Necovane zavese i mačka na prozoru
Pogled kroz veliki starinski prozor moje dnevne sobe mi je početak dana. Prizor kao iz davnih vremena: predratna kuća, lepa ali oronula, prozori sa necovanim zavesama, a na jednom od njih je gotovo svakodnevno mačka koja satima sedi, leži, spava, posmatra...
U dvorištu, koje godinama posmatram je veliko drvo pored male letnje kuhinje i sto za dvoje. Godišnja doba dočekujem pogledom u tu kuću i to dvorište.
Ipak najviše pažnje posvećujem mački i više puta dnevno proveravam da li je na prozoru. Za vreme izolacije zbog koronavirusa, mačka i ja smo se često gledale kao da smo nešto slutile.
Jednog jutra je zbog iznenadnih obaveza moja rutina bila narušena. Iz kuće sam izašla rano ujutru, roletne nisam podigla, nisam pogledala ni dvorište ni drvo ni mačku. Kad se vratim, pomislila sam.
Međutim, kad sam se vratila, na prozoru komšijske kuće je umesto uobičajenog prizora bio veliki pano sa slikom zgrade koja će na tom mestu biti izgrađena.
Umesto porodične kuće iz tridesetih godina prošlog veka, biće izgrađena petospratna crno-siva moderna zgrada. Početak gradnje za dva meseca.
U mom novom pogledu bez prozora sa mačkom, u kome samo drvo čeka bagere i građevinske radnike, je tuga zbog neba koje će velika zgrada da ukrade, zbog sunca koga više neće biti u našem dvorištu, zbog drveta bez koga ću ostati, zbog nestanka jedne stvarnosti koja ne zna za drugi identitet. Zbog zločina protiv mog prava na nebo i sunce.
Nije to ništa, kaže mi prijatelj. „Mi smo se jednog dana probudili bez kuhinje i trpezarije koja je propala u gradilište do naše kuće.“
U jednom beogradskom naselju do pre desetak godina bile su samo porodične kuće. Danas su na tom mestu samo stambene zgrade sa pet ili osam spratova, a u uskim ulicama automobili parkirani sa obe strane. Pešaci, mame sa bebama u kolicima, ljudi sa kućnim ljubimcima,oni koji se vraćaju sa pijace sa punim cegerima, nemaju nikakav izbor osim da svakodnevno postavljaju pitanje, dokle ovako?
Bivši vlasnici kuća sada žive u novim stanovima. Svi imaju isti pogled kroz prozor, gledaju u komšijinu sobu ili terasu.
Moji prijatelji, starosedeoci jednog veoma cenjenog naselja u Beogradu, već dve decenije žive u svojoj kući koja čuva uspomene na poznate beogradske slikare i pisce, okruženi stambenim zgradama zbog kojih odavno nemaju ni sunce ni privatnost. Nisu imali snage da se odreknu sećanja i uspomena i da ustupe svoju kuću graditeljima novog vremena.
Sa jednim sagovornikom, profesorom univerziteta radila sam intervju u njegovoj dnevnoj sobi sa pogledom u zid novoizgrađenog objekta. Nekad smo iz te sobe gledali Hram Svetog Save i taj kadar nam je bio mnogo važan za emisiju.
Lepši pogled kupuje se u novobeogradskim naseljima ili na višim spratovima bilo kog dela grada.
A još lepši odlaskom iz grada.
Na internetu sam pronašla specijalne samolepljive tri-de folije za prozore, sa najrazličitijim prizorima: bašta, šuma,nebo... ne znam, možda postoji i pogled na kuću sa mačkom na prozoru.
Sećam se da sam za emisiju Čas anatomije radila priču o proširenoj realnosti, koja uz primenu specijalnih naočara i odgovarajućih komjuterskih programa korisniku omogućava da vidi sve što želi.
Čitava ova priča zbog jedne kuće koja je već srušena i iskopano je nekoliko spratova za buduće garaže, a do proleća će i zgrada biti završena, tako da ćemo sa komšijama moći da se grlimo sa terasa.
Bićemo zaista najbliži jedni drugima, deliće nas svega nekoliko metara, osim što će samo ovi na višim spratovima imati sunce. Ovi dole mogu da kupe tri-de folije ili da primene proširenu realnost, možda je to novi način čuvanja prošlosti u eri brzog građenja budućnosti.
Коментари