Kamen kao platno

Određeni, jednostavniji oblik slikanja na kamenu bio je poznat još u antici. Međutim pohara Rima 1527. godine kada su pripadnici plaćeničke habzburške vojske opljačkali Večni grad, uključujući papske grobnice, a Crkvu Svetog Petra privremeno pretvorili u štalu, bio je povod da tadašnji umetnici pribegnu novoj tehnici kako bi slika postojanošću, lepotom boje, poetikom dosegnula večnost.

Najinventivniji je bio venecijanski slikar nastanjen u Rimu Sebastijano del Pjombo. On je osmislio tip smole od žirovog ulja koja naneta na kamen postaje idealna osnova za slikanje.
Tako Vinćenco Manodzi platno zamenjuje mermerom iz Karare, Gvido Reni alabasterom, a Antonio Tempesta lapisom, plavom metamorfnom stenom.

Direktorka Galerije "Borgeze" Frančeska Kapeleti navodi da je kamen oduvek imao tu neodoljivu privlačnost trajanja, večnosti, pa su i slike na njemu postajale vanvremenske, kao skulpture.

"Dimenziju božanske, čarobne lepote pojačavale su prirodne boje kamena: kraljevska, intezivno plava, zatim boje zemlje jedinstvenog toskanskog seoskog kamena. Cvetna prozračna dekoracija alabastera, podseća na oblake, zbog čega su ga slikari često koristili za prikaz i slavu anđela i svetaca. Zato se neretko, za to slikanje na prirodnom materijalu, koji u sebi već sadrži artističku komponentu, govorilo da je zapravo kamen umetnik koji slika", objašnjava Frančeska Kapeleti.

Na sceni je bio i belgijski crni mermer. Filipo Napoletano i nemački slikar Hans Rotenhamer koristili su ga za dramatične teme – erupcije vulkana, Danteov Pakao, ali i noćne slasti.

Leonardo Gracija odabrao je kvarcni mineral za prikaz ideala ženske prefinjenosti i elegancije.

Nadarenošću čovek je praelementu sveta – hladnom kamenu, simbolu mrtve prirode, trajnosti, po legendama stecištu nečastivih, udahnuo život, toplinu, plemenitost, lepotu.