačkom životu, o novorođenčadi koju bi čudesno zaticao na svom pragu, zato jer je bio samo lokalni tirolski knez u gradu skrivenom iza visokih planina i dubokih reka. Nikad nije bio predviđen za nešto drugo.

Najlepše, najintimnije prostorije u Ambrasu, duge enfilade drvetom obloženih zidova, kaskadne bašte aromatičnog bilja, privatne kapele ispod prozora spavaće sobe, sve je to bilo samo za Filipinu. Između ostalog, knez joj je napravio kupatilo, zapravo tip rimskih termi grejanih sistemom hipokausta, iz podova i zidova.

Trista pedeset godina kasnije je upravo u tim privatnim termama Filipine Velzer habsburški prestolonaslednik Franc Ferdinand namerio da instalira prvi električni lift u Austriji. Šaht je trebalo da kreće iz „bojlera“, prostorije sa velikom kaljavom peći.

Kako se nadvojvoda našao u privatnim odajama Filipine Velzer? Habsburzi su u principu čuvali nasleđeni renesansni štih Ambrasa, ali Franc Ferdinand je pokazivao izrazitu sklonost za modernizaciju, kako tvrde istorijski izvori. Nagovorio je cara Franju Josipa da mu dozvoli da u kupatilu Filipine Velzer instalira električni lift.

U zimu 1913. planovi su bili gotovi. U leto 1914. trebalo je da počnu radovi. Onda je Franc Ferdinand kratko skoknuo do Sarajeva. Zatim je u avgustu počeo rat sa Srbijom, iza njega Prvi svetski rat. Onda se Austrougarska raspala. Oko 1920. se gradska kasa raspala. Onda su došli nacisti, pa Drugi svetski rat, pa poratno siromaštvo, pa zaborav.

Svaki put kad bi neko kretao da završi taj projekat, viša ili niža sila bi se isprečila. Za grad je to bilo frustrirajuće stanje.

Lift je konačno završen tek pre šest meseci, u leto 2024, privatnim donacijama i sredstvima bečkog Istorijsko-umetničkog muzeja, koji je i upravitelj Dvorca Ambras. Između je proteklo 111 godina.

Na sve one optužbe koje zapadna istoriografija stavlja na teret Srbima – ubili prestolonaslednika, provocirali rat s Bečom, izazvali svetski rat, uništili austrougarsku carevinu, treba dodati još jednu. Zaustavili su lift.

Modernije bi se reklo blokirali su lift.