Miloš Crnjanski u San Vitu al Taljamento: Izlazak iz anonimnosti

Pre neki dan je objavljen prilog saradnice RTS-a iz Milana, Sanje Lučić, o iznimno zanimljivom omažu učinjenom Milošu Crnjanskom u Italiji. U jednom gradiću, duboko utkanom u njegov sadržajni životopis, otvorena je stalna muzejska postavka posvećena srpskom pesniku. Gradonačelniku tog gradića u pokrajini Furlanija-Julijska krajina, došla je, naime, do ruku jedna pesma našeg barda. I tako je to krenulo. Gradić se nalazi u podnožju Dolomitskih Alpa, i smešten je pored rečice Taljamento. Ime mu je San Vito al Taljamento.

Akvileja i Akvila

Bila je godina 2012. kada sam se, sa onom koju sam uzeo za ženu, što bi rekao pisac Ljubavi u Toskani, uputio baš tim tragom. Dobro, ne baš u Toskanu, ali smo moja žena i ja naumili da tog leta dobacimo do Verone. Polazna stanica tog dela puta do Italije bila je istarska obala, Rovinj je bio međustanica na putu od Beograda do Veneta, pokrajine Italije i njenih dvaju zastava Lepote, Venecije i Verone.

Put je od Beograda podrazumevao mnogo kilometara, i mnogo gradova, uključujući Tjentište, Trebinje, Dubrovnik, plovidbu Liburnijom do Rijeke, potom – vozeći isključivo malim putevima jer autostrada nije vožnja, to je borba za život – Rovinj, Trst, Monfalkone, Akvileju, najvažnije arheološko nalazište čitave Italije, Vićencu i napokon Veronu.

U Via Mazzini, pod noćnim svetlima kandelabara koja se odbijaju od bež kamena kojim je ulica popločana, došavši do kraja, prvog dana kad smo stigli i jedva uspeli da večeramo u poslednjoj otvorenoj piceriji Verone, sudaramo se sa zgradama kojima se ulica završava. Pogled na desno, niz Via Capello ne otkriva mnogo (iako je tamo dvorište sa Julijinim balkonom kog nećemo videti jer su gužve nezamislive, a uostalom kakav Romeo kakva Julija kakav balkon, to je sve u Šekspirovom umu) a onda pogled na levo... i pred nama će se otvoriti Piazza del Erbe, sa njenim mističnim noćnim osvetljenjem fasada oslikanih fresko tehnikom. Moja žena će uzdahnuti i stegnuti me za ruku: „Ovo je previše“. Složio sam se s njom.

Opisi Verone zahtevaju posebnu priču, a to nam sada nije tema; samo kroki kelnerice u piceriji, mlade Brazilke, koja meša Akvileju (Aquileia) iz koje smo došli i Akvilu (L'Aquilla), u regiji Abruco, u kojoj je tri godine ranije, aprila 2009, bio razorni zemljotres. Terremoto, kaže karioka želeći da potvrdi svoje novousvojeno znanje o Italiji, i drma praznu stolicu, energično, rukom. Shvatam da se radi o zemljotresu, i sećam se novinskih naslova i imêna mesta; objašnjavam joj šta je Akvileja, opisujem staro zlato u nakitu Rimljanki koje je pod zemljom boravilo 2.000 godina a sada je u vitrinama Arheološkog muzeja, ona se zamisli i kaže: „Posetiću Akvileju“. Čestitam joj na jakoj želji za inkluzijom u novu sredinu, predviđam joj, na mešavini italijanskog (koji nikad nisam učio) i engleskog (koji jesam), uspeh u Italiji.

Potom nas, narednih dana, na ulicama čekaju ulični zabavljači, indijski fakiri koji lebde u vazduhu, svirači svih nota, ulični glumac koji odglumljuje pobesnelu bebu (pomalo jezovit u svojoj uverljivosti).

I kad četvrtog dana u Veroni dođe to jutro kada ćemo poći nazad, dok moja žena pakuje svoje zveckave stvarčice u neseser i zatvara torbu, ja ispijam kafu za stolom na balkonu našeg hostela i, kao toliki muškarci u istoriji sveta koji su savladavali daljinu da bi ženu odveli u bolji svet, ili do hrane, ili do vode, ili makar do radnje sa diskontnom garderobom... odabirem put kojim ćemo se vratiti. Aksiom je da to ne bude isti put kojim smo došli (ko bi ga više i pogodio) i da to ne bude ni metar autostrade. Na staroj, retro papirnoj karti, prezrivo se lišavajući usluga GPS navigatora i njegovog skreni desno skreni desno skreni desno SKRENI DESNO... promašio si! osmatram te duple žute, crvene, tanke crvene i najtanje bele pruge koje vijugaju i prepliću se na prostoru između Alpa i Jadrana, vidim Veneciju, ona je neki orijentir, na kraju je Trst... i tada, taj momenat kad se nešto desi a vi ne znate šta se desilo, znam da treba da vratim pogled, da sam video nešto... ali šta, dođavola, ta karta je tako sitna a oči više nisu tako precizne... i tada ga ugledam: malim crnim slovima, izgubljen u mnoštvu tih mesta oko Pordenonea, u dolini ispod Dolomita: San Vito al Taljamento. Pogledam svoju ženu koja stoji pred ogledalom, i kažem:

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim...

Moja žena se okreće prema meni. Gleda me i čeka. „Našao si put?“ Klimam glavom i sklapam kartu.

Planine uvek držati za leđima

Dok naš „pežo“ klizi italijanskim putevima, ja joj objašnjavam da je to malo mesto ka kome idemo važno; pripovedam joj o vojevanju Miloša Crnjanskog u Prvom svetskom ratu, tom ludačkom spletu neverovatnih okolnosti koje je režirao komičar Buca kako ga Crnjanski naziva, u osnovnim crtama joj objašnjavam ko je taj komičar u Komentarima Lirike Itake, zažareno objašnjavam da je putovanje osnovna misao i filozofija Miloša Crnjanskog, da komedijant slučaj upravlja našim životima i da mi tu ne možemo i ne treba da radimo ništa, da na samu Itaku nikada ne možemo doći jer je i Kavafi rekao da od Itake ne treba da očekuješ da ti da bogatstvo jer ti je dala nešto vrednije: dala ti je putovanje, i da sada i nas, male i anonimne, vodi ta logika puta po kojoj moramo da vidimo mesto u kojem je Miloš Crnjanski, pesnik Stražilova, Seoba, Dnevnika o Čarnojeviću, Ljubavi u Toskani... proveo, kao austrougarski soldat, svoja dva ratna meseca između krvavih bojišta oko reke Pijave. Moja žena čeprka po torbici, traži flašicu s vodom. „Kad moramo – moramo“, kaže.

Vijugali smo ravnicom. Meštani su me upućivali, kad god karta nije više bila dovoljna, destra, sinistra, rotonda, destra, rotonda, sinistra... sve sam ih razumeo. I na kraju je, pred samim San Vitom, put bio zatvoren crveno-belim saobraćajnim tablama. Meštanin mojih godina shvata, dok ga kroz prozor molim za neku pomoć da stignem u San Vito, da nas dvojica moramo sad da nađemo alternativni put, počinje da govori, pa me pogleda: „Imaš GPS“? Odmahujem glavom, on uzdahne, pa nastavi, ali ja ga više i ne slušam, pratim njegovu ruku, ta ruka, visoko podignuta, pokazuje mi zaobilazni put, kao ona ruka Crnjanskog u Sumatri kojom naš pesnik dodiruje vrhove Urala, tako i Italijanova ruka u tom pokretu dodiruje vrhove Dolomitskih Alpa, pada mi to u oči ali ne mogu to da kažem, nije ni vreme ni mesto a postoji tu i neka jezička barijera, i ja, posle nedelju dana na putu, osećajući geografiju bez gledanja u kartu, geografija je ucrtala svoje koordinate u mene, pa tako stopljen sa pejzažom, kažem: Grazie i okrećem auto, pravim polukrug osmatrajući uvek iza sebe senku Dolomita, te planinčine moraju da mi budu iza leđa, karta na ovom putu više nije potrebna, GPS pogotovu, i tako bez greške nalazim gradić u koji ulazimo kroz arkadni ulaz od crvene cigle, gde, smeštenog uz srednjovekovne kule koje tvore vratnice grada, pronalazimo hotel "Patriarca" pred čijim ulazom, sa dva točka na trotoaru, ostavljam zagrejanog „pežoa“ i ulazim u predvorje sa recepcijom da upitam za slobodnu sobu. Imali su je.

Questa machina serba

Dok recepcioner i ja razmenjujemo generalije i dok moj pasoš aterira u pavougaoni kasetni otvor starinske recepcije, u hol ulaze dva visoka, lepa karabinjera, uočavam besprekornu eleganciju teget pantalona sa crvenim prugama niz nogavice. "Questa machina serba?" pita visoki karabinjer ozbiljnim glasom. „Ovaj srpski auto, čiji je?“ Ja se identifikujem, kažem da ćemo brzo, tek sam minut i po unutra, samo da ostavim pasoš... U redu, kaže karabinjer, ali požurite, ovo nije mesto za parkiranje. Klimnem mu glavom i već sam napolju, preparkiravam na parking iza hotela, moja žena unosi svoju manju torbu, njen komplet za jedno noćenje, i tu smo. Barde, evo nas, i to ne greškom!

Gradić je, međutim, dok smo se mi spremili za izlazak, već bio počeo da tone u noćnu obamrlost. Nije to više Italija Marčela Mastrojanija, koji u Rimu, u belom sakou, večerava u tri ujutru i tera dalje kera sprovodeći filozofiju Dolce vita; ovo je Italija 21. veka, jedno malo, nevažno, anonimno mesto koje u 9 uveče zamire, i u kome ni za oko onoga koji zna šta treba da traži ne mogu biti uočljivi nikakvi tragovi boravka jednog srpskog pesnika sto godina ranije.

Moralo se, međutim, jesti. Na kraju dugačkog, uskog trga kojim dominira zvonik katedralne crkve, Duoma, iz 15 veka, izlazimo iz srednjevekovnog jezgra i odmah pred nama, u Via Belunello, iskrsava restorančić koji se čini da radi.

Đardino sa stolicom za ljuljanje

Ulazimo ali je unutra mrak. Pozivam tiho i iz neke pozadine pred nama se pojavljuje matrona ljubaznog osmeha, i za njom njena ćerka. One su gazdarice, i kažu da rade, da možemo da sednemo u đardino. Sedamo, dakle, u to unutrašnje dvorište puno biljaka i cveća, to je zaista pravi vrt, moja žena odmah uočava stolicu za ljuljanje, ljulja se dok nam mati donosi pića a za večeru kaže otprilike da oni više ništa nemaju, ali da ona može da nam spremi još po porciju rigatona u jednoj od bezbrojnih vrsta italijanskih soseva koji podrazumevaju paradajz i bosiljak, biljku koja je moj imenjak. Naravno da možete, kažem ja, zahvalan sudbini što mi je još jednom na putu do Itake dala hranu.

I kad smo pojeli te vanredne, domaćicinom rukom spremljene, rigatone i dok smo otpijali lagane gutljaje belog i crvenog vina iz okolnih vinogorja, majka i ćerka, koje su se predstavile kao Lina (majka) i Paola (ćerka) nas pitaju kako nam se svidela hrana, da li nam je dobro. Sede s nama, samo nas je četvoro u đardinu. Tada nas Paola pita zašto smo iz Srbije došli u San Vito. Ona veoma slabo govori engleski, ja sam umoran za mentalni napor italijanskog, gledamo se i ja samo kažem: „Zbog jednog pesnika“. "A causa di un poeta". Paola me začuđeno gleda, i vidim da bi htela neko pojašnjenje tog lakonskog odgovora, ali ona ćuti. Tada u đardino ulaze neki meštani koji su stalni gosti, Paola ustaje i ja plaćam, sa obećanjem da ćemo ujutru tu popiti kafu. Paola nam mahne dok izlazimo.

Sutra nas je iz dubokog, okrepljujućeg sna, probudilo neko komešanje pod prozorom. Otvaram ga i vidim dole potpuno izmenjenu sliku, kao u filmu Stivena Kinga u kome bi junak prespavao 20 godina i probudio se u sasvim izmenjenom krajoliku. Pokušavam da shvatim šta se desilo i najzad uviđam: tokom ranog jutra na trg ispred hotela, i, kasnije ćemo videti, na čitav glavni trg, Piazzu Maggiore, postavljene su tezge sa domaćim proizvodima u vidu ogromnih sireva, kobasica, vina kao i plastičnih papuča kineske proizvodnje jer kineske plastične papuče, žice i čačkalice svakako postaju zaštitni znak našeg sveta. Petak je, naime, a petak je veseli dan u San Vitu, što moju ženu, još pospanu, požuri sa rasanjivanjem. Žene vole takve događaje.

I tako smo sve to, naravno, obišli, ja sam gledao te kolutove sireva od kojih je jedan imao u nazivu brenda reku Pijavu, moja žena je tražila da je slikam ispred štanda sa rubljem koji je kao neku grotesknu zastavu globalističkog konzumerizma imao razapete crvene ženske gaće nenormalne veličine, a poglêdali smo iskosa i u hiperrealistične slike drečavih boja sa prikazima lokalnih vidika naslikanih rukom lokalnih mazala.

Terremoto u San Vitu

I tada sam ja zaokrenuo ka đardinu Line i Paole. Trebalo je popiti oproštajno piće i otkinuti se odatle, ledena voda iz Dolomita hladila je naša usta na gradskim česmama otvorenog toka, na česmama bez slavine, mokrih lica smo tog letnjeg jutra, moja žena i ja, ušli u poznati đardino. Unutra je bilo bučno. Paola nam je mahnula i nasmešila se, prošli smo kao i sinoć kroz unutrašnjost restorana i seli za isti sto u đardinu. Paola je pitala kako smo spavali, a ja sam joj potvrdio da mi se jako sviđa u njenom gradiću i da je ova narodna smotra vrlo sadržajna. Nasmejala se i donela piće.

Za stolom do nas grupa veselih staraca igrala je karte i glasno razgovarala, kako samo Italijani to umeju. Odjednom, čuje se tresak, noga od stolice jednog od igrača propada između dve daske u brodskom podu te vrtne terase, on se ruši sa stolice i u padu laktom udara po stolu, sto se prevrće i sa njega padaju i razbijaju se čaše sa stola, mi priskačemo da podignemo nepovređenog starca koji se smeje, a u đardin stupa sredovečni muškarac suvog, ispošćenog lica sa traljavom bradicom koji zastane, pogleda tu scenu, i pita: "Terremoto?" Opet, dakle, neki zemljotres. Smeh se zaori đardinom i Italijani uglas počinju da mu objašnjavaju šta se dogodilo. On, bez pokreta ijednog mišića na licu, seda sa njima.

I tada ja, osluškujući u toj galami tihi zveket ledenih kocki u mom kampariju, i mehuriće kisele vode kako šume u toj čaši, dok moja žena sa zanimanjem gleda pospremanje krša ostalog posle kartaroševog pada, pogledam u unutrašnjost sale: Paola, nasmejana, pere ruke posle čišćenja srče od polupanih čaša i objašnjava okolnosti slučaja gostima za šankom. Ustanem, priđem tom šanku i zamolim je da dođe sa majkom. Ona pozove Linu, i gleda me upitno. Vadim aparat i moja žena nas slika. I tada ja kažem Paoli: „Možeš li da sedneš na kratko sa nama?“ Gužva je, i Paola ima posla, ali seda i sa znatiželjom me gleda. „Ipak moram da ti otkrijem razlog mog dolaska ovamo“, kažem. Ima dovoljno italijanskih reči u toj rečenici, razume me. I tako ja počnem priču na italijansko-engleskom o najvećem pesniku mog jezika, Milos Cernjanski, kažem na Italijanima prihvatljivijoj varijanti bardovog imena, i o tome kako je tokom Prvog rata neko vreme proveo u dolini Pijave, pogrešno od strane austrougarske komande u Beču prekomandovan tu.

San Vito al Tagliamento, 1918: Never more

Započinjem time da je Cernjanski svoju najznačajniju zbirku pesama napisao u tom ratu, po rovovima i bolnicama. Jedna od njih se, kažem, zove Priča, i govori o udaljenoj viziji Lepote koje se Pesnik seća kao nevine i tanke, i njene kose, tople, u nedrima golim. Innocente e esile. Innocent and thin. Dočaravam i pokretima ruku tu nevinost i tananost. Pominjem i taj miris bagrema pre uranka. Before sunrise. Paola razume. Dolazim do kraja pesme, gde naš junak kaže da ne zna gde će dogodine biti, kad bagrem opet zamiriše, i da u tišini sluti da se njenog imena, suo nome, neće moći setiti. Never more. Nikad više.

Dobro, prepričali smo pesmu na način mladih muškaraca koji su ranih sedamdesetih po plažama Jadrana pumpajući mišiće prepadali strankinje, i sad dolazi finale, i Paola to oseća. „Ispod pesme“, kažem dok za susednim stolom pljušte kečevi i pubovi, „nalazi se jedna napomena, koja je sastavni deo pesme“. Una nota. „Aha“, kaže Paola. „Tu piše“, kažem ja, „sledeće: San Vito al Tagliamento, mille novecento dieciotto“. San Vito al Taljamento, 1918.

Leto je, toplo jutro, ali Paola trlja podlaktice, i moja žena trlja podlaktice, naježene od tolike količine svrsishodne slučajnosti skupljene, baš sad, i baš ovde. „Eto, Paola“, kažem ustajući jer gosti naviru i život tera svoje i put, put traži svoje jer Itaka čeka, Itaka uvek čeka, „zato sam došao u tvoj lepi gradić“.

Vek kasnije, u gradiću nevažnom, skrajnutom, ponovo se, eto, zalelujala, u đardinu iza stare kamene kuće, ta vitka senka pesnikove drage, sanjane u rovovima i krvavom blatu. Ta draga Miloša Crnjanskog, i ta njegova Priča o njoj, miris njene tople kose i bagremovog cveta koji nikako da izblede, obrisi njenih grudi i njeno ime koje nam izmiče kao sen u magli, kao mladost koja prolazi brzo... sve to zauvek ostaje u visokom hladnom vazduhu iznad dolomitskih snegova, kao što na slikama starih majstora providno sijaju lica Madona nedokučivog osmeha i lepote. Nikad više to neće biti zaboravljeno, sve zato što jednog mladića, iznurenog ratom i sveprisutnošću smrti, nije mrzelo da usred tog kala i sumpornog smrada, u jednom, rekosmo to, skrajnutom i nevažnom gradu u koji je dospeo greškom, napiše jednu kratku Priču koja je preskočila vek.

Dok Paola toči nova pića maše nam dok izlazimo na Via Belunello, i poziva da opet dođemo, ali ja znam da sam obavio misiju: ostavio sam neki trag o pesniku koji se nije štedeo živeći za poeziju, pesniku koji je moj jezik učinio važnim. I neću se vratiti u taj đardino, znam, nikad više.

                                                                 * * *

U Beogradu sam, te jeseni, zamolio prijateljicu Marinu Mitrović, prevoditeljku za italijanski, da mi prevede Priču. Ne navodeći nigde na koverti svoju adresu, potpisujući se samo kao Bojan, poslao sam Paoli i njenoj majci original Priče i jedan znatno poboljšan prevod u odnosu na onaj moj, letošnji...

I tako, barde, ostali smo anonimni. U San Vitu ti to, međutim, više nisi, treba to da znaš. Tvoja Priča je drugim putevima, ne preko mene, stigla do gradskih vlasti San Vita, ali je stigla. U ovoj 2020. koja nije štedela ni nas ni Italijane ni ostatak sveta, to je, bar za neke od nas, utešna stvar.