Piter Bruk – Revolucija sa Šekspirom

Piter Bruk je rođen u Londonu 1925. godine, kao sin Jevreja koji su emigrirali iz Litvanije. Prva predstava koju je kao dečak režirao bila je lutkarska igra koju je izvodio za porodicu i prijatelje. Tekst je imao naslov Hamlet od Vilijama Šekspira i Pitera Bruka. U njoj je Bruk pravio lutke, vukao konce i govorio stihove svih likova. Kad bi se predstava završila, on je želeo da ponovo započne celu stvar, ali sa potpuno promenjenom verzijom. U ovom detalju se nalaze dve strane ličnosti budućeg majstora-reditelja: graditelj lutaka, izvođač i autor, kao i onaj drugi koji je nezadovoljan postignutim, uz stalnu potrebu da sve uradi ponovo, samo drugačije. U tome možemo nazreti i odjek ideja velikog teoretičara pozorišta Edvarda Gordona Krega, čiji je koncept „glumca kao nadmarionete” stvoren kako bi omogućio da glumac bude pod potpunom kontrolom umetnika-reditelja.

Posle školovanja na Oksfordu, Piter Bruk se vrlo brzo obreo u pozorištu u Birmingemu gde je počeo da režira. Bilo je to 1945. godine. Već sledeće godine je dobio priliku da u Šekspirovom Memorijalnom pozorištu u Stratfordu postavi Uzaludni ljubavni trud. Tako je Bruk postao najmlađi reditelj koji je režirao na ovom legendarnom mestu. Bruk je odlučio da ovu pastoralu postavi u stilu francuskog slikara Vatoa, čije slike pored ljupkosti i naive donose melanholiju koja se pojavljuje kao najava bliske smrti. Uzaludni ljubavni trud, koji ne spada u komade koje privlače publiku i raduju blagajnu, bio je potpuni trijumf. Predstava je napravila dve stvari: učinila je da Bruk zadobije reputaciju briljantnog mladog reditelja i da potcenjeni Šekspirov komad stekne reputaciju pozorišno podsticajnog dela.

Bruk je 1947. godine u Stratfordu režirao Romea i Juliju, sa idejom da raskine sa konvencijom sentimentalne priče o mladim ljubavnicima. Želeo je da ponovo otkrije poeziju koja se podiže iz kanalizacije Verone, grada nasilja, strasti, smrdljive gomile, plemstva i intriga. U takvoj Veroni, priča o ljubavi je puki incident. Reditelj je ogolio dramu od njene uobičajene poezije i utopio je u atmosferu italijanskih vrućina i znoja. Danas bi nam takvo čitanje Romea i Julije bilo veoma blisko. Tada je, međutim, predstava bila potpuni šok. Kritike su bile porazne.

Potom je došla Mera za meru sa Džonom Gilgudom, kao zlobnim Anđelom, pa sažeta televizijska verziju Kralja Lira sa Orsonom Velsom u glavnoj ulozi. A onda je stigao i Tit Andronik. Bila je to prva predstava ovog komada koja je odigrana u Šekspirovom rodnom mestu. U glavnim ulogama bili su Lorens Olivije kao Tit i Vivijen Li kao Lavinija. Izveštaji govore da su se tokom prizora užasa gledaoci onesvešćivali, i da su na svakoj predstavi dežurala kola hitne pomoći. Na fotografijama predstave, međutim, ne vidimo naturalistička odsecanja ruku i jezika, sve je na njima apstraktno i metaforično. Kritičar Jan Kot je pisao: „Bruk nije otkrio Tita, on je otkrio Šekspira u Titu.“ Bio je to, do tada, najveći uspeh Pitera Bruka sa Šekspirovim komadima. Ova predstava Kraljevske šekspirovske kompanije izvedena je i na sceni beogradskog Narodnog pozorišta.

Sledile su nove postavke Šekspirovih komada: Bura sa Džonom Gilgudom kao Prosperom i Kralj Lir sa Polom Skofildom, koga je publika u Beogradu videla početkom šezdesetih godina. Uz sve pozorišne i filmske uspehe (Moderato kantabile, Mara/Sad) koji su doprinosili reputaciji reditelja, najveće je tek dolazilo. Bio je to San letnje noći.

Kritičar Njujork tajmsa Klajv Barns je posle premijere Sna letnje noći zapisao: „Jednom se dogodi pozorišna predstava o kojoj će se pričati dok god bude postojalo pozorište, predstava koja će izvršiti ogroman uticaj na modernu scenu… Da Piter Bruk nije uradio ništa sem ovog Sna, zaslužio bi mesto u pozorišnoj istoriji.“ Barns, poznat po veoma strogim sudovima, vrlo precizno je ocenio ono što je Bruk postigao: „Bruk je pristupio tekstu sa zračećom nevinošću. Dramu je tretirao kao da je tek napisana i poslata mu poštom. Postavio je komad bez referenci prema prošlosti, bez klanjanja tradiciji. Bruk je zanemario paučinaste bajke, prozirne velove i čitavu atinsku šumu. Video je dramu onakvom kakva jeste – alegoriju telesne ljubavi i magično igralište izgubljene nevinosti i skrivenih strahova.“

Piter Bruk je svojim pristupom Snu letnje noći, najradikalnijoj od njegovih postavki Šekspirovih drama, stvorio nešto što će inspirisati pozorišne stvaraoce i ostati u svesti publike više od četrdeset godina. Desetine hiljada ljudi gledalo je Brukov San u Stratfordu na Ejvonu i u Londonu, a potom i na svetskoj turneji koja je uključivala četrnaest gradova u Evropi (među kojima je bio i Beograd), SAD, Japanu i Australiji. O predstavi koju je gledao na 6. Bitefu, govorio mi je pozorišni prijatelj: „Nisam baš bio siguran zašto sam došao da gledam ovu najdetinjastiju Šekspirovu dramu. Tri sata kasnije, kad sam posle Sna izašao iz Narodnog pozorišta, želeo sam da igram ispunjen radošću koju mi do tada nijedna pozorišna predstava nije darovala, a ni kasnije.“

Knjiga Pitera Bruka Suština milosrđa otkriva put koji je majstor-reditelj trasirao režirajući Šekspirove drame. Ova zbirka eseja u kojima Bruk razmišlja o Šekspiru postavlja pitanja kao što su: ko je bio čovek koji je napisao Šekspirova dela, zašto Šekspir nikad ne zastareva, kako da glumci pristupe Šekspirovom stihu… Vraćajući se dramama koje je nekada briljantno režirao, kao što su Kralj Lir, Tit Andronik i, naravno, San letnje noći, devedesetpetogodišnji Piter Bruk i dalje daje precizne odgovore. Ova kratka, ali neizmerno pametna knjiga nudi unutrašnji pogled koji osvetljava odnos velikog svetskog reditelja prema najvećem svetskom piscu. Brukov genije i odmerenost sjaje na svakoj stranici Suštine milosrđa.