Ana Ristović: Poezija ne treba da bude beg od realnosti, već ušuškano mesto spokojstva

Njen doprinos srpskom pesništvu ogleda se u devet knjiga poezije ovenčanih nizom značajnih priznanja, koja deli sa velikanima srpske poezije: „Brankovom nagradom“, nagradom „Milica Stojadinović Srpkinja“, nagradom „Branko Miljković“, nagradom Sajma knjiga u Igalu, nemačkom „Hubert Burda“ nagradom. Za ukupan doprinos srpskoj poeziji uručene su joj „Disova“ i nagrada „Desanka Maksimović“, čija je najmlađa dobitnica.

Pesme Ane Ristović su prevedene na više od deset jezika i zastupljene u više domaćih i stranih antologija. Na tragu poezije oca, Aleksandra Ristovića, ova pesnikinja vešto pretače u stihove svakidašnje predmete koji čine naše neposredno okruženje. Njen izraz je osećajan, elegantan, suptilan i nepretenciozan.

Odlika Vaše poezije je snažan doživljaj sveta i ekspresivan odgovor na svakodnevicu. Da li ste se u ovom periodu izolacije posvetili pisanju?

– Za većinu pisaca, stvaralaca, umetnika, izolacija je nužna i gotovo redovno neophodna da bi sklonjeni od neprekidne buke sveta i svakodnevnosti obaveza radili i stvarali. U tom smislu, njima, pa ni meni, ova nova, nametnuta izolacija ne predstavlja ništa neuobičajeno. Pisci i umetnici su u tom smislu neka vrsta unutrašnjih emigranata, večitih izgnanika u prostore vlastite imaginacije, u kojima se osećaju jedino sigurno posvećujući se svom jeziku na kreativan način.

Tako sam i ja ovaj period iskoristila da završim rukopis na kojem već neko vreme radim. To je knjiga lirski obojenih, kratkih tekstova o predmetima koji su izašli iz upotrebe ili koji su sve više anahroni današnjem dobu a predstavljaju deo nekog zajedničkog pamćenja i sećanja, Knjiga nestajanja. U njoj su svoje mesto pronašli audio-kaseta, flopi disk, pisaća mašina, klikeri, metalni vikleri, ajskasna, pegla na žar, školska kreda, ukosnice, nož za otvaranje pisama, jo-jo, „fića“, „trabant“, pejdžer i mnogi drugi.

Pored toga, napisala sam i nekoliko novih pesama koje su deo novog pesničkog rukopisa na kojem trenutno radim. Neke od njih, moram priznati, inspirisane su neposredno i apokaliptičnom situacijom pandemije koju svi ovih meseci proživljavamo. Izolacija, međutim, nikad nije laka, pogotovu kada je propraćena strahom od spoljnjeg neprijatelja, u ovom slučaju virusa, ali, kad god nas spopadne teskoba zbog ostajanja kod kuće, možda treba da se setimo lepe Paskalove misli koja kaže da skoro 'sva nevolja na svetu proizilazi iz toga što čovek ne ume da sedi miran unutar svoja četiri zida'.

Rekli ste da je poezija spasonosna, jer ne nudi odgovore već čitaoca navodi da se zapita o svetu u kojem živi. Koja pitanja, kada ste Vi u pitanju, inicira svet u kojem trenutno živimo?

– U situacijama poput ove u kojoj se čovek globalno susreće sa nečim što mu je potpuno empirijski ili na bilo koji drugi način nepoznato i nedokučivo, dolazi posebno do izraza jedna ljudska osobina, koja je, čini mi se, karakteristična baš za naš narod. U susretu sa nepoznatim, ljudi postaju sveznajući, niko ne postavlja pitanja, niti se pita u sebi, već svi, i nepitani, nude svoje odgovore. Čudesno je to bahaćenje ljudskog jezika i uma, posebno kada naiđe na neistraženo polje, njime se posebno diče poklonici ideja o tajnim zaverama. Izađete iz kuće, sretnete komšiju, poznanika, prijatelja, čujete se sa kolegom, starim znancem, uđete u taksi, kupite novine na trafici, otvorite novine – svako od ljudi koje sretnete će vam, iako ga to niste pitali, izneti veoma samouvereno svoju ideju o poreklu virusa, o onome što nam se dešava, i o tome šta stoji iza svega i šta misli o svemu. Rečenica: „Ne znam“ kao da više ne postoji, kao da je više niko ne izgovara, jer svi sve znaju i svi moraju da kažu.

Postoji jedna važna razlika između sveta tokom epidemije španske groznice, koja je odnela mnogo više žrtava – 50 miliona – i sveta tokom epidemije korona virusa. Svet dvadesetih godina dvadesetog veka nije bio izložen neprekidnom bombardovanju informacijama i brojkama, nit je znao svakog dana i inače koliko ljudi umire i oboljeva. Današnji čovek je okružen rajem informacija koje može da bira po svojoj volji i istovremeno i sam vrlo rado postaje prenosilac istih, ali i kreator novih, bez ikakve osnove i dokaza, jer na taj način prezentuje svoje prisustvo u svetu, koje je zapravo odsustvo iz istinskog sveta i življenja.

Situacija koju trenutno živimo, suočila nas je, međutim, nešto dublje i sa sopstvenim životima, sa tim koliko su suštinski istiniti, i koliko su lažni, jer teško je živeti laž zatvoren u svoja četiri zida. Čuvena rečenica – 'Svet neće više biti isti kad sve ovo prođe' mislim da će se pre svega odnositi na dve oblasti – na ekonomske prilike (mada u tom smislu svet nikad nije bio isti ni posle ratova i nekih drugih potresa) i na mnogobrojne privatne živote i priče, od kojih će se brojne okončati, a brojne potvrditi svoju stabilnost. Inače, šta je drugačije? Ljudi će se i dalje grliti, ljubiti i družiti. Možda će početi da se vraćaju sebi i prirodi. Možda će početi da postavljaju pitanja, a ne da neupitani, iznose odgovore – što bi bilo dobro, za početak. Moje pitanje je: kada će ljudi postati zapitani u sebi, a ne spremni da neupitani daju ishitrene odgovore na sve.

Kultura je, nakon obustave rada institucija, nastavila svoj život na internetu. Da li virtuelni svet može da odigra ulogu u uspostavljanju balansa na književnoj sceni, s obzirom na činjenicu da police knjižara nisu krcate pesničkim knjigama?

– Koliko je jedna država jaka i samosvesna, u ovom trenutku, videće se i po njenom odnosu prema vlastitoj kulturi i kulturnoj sceni. Već nekoliko meseci upravo nam je kultura omogućila lepše dane u izolaciji, možemo da besplatno pratimo koncerte filharmonija širom sveta, da obilazimo muzeje, da listamo knjige biblioteka koje su otvorile vrata svojih biblioteka na internetu svim korisnicima, da gledamo filmove na onlajn festivalima, da uživamo u pozorišnim predstavama... Kod nas je očigledno bilo potrebno da brojni kulturni stvaraoci potpišu peticiju za pomoć samostalnim umetnicima da bi se nešto od strane države učinilo, inače je rebalansom budžeta bilo predviđeno 0,00 dinara za kulturu i kulturne radnike. Da li smo sada svesni koliko ne možemo bez kulture? Koliko nam je ona nasušna i spasiteljska, posebno kada nas spolja kontaminiran svet uputi na sebe same, na svet unutar svoja četiri zida'. 

Police knjižara nisu krcate pesničkim knjigama i nikada nisu ni bile, ali pesničke knjige se i dalje štampaju, i treba ekonomski podržati one retke izdavače koji to čine - oni su pravi poslenici i prenosioci jednog opšteg, retkog dobra. Naravno, tu je i internet, na kojem poezija odavno paralelno postoji, ali – pravo čitanje pesničke knjige podrazumeva uvek i dodir njenog papira.

Koju biste pesmu/zbirku preporučili čitaocima kao izraz bega od realnosti? Kojim se pesnicima u izazovnim trenucima poput ovog vraćate?

– Poezija ne treba da bude beg od realnosti, već ušuškano mesto spokojstva ali i zapitanosti, odakle ćete se suočiti sa realnošću na drugačiji, možda i mudriji način. U danima apokalipse, preporučila bih pesmu Česlava Miloša Pesma o kraju sveta.  Ona nas na neki način upućuje na to, da šta god da se desi, život i dalje traje, i odvija se, paralelno, i da kraja sveta nema, da je obnova ono zrno koje i sami nosimo u sebi.

Inače, vraćam se često brojnim pesnicima, ali, moram priznati da trenutno mnogo više čitam prozu. Trenutno sjajnu knjigu priča Olge Tokarčuk, Bizarne priče u prevodu Milice Markić, koja donosi sa sobom jedan futurističko-kafkijanski svet prepun zebnje i pitanja na koje ne postoje odgovori, prethodno priče američkog pisca Džordža Sondersa Deseti decembar – primer bravuroznosti stila i poigravanja njime, a čeka me i poslastica, konačno, poslednji roman Džonatana Frenzena Pjuriti, koju sam nedavno dobila na poklon. Poeziju pronalazim uvek i van poezije – jer da bi neko napisao dobar roman ili zbirku priča, on mora da pravi pesmu u svom autorskom jeziku.

Govoreći o našoj književnoj sceni, pesnike i ljubitelje poezije poredite sa Orfejem zbog prostora za pesničke knjige koji je morao da se preseli u podzemni svet, „dok su sa površine zemlje odjekivale kovačnice tabaka i tabaka novih delova traženog, brzojestivog romanesknog štiva“. Kakvu joj budućnost predviđate?

– Zapitana sam, kao i vi. Zato ne želim ni da predviđam, ni da dajem odgovore, što je ovih meseci izgleda popularno... Za to vreme, čitajmo knjige, i čitajmo pesme. I živimo, punim plućima, sa pesmom u sebi ono sada, što je uvek samo tren.