Čudesni džez, a među slušaocima agenti Štazija

U martu 1965. je Luj Armstrong imao seriju koncerata u Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR). Bio je to izazov čak i za superstara džez-muzike – valjalo je za devet dana nastupiti sedamnaest puta u pet gradova.

Turneju, na kojoj je Armstrong svirao sa svojim bendom All Stars, čulo je oko 45.000 istočnih Nemaca.

Politička pozadina turneje stvorila je od nje „izvanredni i ambivalentni“ događaj, kaže Paola Malavasi, jedna od kuratorki nove izložbe koja se vraća na Armstrongove koncerte u DDR-u.

Turneja nosi naziv I've Seen the Wall („Video sam zid“), i postavljena je u Das Minsku, muzeju u Potsdamu, gradu nadomak Berlina koji je nekada bio u DDR.

Komunisti neodlučni u vezi sa džezom

U vreme turneje Berlinski zid je još bio sveža građevina kojom je sovjetski satelit DDR pokušavao da spreči bekstvo građana na Zapad.

Režimska Jedinstvena socijalistička partija Nemačke se pedesetih i šezdesetih posebno protivila popularnoj muzici, zapravo svim manifestacijama koje promovišu zapadni „nihilizam“ i „pornografske“ vrednosti.

Na džez se često gledalo ispod oka. Navodno je lider DDR Valter Ulbriht jednom džez opisao kao „majmunsku muziku imperijalizma“. Ali, stav nije bio baš najjasniji – neki visoki komunistički funkcioneri videli su džez i kao „narodnu muziku“ zbog afroameričkih korena.

Na kraju je Armstronga pozvala državna Nemačka agencija za umetnike – moćna institucija koja je imala i ulogu cenzora. Samo oni su mogli da odobre ko će doći da svira u DDR, ili koji domaći bend i pevač sme da nastupi u inostranstvu.

Turneju su pratile političke govorancije. Šef pomenute agencije Ernst Cilke hvalio je Armstrongov dolazak kao simbol mira i socijalizma, feštu radničke klase i prijateljstva između naroda.

S druge strane, i Sjedinjene Države su imale računa da džez muzičari nastupaju u zemljama Istočnog bloka kao „ambasadori dobre volje“.

Vlasti u Istočnom Berlinu dopustile su da Armstrong nastupa u halama u koje staje dve do tri hiljade ljudi. No, zloglasna tajna policija Štazi otvorila je četvore oči, zbog bojazni da bi u publici mogli da niknu neredi ili protest protiv države.

Turneja je dala zamajac džez sceni u Istočnoj Nemačkoj, a taj muzički izraz slavljen je kao slobodarski.

Jedno političko pitanje

Naslov izložbe podseća na izjavu velikog muzičara na jednoj konferenciji za štampu u Istočnom Berlinu. Jedan zapadnonemački novinar, koji se tamo našao, pitao je Armstronga o Berlinskom zidu koji deli grad.

Ovaj se dvoumio da li da izbegne odgovor. „Video sam Zid… i ne brinem za Zid… brinem za ljude u publici pred kojima ću sutra svirati!“, rekao je Armstrong. „Ne mogu da kažem ono što želim da kažem, ali ako me razumete, zaboravite na sva ostala s*anja.“

Prevodilac se tu unervozio – i nije preveo deo u kojem Armstrong priznaje da se uzdržava da kaže šta stvarno misli o Zidu. Umesto toga, prevodilac je rekao da je pevač koristio „jake reči“ i da je pozvao da fokus bude na muzici.

Cilke, direktor državne agencije, brzo se umešao da prekine temu: „Kako god, zanimljivo je da jedino političko pitanje ove vrste ne dolazi od nas nego od jednog zapadnog medija. Oduševljeni smo što to vidimo.“

Ali i pitanja istočnonemačkih novinara su sva bila politička – o situaciji u Americi. Naime, dok Armstrong svira blizu Zida, u Alabami traje marš crnaca koji zahtevaju pravo glasa.

Drukčiji aktivizam

Svega pola godine ranije je Martin Luter King, lider pokreta za prava crnaca, držao političke govore u Zapadnom i Istočnom Berlinu, zagovarajući pomirenje.

Kingove aluzije da je podela Nemačke slična podeli u američkom društvu činile su zvaničnike u Vašingtonu nervoznim. Sovjetski Savez i DDR su stalno isticali da je diskriminacija crnaca dokaz propasti američkog društva. Istočni Nemci snažno su podržavali američki pokret za građanska prava.

Upitan o tome, Armstrong je u Istočnom Berlinu rekao da doprinosi tako što svira svuda u SAD, povezuje se i sa belim ljubiteljima džeza – čak i na jugu zemlje, gde je još važila rasna segregacija. „To je moj mali doprinos. Neki od aktivista to ne rade, ali ja radim.“

Mnogi afroamerički aktivisti su u to vreme kritikovali Armstronga jer kao jedan od najpopularnijih crnaca u Americi navodno ne radi dovoljno u borbi protiv diskriminacije. Kako kaže kurator izložbe Džejson Moran, kasnije su svi morali da priznaju da je Armstrongov aktivizam bio drukčiji i sofisticiraniji.

Za Morana je Armstrong, kao jedna od prvih crnih superzvezda u SAD i svetu, „nalazio način da prodre tamo gde aktivisti sa ulica nisu mogli“.

Izložba „Video sam zid“ u Potsdamu otvorena je do početka februara.