Nenad Vasilić: Čovek treba da se bavi poslom koji bi radio i bez novca

Izvrstan izvođač i ništa manje bolji kompozitor razvio je bogatu karijeru na oba polja. Do sada je izdao 11 albuma pod svojim imenom, pored čega je kao kompozitor učestvovao i na albumima Martina Lubenova, Lori Antonioli, Bilje Krstić i drugih renomiranih muzičara.

Osim uspešnih nastupa sa svojim bendom, čiji je lider, značajno je pomenuti brojne koncertne saradnje sa Natašom Mirković De Ro, Bojanom Zulfikarpašićem, Amirom Medunjanin.

Njegova muzika mogla bi se opisati kao fuzija različitih žanrova među kojima džez i bogato nasleđe balkanskog folklora imaju istaknuto mesto.

Umetnici širom sveta prolaze kroz težak period usled pandemije korona virusa. Na koji način su promenjene okolnosti uticale na Vas kao umetnika? Kako ste provodili dane koji su za nama?

– Definitivno je bio težak period za sve nas, a posebno za muzičare verujem, zato što nismo imali apsolutno nikakvu mogućnost za sviranjem na onaj način kako smo to navikli. Znači morali smo da radimo onlajn, radili smo od kuća preko interneta i tako dalje.

Ono što sam ja radio je nešto čime se inače bavim pored putovanja i sviranja a to je rad u studiju. U svom studiju u Beču provodim dosta vremena i inače kada nisam na putu, tako da je bilo tamo dosta nezavršenog posla koji je ostao iz predhodnog perioda.

Takođe sam predavao kontrabas preko Skajpa, Votsapa i svih ostalih platformi koje smo koristili u tu svrhu. Gomilu posla koji je ostao nezavršen u poslednje vreme kao što je administracija internet portala na primer ili veb stranica, Jutjub kanala i sve ono što se ne stigne kad se radi i putuje.

Eto, u poslednja tri meseca karantina sam pokušavao da nekako odradim sve te stvari koje pre toga nisam stigao i da tako ispunim vreme.

Izdali ste veliki broj muzičkih albuma na kojima su Vaše originalne kompozicije. Šta sve obuhvata proces komponovanja muzike?

– Imao sam tu sreću da budem aktivan i kao kontrabasista na tuđim projektima, ali i da radim kao ko-lider ili producent drugih projekata. Ono što je najveći izazov za mene naravno su moji projekti gde sam i producent i kompozitor i bendlider i basista.

Često čak i u studiju miksam albume na kraju. Znači stvarno sam u svim porama angažovan na svojim albumima.

Kod komponovanja je bitno da se zna za koji sastav se piše muzika. Znači da li pišem za trio, kvintet, septet i za koje muzičare pišem. Otprilike znam šta su čije slabosti, vrline i tako dalje u bendu pa tako i pristupam pisanju pesama.

Prosto znam ko šta može ili ne u bendu i onda u skladu sa tim radim na kompozicijama. Kostur kompozicije je nešto što se desi samo po sebi, veoma često, ali mora da se radi na njoj da bi se došlo do gotove kompozicije.

Jednostavno, ima se na umu neka ideja i onda se lagano radi na tome, i radeći na tome može da se desi da se izrodi, eto neka kompozicija koja se kasnije malo pritegne aranžmanom ili prosto na probama u radu sa ostalim muzičarima dođe do neke svoje definitivne forme.

Međutim, to je samo početak posla. Nakon komponovanja, pesma se donosi u bend, bend proba tu pesmu, svira je na koncertima i tek tada ona dobija svoj definitivan oblik. Kao takva iziskuje neko svoje mesto na albumu ili postaje samostalni video ili kako god već.

Završni deo stvaranja kompozicije je snimanje i miksanje u studiju, to je ono što je takođe veoma bitno. Na primer, ukoliko postoji neki dvoglas koji želimo da istaknemo to postižemo kroz izbor mikrofona i kroz način miksanja tog dela, izbora riverba ili sobe u kojoj želimo da se nađe određena linija i tako dalje.

Znači, za mene komponovanje nije samo pisanje nota nego je to proces od prve ideje preko aranžiranja jedne kompozicije za taj konkretan bend u kome se svira ta stvar, preko uobličavanja pa do dobijanja jedne konačne forme na koncertima gde pesma definitivno postaje ono što je mogla da bude ili što je trebalo da postane.

Poslednji deo tog procesa je snimanje kompozicije, miksanje, mastering i to je onda onaj završni produkt koji čuje slušalac na albumu.

Koliko je delatnost kompozitora uticala na Vas kao izvođača?

– Veoma je uticala na mene. Jedna je stvar svirati kontrabas u bendu bez razmišljanja o tome šta je „pisac“ (kompozitor) hteo da kaže, to jest sa akcentom i koncentracijom na samo svoju liniju, a potpuno druga svirati svoj intrument sa velikim osvrtom na kompoziciju.

To su dva potpuno različita pristupa muzici. Sa druge strane moram da priznam da ja svom instrumentu potpuno drugačije pristupam u kompozicijama koje sam sam napisao.

Često pišem stvari u kojima tek onda kada je pesma gotova stvaram neku bas liniju, iz početka, koja bi služila toj kompoziciji. Mislim da je, makar meni, očigledna razlika kao bend lideru, kada u bendu svira neko ko i sam piše. To se odmah čuje.

Čuje se jedan ozbiljniji pristup kompozicijama. Čovek bolje služi kompoziciji kao instrumentalista kada i sam piše nego kada je jednostavno samo instrumentalista. Mislim da je veoma korisno da se sagledava to naše sviranje instrumenta u bendu sa više strana.

Izuzetno vladanje instrumentom je preduslov za profesionalnog izvođača. Međutim, koje biste osobine ličnosti izdvojili kao neophodne ili važne za posao kojim se bavite?

– Da, ono što je takođe bitno pored vladanja instrumentom i stilistikom, istorijom muzike itd. u ovom poslu je pre svega istrajnost, fleksibilnost i skromnost. Takođe je bitno biti organizovan i disciplinovan u svakom pogledu. Tu nema govora o nekom luksuznom životu.

Moje mišljenje je da što je čovek skromniji to je bolje za njega i za muziku kojom se bavi. Znači kako za njegov vrlinski život tako i za njegov profesionalni život.

Ono što je veoma bitno u našem poslu je zadržati fokus na sferu interesovanja od koje smo počeli, a koja nas je dovela do ovde gde se danas u karijeri nalazimo. Da se trudimo da se suština ne izgubi iz vida. Da se dobro izaberu pozivi.

Nije stvar ni u tome biti obavezno samo zauzet ili izbukiran, bitno je nekada i raditi to što treba. Zadržati fokus na stvarma koje su nam na korist i na korist umetnosti kojom se bavimo.

Sa druge strane, imati fleksibilnost i održati se u poslu, jer opet odbijati previše ponuda nije dobro za posao. Treba naći neku zlatnu sredinu u svemu tome. Uglavnom, puno stpljenja, izdržljivosti na putu, discipline, vežbanja...

Fuzija različitih žanrova je iz godine u godinu sve popularniji vid muzičkog izražavanja. Čini se da je svestranost i otvorenost umetnika danas neophodna za bavljenje muzikom. Kakvi su Vaši stavovi o tome?

– To je nešto što ja radim skoro ceo svoj život, iz prostog razloga što sam oduvek hteo sve svoje ljubavi da spojim u jednu stvar kojom se bavim. Oduvek sam voleo i fjužn i džez i rok i hevi metal i klasiku i raznorazne žanrove.

Sa druge strane, osećao sam i tu našu narodnu muziku, osećao sam se kao da tu mogu najviše toga da dam i da kažem pogotovu ovde u inostranstvu. Nisam hteo da se odreknem nijednog žanra, tako da sam morao da brzo stupim još kao mlad u spajanje više žanrova u jedan.

Mislim da je to bila vrlo dobra odluka i da treba tako pristupati stvarima. Spajanje žanrova je nešto što je danas vrlo prisutno, pogotovu u džezu. Svestranost je neophodna za ostajanje u poslu pre svega, a onda i za neko usprešno spajanje žanrova.

Oduvek sam pokušavao da spojim sve te muzičke žanrove kojima sam se bavio sa tom svojom pripadnošću jednom narodu koju ja prepoznajem u našoj narodnoj muzici. Da sve to spojim u jedno i da donesem nešto novo „na sto" tog muzičkog sveta. Koliko sam u tome uspeo, reći će drugi.

Da li džez ima budućnost?

Džez je forma koja se neprestano menja, džez nema svoj finalni oblik i u tome je njegova snaga i originalnost. Ne postoji ništa u današnjoj improvizovanoj muzici što bi mogli da nazovemo ili ne nazovemo džezom. Teško je reći.

Možda je osnovna karakteristika džeza baš to što stalno menja svoj oblik ili što nema fiksan oblik, nego je veoma savitljiv. Prilagođava se različitim ličnostima, muzičkim karakterima. Možda je najveća snaga i lepota džeza baš upravo u tome što nema tačnu definiciju.

Kao takav ima odlične preduslove da itekako i dalje postoji u najrazličitijim svojim oblicima i da se prilagođava novim vremenima, ljudima u novim vremenima i novim ljudima u novim vremenima.

Mislim da ima budućnost, ali definitivno ne u obliku u kome ga poznajemo. Čuvanje tradicije, koje je danas takođe prisutno u džezu, je veoma dobro sa jedne strane, tradicija je nešto što mora da se poznaje i poštuje... ali ja više volim da otkrivam nove puteve i da idem neutabanim stazama.

Prepoznati ste kao istaknuti umetnik u okviru i van granica Srbije, neko ko predstavlja našu zemlju na pravi način, zbog čega ste proglašeni jednim od kreativih ambasadora u okviru platforme Srbija stvara. Kakav je Vaš stav o kreativnosti? Da li mislite da se kreativnost može razvijati?

– Mislim da definitivno čovek mora da se bavi nečim da bi se razvio i da bi uzrastao u tome. Ukoliko se bavimo kreativnim radom mi u tome i uzrastamo, samim tim se razvija ta naša kreativnost.

Jedan od meni najomiljenijih citata je Pikasov koji kaže da je inspiracija uvek tu, da parafraziram: Kreativnost ili nadahnuće su uvek prisutni, ali treba da nas zateknu u radu.

Ukoliko radimo, stvari se razvijaju, iz mirovanja se ne dešava ništa. Ukoliko pišemo muziku, napredujemo na svom instrumentu, pravimo bendove, projekte kako se to zove danas, ukoliko se, da tako kažem, bavimo sticanjem nematerijalnog načina života, pridajemo važnost stvarima koje nisu novac, materijal i tako dalje, na taj način razvijamo svoje sposobnosti baš u toj kreativnosti i u maštovitom radu.

Tako da što čovek više radi postaje bolji u tome čime se bavi pa to isto važi i za kreativnost.

Nedavno ste objavili publikaciju 33 originalne kompozicije koja obuhvata odabrane numere sa Vaših dosadašnjih albuma. Kome je namenjena i zašto je bilo važno objaviti takvu vrstu publikacije?

– Da, meni je ta knjiga specijalno draga iz jednog prostog razloga što sam kroz rad na njoj postigao dve vrlo bitne stvari za mene: prva je ta da sam počeo sa sakupljanjem aranžmana, kompozicija i svega što sam uradio poslednjih dvadesetak godina na jedno mesto i time smo započeli praktično sa radom na serijalu koji će obuhvatiti tri knjige.

Prva knjiga sadrži devedeset posto mojih originalnih kompozicija. U drugoj knjizi će se naći pedesetak aranžmana narodne muzike, tradicionalnih balkanskih pesama koje sam radio unazad, najviše srpskih, makedonskih, bosanskih, bugarskih, kosovskih itd.

Treća će obuhvatiti nešto čime se takođe bavim, to su solo bas minijature, kompozicije koje sam pisao za poslednja dva albuma solo basa. U toj knjizi će se naći transkripcije tih solo bas pisova ili minijatura, kako ja volim da ih zovem.

Za mene je ta knjiga takođe veoma važna i zbog toga što sam uspeo da sakupim taj materijal na jedno mesto, i ne samo da ga prikupim nego i da „prođem“ kroz njega više puta, da ga izeditujem i da proverim verodostojnost notnog zapisa.

Bavili smo se zapisivanjem, prepravljanjem starih rukopisa koje sam radio tada za bendove pred razna snimanja ili nastupe. Neki su bili kompletni, neki su bili samo skice tako da mislim da je dobro da za neke nove i mlađe generacije koje eventualno budu slušale te moje albume postoji i precizan notni zapis tako da znaju „šta je pisac hteo da kaže“ i da ne bude nekih nejasnoća.

Trudili smo se svi svojski da to na najbolji mogući način opiše muzički materijal koji je na albumima i drago mi je da je Srbija stvara to podržala i da smo uspeli da uz njihovu pomoć realizujemo ovu pesmaricu.

Da li je posvećenost, ljubav i upornost dovoljna za uspeh? Koja bi bila Vaša poruka mladim muzičarima?

– Pa da, to je neophodno, to što ste naveli: posvećenost, ljubav, pažnja. To je suština. Treba da postoji ta neka neodoljiva potreba da se čovek bavi muzikom, nešto bez čega prosto ne može da živi.

Nešto što je praktično kao disanje, što je svakoga dana prisutno i čime bi se bavio i kada mu to ne bi bio posao i kada ne bi bio plaćen za to.

Mislim da čovek treba da se bavi onim poslom koji bi radio i bez novca, pa onda novac ako dođe na kraju to postaje i ljubav i profesija u jednom.

Mislim da pre svega treba da postoji ljubav i potreba, a kada su ljubav i potreba tu onda se ne treba čak ni mnogo truditi, nego prosto treba izdržati sva iskušenja koja nosi život pa eto i taj posao kao i svaki drugi posao.

U našem suočavanju sa tim iskušenjima mi stičemo vrline, snagu, uzrastamo i postajemo spremniji za neka nova iskušenja koja nas malo učvrste i naprave od nas neke bolje likove.