Dušan Kovačević: Nikad se ne zna zašto je nešto dobro

Završeno je snimanje filma čiji ste scenarista i reditelj. To je adaptacija Vaše drame iz 2012. godine, Kumovi, koja je bila samo inicijalna priča. O čemu govori ova komedija o tragediji našeg bivstvovanja?

– Ostala je centralna osnovna priča o prijateljstvu jednog čoveka i jednog psa, za koju će se kasnije ustanoviti da to baš i nije tačno, da je priča malo komplikovanija. I tu priču sam napisao pre skoro 10 godina. Film je neobičan.

Ono što mi je posebno drago, u njemu igraju glumci sa kojima sam radio. Ovo je kao epska priča od skoro pola veka. Mira Banjac, Lane Gutović, Branka Katić i Vojin Ćetković igraju taj bračni par o kome se priča cela priča, a uz njih je još tridesetak izuzetnih glumaca.

Insert koji ćete videti je ekskluzivan. To je priča o jednom pevaču i pevačici koji će u toj priči nestati, a onda se pojaviti u nekom drugom obliku. A ta pesma je jedna od nosećih pesama koju je komponovao Bajaga i to je priča o dočeku Nove godine i o njihovom nestanku.

Film pokreće i veoma važna pitanja, pitanja koja verovatno muče sve ljude o tome šta će biti posle i šta možemo da uradimo sa našim strahom od smrti, i šta nas očekuje na tom možda, boljem ili gorem mestu?

– Film se negde naslanja i mogao bi da bude, na primer, drugi deo Sabirnog centra. I, ako se često pitamo da li ima života posle smrti, u ovom filmu može da se postavi to pitanje, koje sam ja postavio u Sabirnom centru – Ima li života pre smrti? Kada to postavite kao pitanje onda ulazite u jednu ozbiljnu filozofsku raspravu sa životom, sa samim sobom.

Strah od smrti je česta tema u Vašim dramama, o tome ste pisali i u Maratoncima kada ste bili treća godina fakulteta.  Da li ste kroz Vaše drame uspeli da pobedite taj strah?

– Mislim da jesam. Ja sam u detinstvu imao vrlo teške i ozbiljne bolesti koje sam preživeo i taj strah koji sam tad imao, lečio sam na taj način što sam kao prvi komad napisao tu priču o pogrebnom preduzeću. To je bila jedna vrsta psihoterapije i samoizlečenja i pisanje i jeste to. Ja sam i u mojoj knjizi pesama napisao jedan stih koji je za mene dosta bitan: Pisanje i čitanje je lekovito i poznato od davnina kao narodna medicina.

Nedavno se u izdanju „Lagune“, pojavila Vaša knjiga drama na engleskom. Koliko je važno da se te drame pojave i budu pristupačne i strancima, a znamo da su se Vaši komadi igrali na čak, 150 scena u svetu?

– Od te prve drame pa do poslednje koju sam pisao, Hipnoza jedne ljubavi, tu je još i Balkanski špijun, Sabirni centar... komadi za koje sam mislio da su dobri za izvođenje i čitanje jer nemaju previše likova. Vodili smo računa o tome šta je to što bi stranac mogao da pogleda i da odmah razume.

Teško vreme je iza nas, ali izgleda, i pred nama. Kako je pozorište funkcionisalo u vreme pandemije i kako ćete nastaviti dalje?

– Snalazili smo se u hodu. Nismo radili po nekoliko meseci kad je bila najveća zaraza. A što se tiče nas privatno, mislim da će ovo svesno ili podsvesno ostaviti ozbiljne tragove na svakome od nas.

Kako bi glasio neki Vaš životni moto?