Novi Borat ili rušenje Trampa blesavim humorom

Saša Baron Koen se dva puta oglasio neposredno pred predsedničke izbore. Prvi put igrajući Ebija Hofmana u filmu Arona Sorkina Suđenje Čikaškoj sedmorici a potom i kao svoja najpopularnija kreacija - Borat, sa novim celovečernjim filmom.

Time se Saša Baron Koen uvrstio u red velikih autora koji su praktično otvoreno pred prelomne izbore puštali svoje filmove s ciljem da utiču na glasače.

U modernoj eri, to je prvi uradio Oliver Stoun sa filmom o Džordžu Bušu mlađem. Za razliku od filma "Nikson" u kome je dao veoma zanimljiv portret kontroverznog i prezrenog Ričarda Niksona, u filmu o Bušu Stoun prikazuje karikaturu jedne administracije i tačku u koju je došla američka demokratija gde nije jasno šta je gore - mogućnost da je predsednik samo marioneta svojih neokonzervativnih savetnika ili situacija u kojoj on odlučuje iako je potpuno nedorastao funkciji.

Film je izašao 2008, pred izbore na kojima je SAD imala priliku da se reši republikanaca posle dva Bušova mandata, i spada u red Stounovih filmova koji nisu imali trajnu vrednost. Teško je reći da li je ovaj film doprineo Obaminoj izbornoj pobedi, sva je prilika da nije, ali bio je na pobedničkoj strani.

Stoun je 2016. snimio film Snouden koji je veoma kritički prikazivao američki bezbednosni sektor, pa i Obaminu administraciju. Ako imamo u vidu koliko su hakeri i Vikiliks pomogli Trampu da pobedi, možda je ta tema imala više uticaja pred izbore na kojima je Tramp pobedio Hilari Klinton.

Osama bin Laden u funkciji kampanje 

Godine 2012. Ketrin Bigelou snimila je film "00:30 tajna operacija o lovu na Osamu Bin Ladena". Tokom rada na filmu 2011. godine on je pronađen i ubijen u Abotabadu.

Republikanci su tvrdili da je Ketrin Bigelou imala pristup poverljivim podacima i da film treba da izađe pred izbore na kojima Obama želi da kapitalizuje ovaj uspeh u Ratu protiv terorizma.

Uprkos tome što film veoma kritički gleda na Rat protiv terorizma i pokazuje ga kao proces koji je postao sam sebi svrha, i Ameriku koja je mimo toga izgubila svaki svoj cilj, Republikanci su posle toga još godinama podgrevali ovu aferu, ali je samo delo preživelo zub vremena i ne može se smatrati filmom-trenutka.

Bušov Borat 

Saša Baron Koen je prvog Borata pustio u bioskope 2006. godine, tokom drugog mandata Buša Mlađeg i nažalost sada je sasvim sigurno da je Borat ipak relikt Bušove ere. Naime, period neokonzervativnog dolaska na vlast preko Džordža Buša mlađeg obeležila je do tada nečuvena mobilizacija raznih teleevangelista, povratak republikanskom populizmu, i čitav niz stvari koje su do tada smatrane prevaziđenim u Republikanskoj stranci.

Borat je bio odlično iskrivljeno ogledalo koje je otkrivalo pravu prirodu te kulture gluposti, prikrivenog rasizma i šarlatanstva koje je Americi počelo da se reafirmiše tokom vladavine potomka jedne od uglednih političkih dinastija koje su umnogome oblikovale politički mejnstrim.

U novom filmu, Borat pokušava da uradi to isto, ali efekat je sada umanjen. Naime, sam Borat je postao jedan od temeljnih likova savremene popularne kulture i narod ga prepoznaje te veoma malo može da učestvuje u skečevima snimljenim metodom skrivene kamere.

Otud, Saša Baron Koen mora da samog Borata prerušava u neke druge likove, pa i tada više od pola filma čine situacije koje su evidentno režirane i u potpunosti igrane, i odvijaju se između fikcionalnih likova.

Međutim, još je veći problem to što Borat sada preko puta sebe ima Donalda Trampa koji je takođe izmišljeni lik koji se pravi da je gluplji nego što jeste.

Trampov Borat 

Pre svega, Saša Baron Koen misli da udari na Trampa blesavim, neodgovornim humorom koji je potpuno bez kočnica i sklon svakoj vrsti preterivanja, a usput zaboravlja da za razliku od Buša Mlađeg koji je ipak bio izdanak glavnog toka američke politike, Tramp dolazi iz potpuno drugog pristupa.

On ne samo da želi da razbije sve kalupe političke korektnosti i određene kulture administrartivne komunikacije već je na vlast i došao na krilima internet humora koji je stasavao baš pod uticajem Saše Barona Koena.

Uostalom, boratovski pogled na stvari postojao je u američkoj politici i pre Koena - setimo se urbane legende o Lindonu Džonsonu koji je pre dolaska u najviše ešelone vašingtonske politike tražio od svog saradnika da plasira priču kako mu je konkurent imao seksualne odnose sa svinjom, ne zato što je to istina nego samo da ga natera da to demantuje, i ubaci tu bizarnu zamisao u javni diskurs.

Ipak, Džonson kad je došao na vlast nije više pribegavao ovim trikovima iz lokalne politike i biće upamćen po potpisima na bitnim dokumentima iz domena ljudskih prava.

Doduše, stari lisac je navodno potpisujući zakone koji izjednačavaju prava belaca i crnaca konstatovao da su njegove demokrate tim potpisom izgubile glasove Južnjaka u sledećih nekoliko generacija. Ta tema, ispostaviće se, ima značaj i danas.

Regrutacija na Vorkraftu 

Stiv Benon, koloritna ličnost koja je stajala iza ideološkog profilisanja ali i medijskog nastupa Donalda Trampa je svoj možda i najupečatljiviji poslovni uspeh imao u Hongkongu gde je držao farmu programera koji su u tri smene igrali Vorkraft, sakupljali premije i potom ih prodavali lenjim igračima za novac.

U tom periodu, Benon je prepoznao fanatičnu armiju mladih muškaraca na internetu koji provode vreme na internet forumima, i na njima uspostavljaju svoj poseban ekosistem u kom prave inicijacijske rituale za novajlije i prave razne mizogine i rasističke šale.

Sledeći korak bio je da ovu anarhičnu grupu mobiliše kao armiju krajnje desnice i da ih ubedi da je Tramp čovek koji može da izvede onu vrstu politički nekorektnog udara na politički establišment. Udar zdesna bio je samo dobrodošao detalj za te momke koje je zabavljalo to što je desnica sama po sebi nekorektna.

Kada je Donald Tramp u prvoj debati protiv Bajdena pozvao "Ponosne dečake", ekstremno desnu grupu, "da se povuče i da bude u pripravnosti", to je bila poruka ljudima koje je okupio Gevin Mekines, jedan od osnivača Vajsa, i pionira te vrste omladinskog tabloida, okrenutog pornografskom prikazu stvarnosti, sa akcentom na bizarne događaje, i namenjenog obrazovanoj publici koja želi da gaji direktan i nefiltriran medijski izraz.

Dakle, to nije Kju-kluks-klan ili neka druga ekstremna grupa Dejvida Djuka i sličnih neukih provincijalaca. Mekines je ime svom društvu dao zbog jedne pesme iz mjuzikla Aladin koja ga je jako iritirala, dakle on je inkorporirao maltene rubne popkulturne reference u svoj ekstremno desni pokret.

Saša Baron Koen u tim okolnostima nema šta da traži. On je sa svojim prerušavanjem u Borata zapravo deo praistorije u okolnostima savremenog medijskog dijaloga. Čak je i sam Donald Tramp zapravo bliži Koenu nego Boratu.

Trampova selidba na političkom spektru 

Naime, Tramp je imao odeđene rasističke gestove još 1989. kada je u maniru Divljeg zapada lično objavio nagradu za lociranje petorice crnaca koji su navodno silovali belu džogerku u Central parku.

Čak i kada je Sud konstatovao da ti događaji nisu išli onako kako je izvorno prijavljeno, on je istrajavao u svojoj nagradi.

Međutim, on je na počecima svog političkog delovanja zapravio bio njujorški demokrata. Postepeno  je svoje simpatije počeo da prenosi na stranu republikanaca.

Kao čovek na samim obodima Republikanske stranke i ličnost kojoj se tradicionalni političari smeju, imao je samo jedan adut. Još od Berija Goldvotera koji je želeo da uspori usvajanje novih standarda o građanskim pravima za Afroamerikance tako što je zastupao tezu da svaka savezna država ima pravo na samoopredeljenje, republikanci su izgubili podršku među Afroamerikancima.

Od Dvajta Ajzenhauera, njihovi najjači kandidati su imali manje od petine glasova u toj populaciji. Buš Mlađi je na osnovu nekih svojih inicijativa oko migracija stekao simpatije Hispanoamerikanaca i među njima je dobijao 44 posto, i republikanci su posle poraza Mita Romnija od Obame počeli da razmišljaju o tome kako da steknu popularnost u nebelačkoj populaciji.

Šegrt - inkluzivni rijaliti 

Trampov pomenuti jedini adut bio je ogromna popularnost koji je imao i među Afroamerikancima i među Hispanoamerikancima zahvaljujući svojoj takmičarskoj rijaliti emisiji Šegrt.

Njegova emisija je, naime, bila inkluzivna, nudila je priliku pripadnicima manjina da se pokažu kao sposobni i vredni, imala je jednog afroameričkog pobednika a Afroamerikanka Omarosa Menigo Njuman je postala jedna od najznačajnijih ličnosti rijaliti programa, primer rijaliti-negativca koji se izučava u dramaturgiji rijalitija a kasnije i privrednica i savetnica samog Trampa.

I šta je Tramp uradio?

Isprva je kritikovao Romnijevu "neosetljivu" politiku prema migrantima i delovalo je kao da će se osloniti na tu glasačku bazu a onda je svoju popularnost u tim populacijama strateški uništio, srušio do temelja, prvo podržavajući teoriju zavere da Obama uopšte nije rođen u Americi a koja je bila dotle prisutna samo među ekstremnom desnicom i nisu je izgovarali mejnstrim republikanci, a potom žestoko udarajući na Zakon Osmorice, dvopartijsku inicijativu da se reši pitanje 11 miliona ilegalnih migranata koji već žive i rade u SAD.

Ovim udarom na dve populacije koje su ga volele, Tramp je izgubio ono što ga je razdvajalo od ostalih republikanskih političara ali je dobio nešto drugo - mobilisao je onu tradicionalnu glasačku mašinu čijim ksenofobnim strahovima, sklonosti teorijama zavere i osećaju izopštenosti odavno niko nije pridavao pažnju.

Trampovo ponašanje prema koronavirusu je naročit primer njegovog izmotavanja pred kamerama. Naime, mnogi saradnici su za vreme kampanje zapazili da je Tramp veoma fobičan kad je reč o zarazama i mikroorganizmima. Često nije hteo da koristi njihove telefone kada bi dobili poziv za njega i tražio je da ih preusmere na njegov uređaj.

A onda kad je krenula korona, on je umnogome podilazio svojoj glasačkoj mašini okrenutoj teoriji zavere, uverenju da je to kineska podvala, da kome je veka tome je i leka, i sličnim pogledima na svet.

Kako je Tramp stekao imunitet na humor 

Dakle, Saša Baron Koen u svom pokušaju da razotkrije kako se u Americi pomaljaju rasizam, mizoginija i antinaučni pogled na svet, potpuno promašuje. Oni su ozvaničeni i Tramp njima otvoreno manipuliše, često i protiv svojih ličnih pogleda.

Isto važi i za način delovanja. Koenov humor više nije subverzivan na nivou formata.

Sam predsednik voli da podbada na socijalnim mrežama i podršku za svoje politike dobija od armije poštovalaca koji udaraju na protivnike salvama humorističkog sadržaja sličnog Koenovom, samo sa desnim predznakom.

Još od vremena svog prvog alter-ega, Alija Džija, Koen je prepoznao Trampovu ličnost kao toksičnu i imali su već tada neke bizarne snimke. Međutim, podsećanje na taj slučaj nije imalo očekivani odjek pre nekoliko godina.

Humor je i zvanično postao oružje tokom prethodnih američkih izbora. I sada je to već globalni fenomen, pogledajmo kako su humorističke stranice koje su plasirale meme imale značajnu ulogu na nedavnim crnogorskim izborima. Američke službe bezbednosti u svojoj analizi pretnji protiv SAD čak i otvoreno ističe stranice koje plasiraju subverzivne meme.

U tom svetu, Borat je postao deo jednog sada već zastarelog mejnstrima. Otud je novi Koenov film sporadično veoma smešan jer on je velemajstor te vrste ekstremnog humora, ali je zapravo bajat i nije nimalo ubojit.

Za razliku od Koenove serije "Ko je Amerika", koja je uspela da prodre u neke zaista provokativne sfere savremenog života, jednim delom jer je podjednako udarala na obe strane, novi Borat je bolno jednodimenzionalan.

Kao što su se američki desničari pre četiri godine dogovorili da se "ne udara nadesno" dok se ruši politički establišment, čini se da Borat pokušava da "ne udara nalevo" i time dodatno otupljuje svoju oštricu.

Budi dobar za 3. novembar

Ovaj film je mogao biti ubojitiji da je Koen odlučio da razobliči Trampa kao jednog zapravo mlakog i umerenog čoveka koji se zarad vlasti pravi da je ekstreman.

Ovako, on je razotkrio stvari koji odavno niko nije ni krio a Tramp je bio dovoljno oportun i da ih prigrli u svom usponu na vlast.

Otud novi Borat deluje kao film čiji će značaj opasti već kad se budu izbrojali glasovi.

Koen je platio cenu uspeha da sasvim neočekivan način - stekao je puno obožavalaca širom sveta, ali su oni sa desnice izgleda najozbiljnije shvatili njegov način rada i preuzeli ga do tačke da on sada mora da smisli nešto novo kako bi u ovoj eri ostao i dalje predvodnik među društveno angažovanim komičarima.