Ljubivoje Ršumović: Priroda nas gleda i imitira nas, a nama se čini da nas kažnjava

Šest decenija stvaralačkog rada, više od sto objavljenih knjiga, oko 600 televizijskih emisija, na desetine pozorišnih scenarija i više desetina velikih i najvećih književnih nagrada, su lična karta ovog velikog pisca.

Ljubivoje Ršumović je i autor nekoliko školskih udžbenika, bio je predsednik Kulturno prosvetne zajednice Srbije, jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.

Dobitnik je dve zapažene međunarodne nagrade – „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, i nagradu Uneskoa za „Bukvar dečjih prava“, na svetskom konkursu za knjigu koja promoviše mir i toleranciju. Autor je jedne od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore. Jedan je od retkih naših pisaca, poput Duška Radovića, koga vole da čitaju svi, i odrasli i deca. Danas, živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Kako je živeti i raditi u prirodi, na Slobodnoj teritoriji?

– Život koji ja živim, i rad kojim se bavim, ne može se Raditi u neslobodi! Beograd, sa svojim sedmim i jedanaestim spratovima, sa svojim saobraćajem (koji i ja praktikujem), sa svojom vodom i vazduhom, dobar je za preživljavanje, ali je muka duhu! Zato bežim na Slobodnu teritoriju kad god mogu, i kad god imam nešto novo da pokušam da stvorim.

Kako Vi gledate na epidemiju koja je zadesila planetu? Da li je to cena čovekovove neodgovornosti prema prirodi i njegove otuđenosti u savremenom svetu? Kakve posledice možemo da očekujemo mi odrasli, a kakve deca?

– Digla se dževa oko te pandemije, kao da ranije nije bilo ni gripa ni zapaljenja pluća. A fraza o „čovekovoj neodgovornosti“ i „otuđenosti“ takođe nam iskreno dosađuje, ma gde se našli. Dozvoljavamo da nas svet i politika zamlaćuje logodedalijama, umesto da se ugledamo, ali stvarno, na uređene zemlje u kojima se poštuju institucije i zakoni.

Dozvoljavamo sebi da se prema Planeti odnosimo kao maćeha prema pastorčetu, ili preciznije – kao bahati glodari prema „sirotoj“ prirodi. Naravno, sve što činimo mi njoj, učiniće i ona nama! Priroda nas gleda i imitira nas, a nama se čini da nas kažnjava! Posledice su katastrofalne!

Čitav svoj život posvetili ste pisanju. Do sada ste objavili više od 100 knjiga u kojima podjednako, već decenijama, uživaju i deca i odrasli. Da li se sećate kako je sve počelo, kako ste postali pesnik?

– Imao sam sreću da su moji roditelji bili pismeni, voleli da čitaju knjige, i kupovali ih za sebe, pa i za mene i brata Milivoja. Imao sam, takođe, sreću da u Ljubiš, Bogu iza leđa, dođe devetnaestogodišnja učiteljica Milica Vođević, u koju sam se zaljubio.

Posebno ste okrenuti deci i mladima kojima dajete jasne odgovore na mnoga pitanja i nedoumice, dajete im savete, učite ih mudrosti, razonodite ih i kroz smeh, šalu i humor činite da budu srećni i da rastu. Na koji način ih učite da vole književnost, umetnost, kulturu? Kako pronalazite inspiraciju?

– Nisam nešto „posebno“ okrenut deci i mladima. Ja pišem „za ljude u deci i za decu u ljudima“ kako sam davno sebi sebe objasnio. U svom kompjuteru sad imam četrdeset dva rukopisa za sabrana dela – dvadeset za mlade ljude, i dvadeset dva za tzv. odrasle. Ta zabluda o mojoj „okrenutosti deci“ došla je zbog toga što sam radio u redakcijama za decu i omladinu Radio-televizije Beograd, pa Srbije, i što su moji stihovi u tim emisijama odmah komponovani i pevani, i tako postajali poznati i kod mladih, ali i kod odraslih, pa su kod ovih drugih stvarali iluziju da ja pišem samo za decu i mlade. A pisati za decu i mlade, znači slušati Duška Radovića (koji mi je sve vreme bio urednik, i koji mi i danas, mada mrtav, prvi pročita sve što napišem!) A Duško je jednoj Vašoj koleginici na pitanje kako treba pisati za decu - odgovorio: „Za decu treba pisati kao za odrasle, samo mnogo bolje!“ A gde nalazim inspiraciju? Ne tražim je uopšte, ona mene nalazi!

Po Vašim tekstovima igrane su pozorišne predstave, a za radio i televiziju snimili ste više stotina emisija za dečji, školski, dokumentarni i program kulture. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Kako su nastali Fazoni i fore, u čemu je tajna njihovog uspeha?

– Uspeh se postiže hrabrošću i poverenjem! Hrabro je bilo reći pre šezdeset godina – „Odrasli nisu dorasli deci“, a to je bio inspirativni motiv mojih prvih knjiga Tandara - mandara i Ma šta mi reče. Te dve knjige su štampane u preko 200.000 primeraka. Ma šta mi reče je godinama bila na vrhu top lista najčitanijih knjiga u Sloveniji, Makedoniji i Bugarskoj, pored srpskojezičnih područja! Olga Vlatković, urednica Radio Beograda, imala je hrabrosti i poverenja kad mi je rekla: „Ršume, dobili smo pola sata vremema u utorak veče, hajde uradi nešto“. Tako je nastala emisija, pa posle i knjiga Utorak veče - ma šta mi reče. Pero Zubac je imao poverenja i hrabrosti da mi kaže 1986 godine: „Ršume, imam pola sata vremena na TV Vojvodine, uradi nešto“. Tako je nastala emisija, a danas već i četvrta knjiga Fazoni i fore.

Lepa vest je da knjiga Fazoni i fore ima svoje nastavke, nova izdanja i da je rado čitana?

– Pa, u 157 epizoda Fazona i fora ima tekstova bar za dvadeset knjiga pod tim naslovom. Ja sad biram najuspešnije, najzanimljivije, najsmešnije tekstove, da bi knjige bile što zanimljivije. Izdavačka kuća „Laguna“ uvek angažuje najbolje ilustratore. A ja se sa nostalgijom sećam kako nisam mogao da nađem ilustratora za Ma šta mi reče, pa sam prvo izdanje ilustrovao fotografijama, svojim i tuđim. I to je bilo hrabro u to vreme. Kasnije sam celu svoju knjigu Pesme uličarke ilustrovao svojim fotosima.

Kako biste danas ocenili dečji i školski program Televizije Beograd koji novim sadržajim i koncepcijama pokušava da zadovolji kriterijume koji mu postavljaju novo vreme i nove generacije?

– Nisam primetio da postoji neki „dečji i školski“ program. Nemam ništa protiv eksperimenta sa onlajn školom, mada sam pun sumnje u krajnji ishod. Đaci i učitelji bi trebalo da pruže ruku jedni drugima, da obećaju jedni drugima uspeh. Đaci moraju da vole svoje učitelje, kao što učitelji treba da vole svoje đake. Ili obratno! Prvo učitelji đake, pa će onda i đaci učitelje. Dakle, i ovde poverenje igra važnu ulogu, i ostavlja trag za ceo život.

Krajem leta, u dvorištu Vaše rodne kuće u Ljubišu, po drugi put će biti organizovana Akademija „Saradnici Sunca“, desetodnevni kamp namenjen mladim, talentovanim pesnicima. Kako je zamišljen ovogodišnji program?

– Mladi ljudi, talentovani za pisanje, koji su ove godine dobili neke nagrade na festivalima, ili pokazali na drugi način svoju nadarenost, biće pozvani da nam se pridruže u Ljubišu, na Zlatiboru. Moje kolege, Mirjana Bulatović, Mošo Odalović, Uroš Petrović, Violeta Jović, Vlasta Cenić, Vlada Andrić, Jasminka Petrović, Tode Nikoletić i ja, uputiti ćemo ih na neke nove izvore pesničkih veština i znanja, a mr Gordana Brun će to učiniti u odnosu na prirodu i ekologiju, dok će se Borka Tomović, glumica Pozorišta „Boško Buha“, baviti kulturom govora.

U organizaciji grada Prijedora učestvovali ste na „Književnim susretima na Kozari“, dobitnik ste nagrade za životno delo „Književni vijenac Kozare“, a prijedorska biblioteka je objavila rukopis Vaših pesama pod nazivom Krčevina. Kada su nastale pesme iz zbirke Krčevina i otkuda naslov knjige?

– Posle nagrade, postao sam počasni građanin Prijedora. Velika čast za mene. Imao bih pravo i da glasam na njihovim izborima, verovatno. To je kao da smo se okumili. A kum nije dugme, kaže naš narod. Svake godine sam pozvan da boravim u Prijedoru, uz čast, dobrodošlicu i uvažavanje. Tako me dočekuje još samo Zlatibor. Podnaslov knjige Krčevina glasi „Pesme koje sam pisao kad nisam bio pesnik“. Tu su, dakle, prvi stihovi koje sam napisao, a takođe i kratki opisi svega što se događalo oko mog pesničkog sazrevanja. Ukratko, opisao sam i opesmio svoje „krčenje“ puta kroz pesništvo, svoje muke i dileme, čak i životne, najintimnije.

Ovenčani ste najvećim domaćim i međunarodnim nagradama među kojima je i nagrada Uneska koju ste dobili za Bukvar dečjih prava. Šta je Vaša poruka za kraj razgovora, kada govorimo o pravima deteta, o miru i toleranciji?

– Zabrinut sam, ali najozbiljnije, činjenicom da stado budala i komendijanata upravlja i odlučuje o našim životima, i životu planete Zemlje. Taj nedostatak zdrave pameti briše svaku ideju o miru i toleranciji. Pohlepa i ogoljeni kriminal gospodare svetom, a u pohlepi i kriminalu nema mesta miru i toleranciji. Otuda moje bekstvo na Slobodnu teriroriju, koja se nalazi u kraljevini Zauvari, i Čardaku ni na nebu ni na zemlji.