Strah srpskih pisaca od budućnosti

Jedna od specifičnosti jugoslovenske naučne fantastike jeste izvesni strah od pisanja o budućnosti koji se u njoj povremeno javljao. Da li je to bio samo refleks teze Zorana Živkovića da leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac ili nešto drugo, ali vremenom su u našoj literarnoj produkciji počeli da dominiraju naučnofantastični romani koji su više u dodiru sa prošlošću nego sa budućnošću, iako pojedina dela Predraga Raosa u formi spejs opere, ili Vladimira Lazovića u kom se prepliću fentezi i klasičan SF pokazuju da su naši pisci itekako imali šta da kažu na teme koje su spontano prepuštene tehnološki razvijenijim kulturama, dočim smo se mi oslonili na raskoš naše istoriografije koja ima proizvode za čitaoce svih usmerenja, čineći našu prošlost povremeno uzbudljivijom od budućnosti. 

Forma u kojoj se budućnost ipak koliko-toliko očuvala u našoj naučnoj fantastici je satira, pa smo proteklih godina imali dela koja su baš u ovom formatu stekla veliki publicitet, recimo „Forvard" Slobodana Vladušića ili zbirke priča Predraga Ličine. Važno je napomenuti da su i Vladušić i Ličina radili za mejnstrim izdavače i njihovi romani su dobili status visoke književnosti.

Treba imati na umu da je u jednom trenutku i doajen tvrdog Sf-a Predrag Raos prešao u pisanje satiričnog Sf-a, prvo na žanrovske miteme u romanu „Mnogo vike nizašto" i zbirci „Hrvatski bog s Marsa" da bi se dnevnopolitičkim temama, kao svojevrsna preteča Predraga Ličine, okrenuo u romanu „Tajna Piranskog trokuta". Slična ostvarenja imao je i hrvatski pisac rane srednje generacije Zoran Krušvar koji se specijalizovao za takav pristup.

U domenu naučnofantastične satire već godinama, u senci poznatijih kolega radi smederevski knjiženik i aktivista Milan Aranđelović, i njegov opus od četiri romana ne samo da je obogatio ovu formu već nudi i veoma zanimljivo ogledalo poslednjih osam godina naših života, i u tekstu, i van njega. Njegov opus je izlazio za žanrovske izdavače ali sa ambicijama koje su podosta okrenute čitaocima koji dolaze izvan žanrovskog okvira ili su skloni nekim obodnim izrazima kao što je onaj čuvenog Terija Pračeta.

Pogrešno ime prave knjige

Kada sam pročitao prvi roman Areanđelovićevog alter-ega Neverovatnog Mikija „Labudoliki paunovi moraju umreti", dva od tri najkrupnija problema sa njim bila su sadržana u naslovu i piščevom pseudonimu. Oni su sugerisali da je reč o nečemu od čega se i sam autor distancira, dajući rukopisu odbojan - gotovo parodičan - naslov i potpisujući se krajnje nesmotreno. 

Reč je o satiričnom naučnofantastičnom trileru smeštenom u Beogradu 2168. godine. Pritisnut kiselim kišama, narod živi pod zaštitnim kupolama a Beogradom vladaju Gradski Sinod i Patrijarh Grada. Građani vode veoma miran, uzoran život, drže se oktroisanih kanona koji su adaptirani visokotehnološkim okolnostima. Nemir u gradu počinje kada započne serija ubistava koju pripadnici Krstaške Bezbednosti pokušavaju da zataškaju a suspendovani pripadnik narodne milicije pokušava da reši.

Treći problem je sasvim očekivano, kad je o meni reč, bio u piščevoj nadahnutosti imaginarijumom Srpske pravoslavne crkve kojim se poigrava u kreiranju svog sveta budućnosti. To je naravno subjektivna stvar i nije jak argument jer koncept sveta budućnosti u kome visoka tehnologija postoji rame uz rame sa fanatičnom posvećenošću religiji vrlo zanimljiv i evocirao mi je utisak koji stvaraju pojedini radovi Alehandra Žodorovskog. Ta mogućnost da svet doživi neslućeni napredak u tehnološkom pogledu a da sve dublje potone u represiju, svojevrsni antiinteletkualizam i izvitoperenje verskih učenja je vrlo moćna i moderna pretpostavka, kao kapitalizam bez demokratije koji je sve do pojave Singapura delovao nemoguće a potom smo imali šta da vidimo i tamo i u Kini.

Uostalom, Stiven Fraj u romanu „Stvaranje istorije" prikazuje svet koji je tehnološki umnogome napredniji od našeg ali su u njemu usled pogrešne upotrebe vremeplova i nerazumevanja istorijskih procesa pobedili nacisti.

Ipak, zasmetalo mi je poigravanje imaginarijumom SPC-a, mnogo više nego samom religijom, čak naprotiv, rekao bih da je po svom moralnom kompasu ovaj roman dosta konzervativan, da ne kažem hrišćanski. Samim tim je toliko insistiranje na motivu religije prelomljenom kroz prizmu SPC ostavio utisak potrebe za stvaranjem šoka u lokalnim okvirima, i dnevnopolitičkog obračuna sa pojavom koja odavno nije prisutna u našem društvu, u kom je tada suštinski uticaj Crkve već bio znatno reduciran.

No, kada sam završio čitanje, bilo je jasno da je estetika pobedila, i da je pišćeva strategija šoka ravnomerno raspoređena na sve strane, te da će neki drugi čitalac biti kritičan prema nekim drugim zamislima.

Prevashodni kvalitet romana bila je nepretencioznost koja nije rezultirala banalnoću. Reč je o kratkom romanu koji se čita brzo jer je pisan pitkim bestselerskim stilom ali opet u sebi nosi duh andergraunda, možda baš i zbog obima koji nije bestselerski.

Drugi, još značajniji kvalitet romana jeste sveobuhvatna maštovitost rukopisa. Miki je studiozno osmislio i izgradio svet u koji je smestio svoju priču, praveći ga kao da će se u njemu dešavati čitava serija romana. Štaviše, posle čitanja ove knjige poželeo sam da bude još priča smeštenih u ovom miljeu. Od samog uređenja sveta, preko sugerisanih urbanističkih rešenja, pa sve do tehničkih pronalazaka, retko kada sam sreo tako razrađen svet budućnosti u našoj prozi koji neprekidno uspeva da bude zanimljiv u pogledu dizajna i naučnofantastičnih vizija i naravno duhovit u pogledu satire.

Taj problem konzistentnosti na nivou satire muči većinu satiričnih naučnofantastičnih romana, a ovde lako biva prevaziđen na tri nivoa. Prvi nivo je sama priča, drugi je milje koji utiče na unutrašnji život junaka i treći je sam pripovedački stil koji uspeva da očisti sve neobrađene ostatke. Ovaj roman je pisan za čitaoce svog vremena - izašao je 2013. godine - ali doživljaj sveta je dubok, kao da je pisan 2168. Takav utisak izgrađen je prožimanjem svih navedenih elemenata, ponašanje likova proističe iz okolnosti u kojima žive, zanimljivi novumi po kojima se budućnost razlikuje od naše sadašnjosti suštinski menjaju ponašanje i rezonovanje junaka, tekst kritikuje naš svet ali njegovi junaci žive u onom koji je pisac izmaštao.

Brojne aluzije na aktuelne događaje su ispisane tako da ne budu efemerne. Način na koji su napisane upečatljiviji je od ljudi i pojava kojima satirično prilazi i rukopis deluje da će komunicirati i sa čitaocem koji nije opterećen tim trenutkom koji je i danas već prošao.

Pad i uspon

U sledećem romanu, Neverovatni Miki postao je Milan Aranđelović, a naslov je bio pitomiji „Balada meda i krvi", no samo delo je bilo ispod onoga što je ponudio na debiju. I stil i pristup su bili tu - samo nešto nije valjalo, i time je postalo još očiglednije koliko su „Labudoliki paunovi" bili veći trijumf. 

Treći Aranđelovićev roman izašao je 2019. godine pod naslovom „U.S.A." kada Srbija ima status posmatrača u Pokretu nesvrstanih. Uprkos tome što nije u punoj meri ostvarila kontinuitet SFRJ kao osnivača ovog pokreta, u ovom Aranđelovićevom romanu ponudila je jedan od ključnih naučnofantastičnih romana napisanih na temu ovog dela sveta, a da iz njega tehnički i dolazi. U globalnim tokovima, taj svet iznedrio je Nedi Okorafor ali nije mnogo drugih autora i dela naučne fantastike mimo nje.

Uprkos tome što Milan Aranđelović nije iz Afrike i što se njegov novi afrocentrični roman može najpre uporediti sa Marvelovim „Crnim panterom" i tom vrstom žanrovske fantazije o superiornoj Africi, autori američkog stripa pre dolaze iz miljea rasnih tenzija zapadnog sveta nego nesvrstanosti i autentičnog antikolonijalizma koji iz nje proističe. Samim tim, Aranđelović zadržava pravo da se našali sa tom afrocentričnom vizijom i da je ne prikazuje svečano i etno-fetišistički.

Roman govori o dalekoj budućnosti u kojoj je Ujedinjena Sahara Afrike najmoćnija sila i najprijatnije mesto za život. Posle apokaliptičnih događaja koji su uništili oksidentalni svet i okolnosti kakvim ih poznajemo, Ujedinjena Sahara Afrike je uvela zelene tehnologije, transhumanizam i kroz nametanje ideologije ljudskih i biljnih prava dominira svetom.

Glavni junaci su transhumanistički potomci dve zavađene kuće kojima sudbina poverava zadatak da spasu svoj svet i usput ga učine boljim.

Daleko od toga da je Aranđelovićeva vizija budućeg afrocentričnog sveta koji nastaje posle apokaliptičnih događaja utopistička. Naprotiv, kao i uvek u njegovim romanima, reč je o satiri ali ona je ponovo izuzetno promišljena na nivou definisanja sveta u kome se dešava a ovog puta solidno utemeljena i u vrednosnom pogledu.

Aranđelović ovog puta piše roman u kome je politička korektnost pobedila i dovela sebe do paroksizma. Sve se to dešava u afrocentričnom svetu u kom je Afrika konačno dobila ono što zaslužuje po svojoj geologiji, prirodnim bogatstvima i diverzitetu u etničkom i verskom pogledu, o flori i fauni da i ne govorimo. Otud se domen trijumfa političke korektnosti nadmeće sa svetom ekološki održivog ispunjenja svih potencijala Afrike kao najzanimljiviji aspekt ovog romana. 

Pisci su se u raznim utopijskim i antiutopijskim formama bavili svetom u kom je neka ideja pobedila. U Aranđelovićevom svetu, ne samo da je pobedila politička korektnost već je Afrika dobila punu reparaciju za sve ono što je pretrpela.

Za razliku od romana „Iks-oks Melori Blekmen" sa kojim deli neke elemente premise - kod nje svetom dominira afrička nacija kao glavni kolonizator i vlada belcima na analogni način kao što su oni radili u vreme Aparthejda a okosnica zapleta je zabranjena ljubav crne devojke iz moćne kuće i belca iz služavkine porodice, Aranđelović prikazuje svet u kome se dominacija jedne kulture nad drugom dešava kroz razvoj biotehnologije, i uprkos svim promenama konteksta imperijalni duh ostaje itekako živ.

Takav pristup čini „U.S.A." modernijim tekstom jer ne referiše na prevaziđene forme dominacije već se bavi onim aktuelnim gde povoljniji geografski položaj i snažan tehnološki razvoj uz malu pomoć sile ispunjavaju nečije aspiracije.

Kao i „Crni panter" koji na denikenovsko-deretićevski način pokušava da oblikuje svoju Afriku, Aranđelović je predstavlja kao suštu suprotnost onoga što danas jeste a to je prostor nezamislive bede i propasti izmučen vekovima kolonijalizma. Naprotiv, on nudi budućnost u kojoj se afrički kontinent pretvorio u centar sveta, mesto u koje se migrira a ne iz kojeg se beži, i koji se u tom izobilju polako kvari.

Mašine i zgrade su biljnog porekla i svojevrsni su živi organizmi a transhumanizam je postao standard. Ljudi su kroz genetski inženjering i nano-tehnologije počeli da se ukrštaju sa životinjama i biljkama a u slobodno vreme se prepuštaju najrazličitijim vidovima uživanja, bitno uvećanim zahvaljujući bioinženjeringu.

Motiv transhumanističkog ukrštanja ljudi i životinja je prisutan u regionalnoj naučnoj fantastici, pre svega u hrvatskom SF-u gde na sličnu temu imamo romane Darka Macana i Aleksandra Žiljka, međutim ni jedan ni drugi ne nude taj nivo satire i nesputane imaginacije gde na svakih nekoliko redova nailazimo na sjajne zamisli koje se smenjuju sa duhovitostima.

„U.S.A." je gust rukopis prepun ideja čija je osnovna slaba tačka u dramaturgiji. Ovog puta, Aranđelovićeve ideje su umnogome urušile narativni tok, pa se tekst često čita kao duhovit kritički putopis iz detaljno razrađenog sveta piščeve mašte nego kao pripovest. Na ničijoj zemlji između naučne fantastike koja ima svoju publiku i političke satire koja se obraća nekom drugom, „U.S.A." nije uspela da iznova pokaže kako je dobra knjiga za svakoga.

Androidi i radnička prava

Prošlog meseca izašao je Aranđelovićev četvrti roman „Sanjaju li androidi radnička prava" u kom on ne odustaje od svog satiričnog pristupa naučnoj fantastici, i ne samo da odaje utisak svežine već ima i energičnost prvog romana. To je na neki način i neophodno jer sa prethodna tri nastupa nije dosegao uspeh koji zaslužuje.

Postoje dva razloga zašto se uprkos sličnom zapletu ipak ovaj roman ne može smatrati reprizom prvenca. Jedan je poetički i o njemu ću govoriti kasnije a drugi je društveni. Naime, u proteklih osam godina, naša svakodnevica se toliko intenzivirala da je maltene izgradila jednu celu novu mitologiju koju Aranđelović sada obrađuje.

Čitav niz tema nisu postojale u vreme „Labudolikih paunova", počev o Beograda na vodi kao beskrajnog izvora inspiracije, zatim sirijskih izbeglica koje su u njegovoj viziji starosedoci Beograda budućnosti pa sve do Skadarlije koja usled stalnog renoviranja postaje kvantna crvotočina u kojoj se susreću prošlost, sadašnjost i budućnost na jedan urnebesan način. Ovo je satira o budućnosti kroz koju za početak uspevamo da shvatimo da u odnosu na prvi piščev roman već živimo u jednoj veoma drugačijem vremenu. 

Glavni zaplet se međutim tiče beogradskog metroa koji zbog neuspeha da se izgradi vekovima u fizičkom obliku sada vrši transport iz dimenzije u dimenziju, gde čovek uđe na jednom mestu u kabinu a izađe na drugom mestu, sve kao u pravom metrou - ali i u drugom vremenu i u drugom svetu.

Po propulzivnosti pripovedanja, ovo je možda i najsnažniji Aranđelovićev rad. Ovoga puta se bazična naracija i profilisanje glavnih likova na tom putu od početka do kraja priče nije urušila pod lavinom briljantnih i duhovitih ideja, kao što se dešavalo ranije, kada su takvi ekscesi bili u domenu kontrolisane greške.

Kao i u prvom romanu, Aranđelović se drži strukture detektivske priče sa dva glavna junaka u istrazi i od toga ne odustaje. Masa koloritnih likova se naravno javlja usput, neki od njih imaju i ulogu bitnih sporednjaka a ne samo epizodista, ali digresije su svedene na minimum i nisu date kroz aktivnost junaka već kroz pripovedanje o raznim pojavama što čuva čitaočevu pažnju na osnovnoj priči.

Naravno, ni piščevo ispisivanje ni čitaočevo praćenje priče nisu osnovni atribut Aranđelovićevog rukopisa. Kod njega je osnovni adut svet u kom se sve dešava, satira, niz briljantnih minijatura koje često svaka pojedinačno zaslužuju po jednu pripovetku ili strip, ali ona jeste važna za čitaočevu pažnju. Otud, „Sanjaju li androidi radnička prava" stoji kao roman koji vrlo solidno može da komunicira sa čitaocima sklonijim pripovedačkim tehnikama glavnog toka i u tom pogledu predstavlja vrhunac njegovog dosadašnjeg rada.

Dok je „U.S.A." bio u izvesnom pogledu esktravagantan i avangardan čak i u nekom - uslovno rečeno - internacionalnom okviru kao SF roman smešten u svet Nesvrstanih, gde se ne dešava puno takve proze, „Sanjaju li androidi radnička prava" je i dalje u Aranđelovićevoj Srbiji budućnosti, u nizu njenih mogućih univerzuma u kojima se ponešto razlikuja ali spasa nema.

Satira je izuzetna, naravno polarizujuća, ovaj roman se opet mnogima neće dopasti, ali ono što je nesporno je da opet nije politički korektan i da opet dosta ravnomerno udara, pa će svakoga razdraživati na svoj način.

Zanimljivo je na koji način već godinama nastaje jedan opus koji pokazuje jasan kontinuitet piščevog interesovanja. Uprkos što nije reč o serijalu, iako su sami romani veoma slični, o njima je teško pisati izdvojeno jer deluju kao deo jedne veće celine, što je opet svojstveno pre svega žanrovskim piscima, naročito Aranđelovićevom uzoru Teriju Pračetu čiji će čitaoci najpre i uživati u njegovom rukopisu i kom pravi direktan omaž kroz ime glavnog junaka najnovije knjige. U periodu kada se humor maltene u potpunosti preselio na internet, lepo je naići na rad našeg književnika koji u tom pogledu dosledno istrajava već osam godina.

Možda je baš novi roman onaj sa kojim bi Milan Aranđelović mogao da se nametne kao značajniji faktor na našoj žanrovskoj sceni. Možda i nije. Ipak, čini mi se da ovako interesantan rukopis i ovoliko sjajnih ideja ne mogu ostati bez odjeka, u ovom ili nekom drugom univerzumu.