Hans Holajn, umetnik ili graditelj koji je tretirao arhitekturu kao karneval lepote, zabave i taštine

Hans Holajn rođen je u Beču 1934. godine. Studirao je arhitekturu, najpre tu, posle u Čikagu i na Berkliju u Kaliforniji.

Njegova vrata u internacionalnu arhitekturu su i bukvalno bila vrata – ulazni portal za prodavnicu sveća na bečkom Kolmarktu 1965. Dizjanirao ih je u metalu, ogledalima i zlatnim refleksima, kao kutijicu dragocenosti.

Od tog momenta, Holajn je postao žongler veselo interpretiranih istorijskih formi, pionir postmoderne arhitekture koja je, verovalo se, stavila tačku na beli modernizam Korbizjeovog stila.

Proglasio se umetnikom. Pod tim obrazloženjem, da je arhitekta i umetnik, dobio je nagradu Pricker 1986, popularno „Nobela iz arhitekture“. Ali, kasniji trendovi su se razvili protiv Holajna i njegovog shvatanja arhitekture bez obala.

„Glavna nota među današnjim arhitektama je da je Holajn za njih interesantan samo kao arhitekta, inače nema razgovora. Sedamdesetih je propusnost između različitih grana bila veća, kad su graditelji slobodno šetali između umetnosti i arhitekture“, kaže Beni Eder, kustos.

Već je naslov izložbe Hollein Calling igra. On znači, majstor je još prisutan, prerano je za podvlačenje crte.

Holajn je umro pre nepune decenije, a za vrednovanje opusa u arhitekturi 50 godina važi za minimalnu distancu.

Igra je ovde i inače centralni pojam. Od dizajna koji asocira pijacu gde se kupuje i prodaje, u ovom slučaju ideje; do postmoderne arhitekture koja je sama po sebi tautologija za igru.

Čak ni dva kustosa jedne iste izložbe nemaju isto shvatanje postmoderne.

„Mislim da postmoderna još nije ni počela. Ono što se vidi na ovoj izložbi su izvesni elementi i jezik formi koji se identifikuju sa postmodernom, ali tako da je potpuno jasno kako su oni u međuvremenu prevedeni i integrisani u današnji arhitektonski jezik. Na primeru Holajnovog nasleđa se pokazuje da ne postoje granice između moderne, postmoderne i post-postmoderne“, objašnjava Eder.

„Za nas danas je postmoderna već neko vreme prošlost. Zenit postmoderne je bio početkom devedesetih, onda je slabila negde do 2005. godine, dok je posle tog vremena za arhitekte postalo neprijatno da ih neko svrstava u taj sistem. Oni, istina, i dalje idu u istoriju, gledaju šta još može da se izvuče iz prošlosti, ali ti procesi su bitno tiši“, navodi Tereza Kren, kustos.

Holajnov kredo „Sve je arhitektura“ je oduševljavao i iritirao, kao svaka prava postmoderna arhitektura kompleksnog i kontradiktornog.

Uzimao je iz simboličkog fundusa šta mu se svidelo i tretirao arhitekturu kao karneval lepote, zabave i taštine. Šteta da nije nešto ostavio i u Beogradu.