Džejson Lapije, kanadski reditelj, o filmu, televiziji i Holivudu

Žanr uz koji sam odrastao u popodnevnim ali i večernjim terminima Radio-televizije Beograd, danas je praktično izumiruća zver. Lapije, međutim, možda važi i za vizuelno najatraktivnijeg reditelja u ovom formatu. Uostalom, pre ulaska u televizijsku produkciju dokazao se u bioskopskim filmovima od kojih je „Objavljujem“ rat bio jedno od najzanimljivijih ostvarenja 2012. godine.

Sa Lapijeom može da se priča o mnogim stvarima, pre svega o onome o čemu retko možemo da govorimo sa autorima koje najčešće vidimo u medijima, a to je – kako zaista izgleda biti profesionalni filmadžija, kako je živeti od tog posla, kako je kada ne možeš da radiš isključivo ono što želiš, kako je to biti deo industrije u kojoj često kvalitet nije na prvom mestu.

Ovaj razgovor je priča o borbi jednog talentovanog čoveka koja još traje.

Ušli ste u filmsku industriju kao asistent produkcije što je praktično protivno svim holivudskim savetima koji se daju mladim autorima i glase da budući reditelj ne treba da radi druge poslove sem svog. Da li se u tom pogledu razlikuju Holivud i Kanada?

Za mene to nije izbor. Morao sam da radim, nisam imao neki imetak, i posao asistenta produkcije bio je jedini realan ulaz u industriju za nekoga ko iza sebe ima samo diplomu sa filmske škole, kao što sam bio ja.

Ispostavilo se da je to bio sjajan način da naučim kako funkcioniše snimanje filma i kao praksa ali i kao posao, imao sam priliku da posmatram različite sektore iz blizine i da iznutra shvatim kako ta mašina funkcioniše. Isto tako osiguralo je da kasnije nikada nisam bio gad prema ekipi kada sam postao reditelj jer sam ranije bio na njihovom mestu.

Znam pod kakvim su pritiskom na tim pozicijama i koliko njihov posao može da bude važan, čak i kada se osećaš kao mali šraf u celini.

Istini za volju, nisam ni znao da se rediteljima savetuje da ne rade druge poslove. Džon Lendis je takođe bio asistent produkcije. Pol Tomas Anderson takođe.

Asistenti produkcije su u suštini pripravnici, šegrti, i kao u svakom poslu, smatram da je pripravnički staž validan način da se nauči zanat.

Kanada je nekada bila veoma plodno tle za razvoj mladih reditelja još od sedamdesetih i tipova kao što su Dejvid Kronenberg i Ajvan Rajtman, koji su pokorili svetski film i Holivud, ali isto tako i sa nekim lokalnim talentima kao što je bio Bob Klark, koji je ostao na tom tržištu. Lokalni fondovi i kompanije kao Telefilm su zaista imale značajnu ulogu. Kakva je sada situacija?

Smatram da Kanada i dalje pruža dosta mogućnosti za nove filmske autore. Telefilm je i dalje značajan deo toga kao „jedini kanadski mejdžor studio“, ali sa mnogo više birokratije od američkih.

Kao i svuda, sve je u jednoj tranziciji jer se industrija transformiše kako bi postala inkluzivnija, i to daje veliku priliku da se pojave novi izrazi, ali prateći problem je to što budžeti postaju sve manji i manji jer se novčana masa raspoređuje na sve više projekata.

Pre pet godina mi je jedna američka rediteljka rekla da je lakše napraviti prvi film u Kanadi nego u njenoj domovini. Nisam siguran da je i dalje tako.

Na sve to, Kanada ima stalni problem što njeni reditelji čim postignu neki uspeh u domovini bivaju na neki način usisani u Holivud. Tako je doduše u celom svetu, ali zbog kulturalnih i jezičkih sličnosti ovde je još izraženije, naročito jer je američka televizijska produkcija bazirana u Kanadi.

Trenutno je Kanada čak i bukvalno najvažnija filmska lokacija na svetu zbog toga što je u njoj moguće rekonstruisati Ameriku. Da li smatrate da je ta situacija korisna za kanadske autore i koje profesije od toga najviše imaju koristi?

Korisno je utoliko što se mnogo radi u Kanadi pa samim tim ima više prilika za rediteljski angažman. Ali postoji razlika između reditelja kao autora i reditelja najamnika.

Popularnost Kanade kao mesta za snimanje ne donosi korist rediteljima koji žele da se bave ličnim pričama izuzev u tome što imamo zaista mnogo vrsnih filmskih radnika u raznim delovima zemlje, ali čini mi se da tako stoje stvari u svim zemljama gde se mnogo snima.

Kanada je ključno mesto za savremenu televizijsku produkciju, ne samo zbog lokacije već i zbog lokalne radne snage ispred i iza kamere. Da li mislite da se sada pruža veća prilika Kanađanima na televiziji nego na filmu?

Da, sasvim sigurno ima više prilike za kanadske glumce jer se zaista mnogo televizijskog programa snima ovde. Ali u kom god da ste delu industrije, i dalje je neverovatna konkurencija. Nimalo nije lako i dosta zavisi od sreće – da se nađete na pravom mestu u pravo vreme.

Neke kanadske televizijske serije uspele su da se plasiraju na velika tržišta. Kako vam se čini sadašnje stanje kanadske televizijske produkcije?

Biću iskren, nije baš sjajno. Nema kanadske serije na koju bih Vas uputio i rekao da je odlična. Smatram da kanadska kultura ne voli rizike generalno i da su serije koje se meni dopadaju one koje dosta rizikuju.

Ne mislim da možete napraviti vrhunsku umetnost bez nekog velikog rizika, pa mi imamo taj svoj odnos prema riziku kao prepreku. To je deo objašnjenja zašto u Kanadi ne nastaju značajne, originalne, lokalne serije.

Kanada je prepoznatljiva po rediteljima izgrađenog rukopisa koji ponekad ne izgrade veliko ime ali se nametnu kao pouzdani profesionalci. Čini se da su kanadski reditelji po svom znanju "zreli za Holivud". Da li je to proisteklo iz visokog nivoa filmskih škola ili zbog prosistva američkih produkcija?

Hm, ne znam kako da na ovo odgovorim. Svaki reditelj ima svoj put i ume da dostigne vrhunce i duboko dno, kao i da nešto zamalo promaši. Nisam siguran da su kanadski reditelji nešto spremniji za Holivud od francuskih ili srpskih.

Ali mi sa Amerikancima imamo tu kulturalnu sličnost koja omogućava da se maltene "prerušimo" u Amerikance, i to smanjuje otpor Holivuda prema kanadskim rediteljima.

S druge strane, čini mi se da u Holivudu neki reditelji koji nisu Severnoamerikanci imaju posebnu vrstu egzotičnosti i drugačijeg ugla gledanja koji je cenjen na drugačiji način u Holivudu.

Prvi koji mi padaju na pamet su meksički reditelji koji su izuzetno proslavljeni u Holivudu u proteklih pet godina.

Kao reditelj ste privukli pažnju spotom Crystal, koji je bio mešavina reklame za borbu protiv droge i muzičkog videa. Kako ste mu pristupili i na koji način ste ga predstavili producentima?

Radio sam sa producentkinjom Kim Tod, koja je sada jedan od producenata na seriji Fargo i ona me je pozvala da predstavim svoj koncept, a to je trebalo da bude promotivni spot protiv droge u formi muzičkog videa namenjen deci od 14-15 godina.

Sećao sam se da su nam u tim godinama nastavnici često donosili te propagandne klipove i uvek su bili dosadni i osuđujući, te sam pomislio da treba privući pažnju dece nečim što će želeti da gledaju, kao što je recimo horor film.

Tako sam došao do ideje da prikazujem posledice zavisnosti od metamfetamina kao da je zavisnik žrtva u brutalnom horor filmu, i hteo sam da se poigram viđenim u filmu Hostel.

To je bilo zaista dobro snimanje, snimali smo na filmskoj traci i imao sam dobar budžet za to. Ako gledamo po minut snimljenog materijala, imao sam bolji budžet za taj spot nego za bilo koji film koji sam kasnije radio.

Nažalost, do danas je to jedina stvar koju sam snimao na tridesetpetomilimetarskoj traci, izuzev jednog muzičkog spota koji je bio sačinjen od fotografija. Nadam se da će se to uskoro promeniti.

Da li vidite spotove kao formu koja bi Vas mogla zanimati na duže staze ili ih posmatrate samo kao način da prikažete svoje sposobnosti kao reditelj narativnih formata?

Muzički spotovi su forma za sebe i uživao sam radeći u tom formatu. Pomoglo je što sam zaista izuzetno posvećen muzici, i ona mi je odmah iza filma po značaju.

Imam veliku kolekciju ploča. Uživao sam u pronalaženju načina kako da se poigravam sa samim formama filmskog izraza u spotovima, da žestoko eksperimentišem, a spotovi su prava platforma za to. Ali sam uvek pokušavao da ispričam i priču u mom spotu, ako mogu jer sam ih video kao priliku da iskažem i tu sposobnost – pričanje priče.

Od početka sam znao da je pričanje priča u dugometražnim filmovima ono što želim da radim. Rado bih snimao još spotova ako bi me zvali. Sada ipak svu energiju ulažem u pravljenje celovečernjih filmova, to mi je prioritet.

Vaš debitantski film „Hladnokrvna“ je prošao zaista dobro na žanrovskim festivalima i stekao je međunarodno priznanje. Kako Vam se čine njegovi dometi i da li ih smatrate limitiranim zbog toga što etiketa kanadskog žanrovskog filma nije više onako snažna kao što je bila?

Veoma sam zadovoljan kako je „Hladnokrvna“ prošla. Smatram da je to bio prvi veliki ulazak za mene na scenu, da je predstavio publici kakve priče želim da pričam i šta mogu da uradim sa ograničenim sredstvima – jednom lokacijom i skromnim budžetom.

Dve bitne stvari su se desile sa tim filmom – osvojili smo nagradu za Najbolji kanadski film na festivalu Fantazija, koji je enormno važan severnoamerički žanrovski festival, a omogućio mi je da se upoznam sa autorima iz tog miljea, a potom to što sam izabran za festival fantastike u Ostinu koji je Meka za uvrnute žanrovske filmadžije u Americi.

Te godine sam u Ostinu imao dva filma u programu, kao i kratki film Jovanke Vučković „Zatočena ptica“, koji sam producirao, pa je to bila značajna godina za mene. "Hladnokrvna" je dobro prošla u Nemačkoj, a izašla je i u Japanu.

Pa ipak, najbolja stvar koja se desila sa tim filmom je kada su glavnu zvezdu filma Zoi Palmer na konvenciji kosplejera sreli fanovi prerušeni u njen lik. To me je oduševilo i to mi je zaista vrhunac karijere.

Sa filmom „Objavljujem rat“ ste sasvim sigurno privukli pažnju celog sveta. Stekao je zaista ogroman broj obožavalaca svuda. Kako danas gledate na taj film i da li Vam je otvorio više vrata od „Hladnokrvne“?

"Objavljujem rat" je najličniji film koji sam do danas snimio. Praktično je autobiografski. To je moje detinjstvo. Nisam bio baš stopostotno zadovoljan kako je na kraju ispao, ali u njemu mi se sviđa mnogo toga.

To je trebalo da bude trilogija, i već sedam godina pokušavam da snimim drugi film, pa ćemo videti hoće li od toga biti nešto. Nema sumnje, zahvaljujući filmu „Objavljujem rat“ izgradio sam ovu karijeru, i važan deo toga je ulazak u selekciju festivala u Torontu.

Moja kanadska agentkinja Ejmi Stulberg koristila je to kao adut da mi obezbedi američkog agenta, a to je bilo značajno kako bih se nametnuo u industriji. Posle toga su mi se otvorila mnoga zanimljiva vrata. Isto tako sam počeo da učim jednu od najbolnijih lekcija u industriji – da mnoga vrata koja ti se otvore nikuda ne vode.

To možda otkriješ za nekoliko nedelja, a možda za pet godina, ali broj projekata koji ne uspevaju da se ostvare je jako visok. U isto vreme, uspeo sam da počnem sa radom na televiziji i to mi omogućuje da se izdržavam dok pokušavam da pravim filmove koji mi lično znače.

Jedan srpski kritičar tvrdio je da „Objavljujem rat“ spada među najbolje ratne filmove ikada snimljene i on zaista donosi taj snažan utisak imaginarnog i romantizovanog pogleda na svet koji zapravo vodi do surovih konflikata. Taj film je moćan spoj veoma zahtevnog vizuelnog pripovedanja i sjajnog psihološkog uvida. Da li ste se plašili da će tako složen postupak biti odbojan za publiku?

Hvala na ovim lepim rečima. Nisam znao da je film imao tako lepe reakcije u Srbiji i veoma sam počastvovan.

Nisam se brinuo da li će biti prekomplikovano za publiku. Snažno sam verovao u sposobnost publike da prihvati ovu priču.

Publika je veoma zrela, bila ona toga svesna ili ne. U 2020. godini do dvanaeste godine čovek već konzumira hiljade sati vizuelnog pripovedanja, stoga već od malih nogu ljudi imaju veoma duboko razumevanje priče, žanra, konvencije, klišea, arhetipova, i sve te stvari koje mi koristimo na filmu, u televiziji ili rijaliti programima.

Kako kaže Robert Maki (autor ključnog vodiča za pisanje scenarija, prim. aut.), čim se ugasi svetlo u bioskopskoj sali, njihov kolektivni koeficijent inteligencije skoči za 50.

Nikada ne potcenjujte publiku. Nikada!

Deca glumci u ovom filmu su izvanredna. Neka od njih su imala impresivne radne biografije pre ovog filma. Da li ste se oslonili na njihovo ranije iskustvo?

Ne, najvažnije mi je bilo da nađem glumce koji će najbolje odgovarati i delovati autentično, pa u tom smislu su mi deca sa puno iskustva više delovala kao "profesionalci" i bila su mi manje zanimljiva.

Srpski reditelj Vladimir Milovanović snimio je uspešan film „Samo devojčice plaču“ i otvoreno naveo „Objavljujem rat“ kao naslov koji je uticao na njega. Da li srećete puno takvih slučajeva?

Iskreno – ne! To je velika čast. Nisam čuo da je moj film ostvario toliki uticaj jer je imao prilično jedinstven scenario pa je bilo teško očekivati da će mnogo uticati na druge filmove.

Posle „Objavljujem rat“ krenuli ste potpuno drugačijim putem od onoga što su fanovi tog filma očekivali. Krenuli ste da pravite televizijske filmove za Lajftajm bazirane na istinitim pričama. Kako je do toga došlo i da li su Vam „Hladnokrvna“ i „Objavljujem rat“ doneli te poslove?

Morao sam od nečega da platim kiriju. To je odgovor. Voleo bih da sam imao neki imetak i da onda samo snimam filmove koji su moj lični iskaz, ali naprosto nije tako. Imam porodicu i moram da radim da bih ih izdržavao, kao kada sam radio kao asistent produkcije.

Agent mi je rekao da imam priliku da snimim televizijski film za Lajftajm i mene to nije obradovalo. Ali onda mi je rekla koliko ću zaraditi na njemu pa sam tražio da pročitam scenario, i na moje iznenađenje, tekst je bio odličan.

Pisao ga je izuzetno talentovani scenarista Endi Kohran, koji je pisao jedan film sa Džonom Kjuzakom i Emom Roberts „Svet odraslih“, a još više me ja zainteresovalo što je producent bio Majkl Roif, koji je producirao sjajan film „Konobarica“ Edrijen Šeli. Uprkos potpuno blesavom naslovu „Nemirne device“, koji sam želeo da izmenim, scenario je govorio o mladim ljudima koji se bore sa svojim nemirima i nesigurnostima i prave greške koje imaju tragične posledice.

Drugim rečima, bila je to dobra priča i mogao sam da se identifikujem i da je ispričam sa punim ubeđenjem. U tom smislu imao sam mnogo sreće, i da kao reditelj-najamnik radim na projektima u kojima nalazim nešto što me zanima.

Sa Majklom Roifom radim na još jednom projektu tako da je taj odnos ostao produktivan.

Čini se da televizijski filmovi koji se danas snimaju nisu onako važni kao što su bili pre. Da li ste dok ste odrastali voleli istinite priče i televizijske filmove uopšte?

Ne. Smešno je, ali istinito. Zavoleo sam bioskopski film, ne televiziju. Filmovi su moja religija i zato bih želeo da snimam bioskopske iako je televizija bez sumnje postala mnogo interesantnija u proteklih petnaest godina.

Vaši televizijski filmovi za Lajftajm imaju atipičnu vizuelnu nadahnutost u odnosu na ostatak produkcije. Da li ste nailazili na otpor producenata?

Hvala na tom mišljenju. Nisam nailazio na probleme. Zapravo, producenti se i nadaju da će reditelj doneti zanimljiv vizuelni pristup projektu.

Problem je što svi imamo zajedničku prepreku, nemamo dovoljno vremena i novca da uradimo išta drugo nego da snimimo film na rutinski način. Stoga svaki neobičan ili originalni pristup je dobrodošao dok god dobro izgleda.

Morate biti dobar strateg kako ulažete energiju kod tih stvari zato što imate malo prostora za grešku i ako provedete ceo dan jureći jedan lep kadar, nećete moći da završite snimanje u roku, a to je neprihvatljivo na takvim produkcijama.

Režirali ste televizijski film o ubistvu Džon Benet Remzi. To je jedan od medijski najobrađenijih zločina u Americi i snimljeno je mnogo materijala o njemu. Kako ste Vi prišli priči?

Kad je reč o najamničkim poslovima, ovo je bio zadatak iz snova. Teško je naći tematski bogatiji slučaj od Džon Benet Remzi. Tu ima mnogo stvari na kojima se može raditi.

S jedne strane prišao sam tome kao antičkoj tragediji, priči o majci ubici. Dramska težina te priče je neverovatna – mrtvu šestogodišnjakinju pronašao je u kući otac i roditelji su optuženi za ubistvo. Isto tako tu je nesaznatljivost istine.

Stotine istražitelja su proučavale slučaj dvadeset godina i još je nerešen. Ideja vodilja u ovom projektu bila mi je percepcija. Cela priča je vezana za ono što posmatramo i ono što vidimo.

Džon Benet je bila pretvorena u objekat posmatranja – dete koje učetvuje na izborima za mis – od strane majke.

Različiti istražitelji su rekonstruisali različite verzije priče, roditelje je društvo surovo posmatralo i sudilo, mediji nisu mogli da prestanu da se bave u ovaj raspad od istrage, lokalni političari su bili više nego svesni kako ovajh slučaj utiče na njihov imidž... To je optika kroz koju sam sagledavao tu priču.

Bilo je izuzetno zabavno poigravati se tim elementima kroz pripovedanje – inkorporirali smo pravi dokumentarni materijal ljudi iz tog slučaja, neke događaje smo rekonstruisali na VHS-u, DV-u i na Super-8. Imao sam sjajne saradnike na tom projektu.

Jedan od Vaših televizijskih filmova u kojima sam naročito uživao govorio je o nastanku serije „Zvono kao spas“ zbog svog vizuelnog rukopisa i omaža narativnim tehnikama serije. Ipak, u vreme izlaska ovaj televizijski film je naišao na veoma loše kritika, a fanovi serije su imali puno primedaba. Koliko dugo žive televizijski filmovi posle premijere? Da li mislite da neki od njih mogu biti iznova procenjeni kao što se to dešava bioskopskim filmovima?

Ne znam koliko traje život televizijskog filma.

Ovaj film je, međutim, uspeo da zaživi posle premijere jer serija ima mnogo fanova. Čini mi se da je deo negativne reakcije proisticao iz jedne predrasude prema ovim filmovima, a to su niskobudžetne dramske rekonstrukcije stvarnih događaja ili biografije poznatih ličnosti, naročito na Lajftajmu gde se publika skupi da bi ih gledala iz podsmeha.

Publiku zabavlja da ismeva film zbog pretpostavljene neveštine i nenamerne komedije, čak i onda kad film nije nevešt i nenamerno smešan – a ja se nadam da taj film nije bio takav. Tviter i socijalni mediji doprinose toj kulturi hejt-vočinga. Očigledno je da to nije bio cilj kada sam snimao taj film i pokušao sam da napravim najbolji mogući rad sa scenarijem, budžetom i planom snimanja koji su mi dati.

Možda je projekat bio hendikepiran time što nisam gledao seriju "Zvono kao spas" dok sam odrastao, gledao sam "Tvin Piks".

Koje su glavne prepreke prilikom snimanja televizijskog filma? Koje su ključne estetske razlike u poređenju sa bioskopskim filmom?

Budžet i plan snimanja. Ovi filmovi se snimaju za relativno malo novca i rade se BRZO BRZO BRZO. Oni su po načinu rada mnogo bliži televizijskim serijama nego bioskopskim filmovima, odnosno projektima sa budžetom većim od pet miliona dolara.

Posle deset godina snimanja filmova, osećam da je ono što daje kvalitet filmu pre svega vreme. Broj dana snimanja. Vreme koje bi se dalo ekipi da proba neke stvari, da ih usavrši, da pravi probe, da eksperimentiše, igra se.

Sa televizijskim filmovima i nezavisnim filmovima imate samo vremena da sprovedete plan snimanja. I to je to. Sve se radi mehanički.

Ako imate četrdeset ili čak trideset dana da snimite scenario od devedeset strana, zaista možete da radite kako treba i da napravite nešto kvalitetno. Ali televizija je biznis i funkcioneri u tim kućama su sračunali koji je minimum para i vremena za koji možete snimiti film.

E sad, ja sam imao sreće u tom pogledu da su me angažovali za televizijske filmove sa nešto višim budžetima i možda dan ili dva dužim planom snimanja. Ali ja znam da ima televizijskih filmova koji se snimaju za dvanaest dana. Za dvanaest dana!

Ja ne znam kako vi u takvim uslovima možete da uradite dobar posao. Odatle proizilazi estetska razlika između televizijskog i bioskopskog filma jer se televizijski snima na najkonvencionalniji mogući način jer samo za to imate vremena.

A to znači, master kadar i dva krupna plana. Jedna od najtežih stvari kada radite za televiziju je pokušaj da donesete nešto posebno u projekat, nešto filmično, a da to uklopite u taj veoma sabijen plan snimanja.

Neki poznavaoci tema koje ste snimali kažu da su ti filmovi dosta odstupali od istine. Koliko umetničke slobode dopuštate sebi?

Dopuštam potpunu umetničku slobodu, u razumnoj meri. Priče nisu istorija. One su samo percepcija pojedinca. Povrh toga, dopreti do istine u priči možda zahteva da izmenite njene fakte.

Snimali ste nezavisne filmove u Kanadi i televizijske filmove za američke producente. Gde ste imali veće budžete?

Televizijski filmovi su imali veće budžete.

Vaš prvi dokumentarni film „Bezlični“ govori o psihijatrijskom odeljenju u Torontu. Neko vreme ste zapostavljali dokumentarce, ali sada ponovo radite na jednom. Zašto je pauza tako dugo trajala?

Uvek sam cenio reditelje koji snimaju i igrane i dokumentarne filmove, i ja volim dokumentarce koliko i igrane fikcionalne filmove. Isto tako, veoma sam radoznao čovek koji voli da uči i priča priče, nezavisno od formata.

Pojavila se prilika da snimim film o veoma važnoj temi – mentalnom zdravlju, i sa radošću sam prihvatio tu mogućnost. Pokušao sam da pokrenem još neke dokumentarne projekte posle toga, ali nisam uspeo da skupim sredstva.

Veoma sam blizu toga da sada na jesen to snimim, i ako budem imao sreće, to će biti moj sledeći dugometražni film.

Dokumentarni filmovi su sada u usponu. Dobijaju sve veće priznanje iz dana u dan, a raste im i publika, naročito na striming platofrmama. Da li mislite da dokumentarni filmovi takođe ubijaju igrane televizijske filmove po istinitim pričama?

Ne, mislim da nije tako. To su različiti pristupi i zapravo sada se dešava nešto drugo – emiteri sada vide prostor da oba pristupa istovremeno koriste, kao što je Netfliks nedavno radio sa Tedom Bandijem. Imam jedan televizijski projekat koji je baziran na istinitim događajima i emiteri se interesuju i za dramatizaciju i za dokumentarnu verziju.

Snimili ste veb-seriju „Vorigami“ koja je na kraju emitovana i na televiziji. To je potpuno drugi format i u pogledu vizuelnih rešenja i trajanja, a pre svega po distribucionom modelu. Kako Vam se čini ta forma?

Iskreno, čini mi se da pre nego što sam dobio ovaj posao nisam nikada gledao neku veb-seriju. Nije me forma privukla već scenario, žanr i mogućnost da radim japansku priču.

Scenario je bio veoma dobar, pisao ga je tim koji su predvodili Endru Alen na bazi originalne ideje Edija Kima, a koji reditelj ne želi da snimi samurajski film? Povrh svega, japanska kultura je meni veoma bliska i draga.

Zapravo, živeo sam u Osaki preko godinu dana i to je bila jedna od najboljih godina u mom životu.

Tako da je rad sa mahom japanskom i japansko-kanadskom ekipom glumaca pokušaj da napravimo našu verziju Kurosavinog filma, što je bilo fantastično iskustvo.

U pogledu forme - scenario je imao sto stranica i onda smo to snimali kao film i onda ga isekli na desetominutne segmente. Nismo mnogo obraćali pažnju na to kako će se svako poglavlje završavati jer su to pisci već razradili.

Kao reditelj koji ima snažan profesionalni odnos sa televizijom, kako biste opisali poziciju televizijskih reditelja?

Čuo sam da televizijske reditelje nazivaju "saobraćajcima", ali to na neki način ipak umanjuje naše zadatke. Ti na snimanju i dalje imaš istu ulogu kao i na filmu, ali moraš da prihvatiš kako si deo industrijskog procesa i da ne smeš svoja interesovanja i ukus da pretpostaviš interesovanjima i ukusu produkcije.

Postoji jako puno raznih autorskih rukopisa na televiziji, i neki od njih su uključeni u projekat mnogo duže nego reditelj, i zapravo jedan od poslednjih kog angažuju obično je reditelj. Angažuju te naravno zbog tvoje vizije, ali ona mora biti kompatibilna sa postojećim okvirima serije.

Da li vas producenti stavljaju u fah i vezuju za određene žanrove?

Kad je reč o fahovima, svi reditelji bivaju smešteni u neki. Iz nekog razloga producenti imaju velike teškoće da zamisle reditelja kako radi nešto što ranije nije radio.

Da li imate teškoće da dođete do filma ako vam je radna biografija puna televizijskih projekata?

Da, čini mi se da "si-vi" preopterećen televizijskim radom i te kako utiče na mogućnost dobijanja angažmana na filmu. Ipak, ja moram da balansiram između potrebe da radim kako bih se izdržavao i borbe za lične autorske projekte.

Televizija je scenaristički medij, ali se čini da reditelji dobijaju sve veću moć?

Ne, moj je utisak da su kreatori i šouraneri i dalje glavna rukovodeća snaga na televiziji. Reditelji mogu imati snažan rukopis, kao recimo Johan Renk u Černobilju, ali i dalje bih za tu seriju rekao da je najpre vizija Krega Mezina.

Istinite priče o zločinima koje se prave za televizijske mreže jesu pod velikim pritiskom premijuma kabla i dokumentaraca sa striming mreža. Da li su oni vrsta koja izumire?

Ne. smatram da je to evergrin žanr i da će uvek imati svoju publiku. To je u osnovi priča o najdubljoj ljudskoj prirodi i odnosu pojedinca prema društvu, a to će gledaocima uvek biti zanimljivo.