Darko Bajić: Zlo ima tendenciju kontinuiteta

Dokumentarni film Linija života reditelja Darka Bajića koji je nedavno imao svoju televizijsku premijeru na RTS-u, govori o njegovom ocu Milošu Bajiću, prvom jugoslovenskom apstraktom slikaru koji je preživeo Mauthauzen. Žiri 53. Internacionalnog fimskog festivala „Vorldfest -Hjuston“ dodelio mu je nagradu „Zlatni remi“. 

Povod za razgovor sa slavnim rediteljem bile su i uvek aktuelne teme kojima se bavio u svojim filmovima. Za RTS govori o slobodi medija, globalizmu, problemima u kinematografiji, o svom profesorskom radu...

Na koji način ste uspeli da napravite distancu i snimite film koji govori o strahotama logora?

– Nisam. Svedoci smo pokušaja neofašizma, nacizma i agresije. Rasizma, ako hoćete. Svedoci smo da se stvari ponavljaju. Ovaj film je za mene bio izazov, kao i celokupno umetničko delo Miloša Bajića, tako i njegova sudbina i sudbina Jedanaest miliona ubijenih samo u logorima tokom Drugog svetskog rata... Moj otac je u knjizi Mauthauzen 106.651, koja je inače poslužila kao osnov za scenario, zapisao – „Neka mladost koja ne zna za granice ode i do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo“. Ta njegova rečenica je napisana sedamdesetih godina, kada je bio svedok i Vijetnamskog rata i Čilea.

Zlo ima tendenciju kontinuiteta, i kada razmišljamo o budućnosti, to nas plaši. Danas se nekako osećam kao kada je Orvel pisao svoju knjigu 1984 – kontrola misli, 5G mreža, globalna bodljikava žica u kojoj će sloboda biti strogo kontrolisana. Naravno da u takvoj priči ne treba da imate distancu nego upravo treba da koristite sve resurse da napadnete zlo koje se ponovo javlja. Druga stvar je odnos sina prema ocu, ta distanca nije postojala ni kada sam bio klinac i kada je moj otac bio živ. On se uvek trudio da me razume, a kako sam odrastao, ja sam pokušavao da razotkrijem njegov svet.

Apstrakciju Miloša Bajića suprotstavili ste realnim scenama iz života, kako ste to postigli – spojiti pakao logora i upečatljiv slikarski izraz?

– Tome je doprinela ta Miloševa neobuzdana želja za stvaranjem umetničkog dela, za crtežom u logoru, za tom linijom koja je skoro kroki, za kratkim, brzim crtama koje su stvarale svedočanstvo zločina. Logoraši su ga čuvali dok je slikao, u suprotnom, da su ih otkrili esesovci bili bi po kratkom postupku streljani. Taj adrenalin je u crtežu. S druge strane, slike pokazuju kako je napredovalo njegovo slikarstvo, sve manje ga je bilo strah, a sve više se posvećivao slikanju portreta ljudi od kojih su neki posle nestajali i bili ubijani. Rediteljski je trebalo da izaberem - da li da samo ređam slike, ili da pokušavam da koristim klasično kadriranje, kadar i kontrakadar tako da stvaram odnos i dijalog između crteža, lika na jednom, i lika na drugom crtežu. Pokretima kamere sam dolazio do strukture papira, samog ugljena kojim je crtao. Taj „ulazak“ u papir otkriva da je već požuteo, a još uvek deluje dramatično, možda čak i dramatičnije, kao svedočanstvo. Želeo sam da gledalac poveruje, da postane svedok događaja.

Suština Miloševog odnosa prema crtežima od kojih je, posle skoro tri decenije nastao ciklus velikih slika na platnu Mauthauzen, bio je – upravo takav. Tražio je način da izrazi svoje osećanje i ispuni svoju dužnost, da kao umetnik reaguje na zločin, iako je to za njega bio povratak u pakao. Posmatrajući njegovo delo i ja sam pronašao način na koji treba da pristupim realizaciji filma. Njegovo slikarstvo je stalno bilo u bekstvu. Onog trenutka kada je došlo do oslobođenja logora, Miloš više nikada nije želeo da bude zarobljen. Zbog toga je njegova figuracija odlazila strasno u apstrakciju, zbog toga je postao prvi apstraktni slikar u Jugoslaviji. Zbog toga je odlazio u kosmos u potrazi za slobodom.

Koliko su Vaš otac, njegov životni put i umetnost imali uticaja na Vaš izbor da se bavite režijom?

– Uticaj je skoro stopostotan. Neprimetno me je uveo na mala vrata u stvaralački adrenalin, kupio je prvu kameru u Londonu, japansku duplu osmicu, Jašiko. On je snimao, davao je meni da vežbam, počeo sam i da fotografišem. Moja majka, direktorka Prve beogradske gimnazije, je želela da studiram matematiku. Tako su se otimali oko mog zanimanja. Kada je bila premijera filma Linija života na RTS-u pre nekoliko dana, zasipali su me pozivima i porukama. Toliko pohvala, bilo mi je izuzetno drago, drago zbog njih. Uspeo sam da ih bar na trenutak ponovo oživim. Ljudi su imali potrebu da mi kažu kako ih je ovaj film podstakao da razmišljaju o tome šta njihovi najbliži, i oni sami ostavljaju budućnosti. Miloš i Danica Bajić ostavili su nepokolebljivu idealističku veru u bolje sutra. Danas sve to deluje kao pogrešan film, u vreme liberalnog tržišta u kome vrednosti nalazimo u prodavnicama. I sami se izlažemo kao roba u rafovima prodavnica, da nas neko kupi da bismo samim tim dobili i cenu i vrednost.

U svojim filmovima gorućim temama za društvo pristupali ste iz kritičke vizure. Kako gledate na film danas, koliko se bavi krucijalnim problemima?

– Nema prave analize filmova koji su snimljeni tokom proteklih dvadeset, trideset godina u Srbiji. Evropska kinematografija je ušla u jedan prepoznatljiv šablon, formalan pristup filmu. Nema više filmskih junaka, čini mi se da većina filmova priča o gubitnicima. Uvodi se forma: banalni realizam koji potvrđuje da je svima nama teško u životu pa je logično da na kraju gubimo, je li, u ovakvom svetu samo nam birokratski humanitarni fondovi mogu pomoći... Tako birokratija svojim fondovima i nagradama - usmerava kinematografiju. Neko ko je stvorio uslove da birokratija zarađuje ogroman novac i jako dobro živi - ustvari forsira takav film da bi oni koji ne žive tako dobro rekli – eto, vidite, oni misle na nas. Ne misle oni na nas, oni samo forsiraju tu priču da bismo mi to pomislili. Tako film gubi svoju autonomnost, nezavisnost, slobodu filmskog izraza. Digitalna tehnologija je toliko ubrzala realizaciju celokupnog filmskog projekta, da se njegova kompleksnost pretvara u očekivanu razumljivost, a rediteljska mašta u puko odslikavanje stvarnosti. Ako gledaoci u filmu nailaze na gubitnike, oni će junaka naći u svom okruženju. Bolje da ne snimamo filmove nego da pravimo filmsko đubre.

Ali neretko filmovi koje kritika oceni kao loše, izuzetno dobro zarade, neuporedivo više od kvalitetnog filma?

– Tu možemo da pričamo o komunikativnosti i komercijalnosti. I o potpunoj zatvorenosti filmova koji funkcionišu po principu – to je naš autorski svet, mi smo ove filmove pravili za nas. Za koga? Ko to razume? Dakle, postoji komercijalno pa se u tome uživa, odaberete žanr, odete u prodavnicu i kupite ono što hoćete.

Postoje filmovi sa prepoznatljivim stilom autora koji uz svu svoju specifičnost, maštu, inovativnost, provokativnost, ostave gledaocima dvosmerne puteve komunikacije. I postoje filmovi koji napuštaju sve prepoznatljive forme komunikacije, i na putu do slobodnog izraza zanemaruju prisustvo gledalaca.

Kadar ima svoju smislenu dužinu, što duže traje, a vi u njemu ne pronađete smisao, on sve više postaje banalna realnost. Rez između dva kadra je promena koju gledalac sa napetošću očekuje. Ako ga izneverimo, to je kao da smo mu uskratili put u slobodan prostor njihove mašte.

Autokratska vlast, sloboda medija – Vaše teme su uvek aktuelne. Kada Vašem junaku novinari iseku signal radio-stanice, on svoj rat nastavlja u mobilnom radiju u rasklimanom kombiju. Ko je u Srbiji danas kombi Crnog bombardera?

– Mislim da su novinari mučenici ovog vremena. Ušli su u jednu klopku, sa jedne strane nezavisnog novinarstva i slobode štampe, a sa druge privatizacije novinarstva, uplitanja medija u vlast, uticaja privatnih medija na globalnu politiku... Novinarstvo pomalo liči na pokušaj reditelja da komunicira, a da prihvati modernu formu, ono što je in, ono što prolazi – kako da izrazi sebe, ali i da se uklopi u svetske festivale koji imaju svoja pravila i koji forsiraju određene stvari koje njima odgovaraju, koje su vezane za komercijalizaciju i za novac, naravno. Dakle, novinar je negde između istinite i lažne informacije, između cenzure, autocenzure, između privatnih, državnih medija, između političkog uticaja stranih i domaćih medija... Novinar mora da ima svoje mišljenje, svoj provokativan ali i argumentovani stav, da ne bude deo kompromisnog novinarstva, da omogući dijalog. Mislim da je to pravi putokaz i mladim rediteljima i mladim novinarima - kako da se bore u ovim uslovima gde će svako da poželi da im lupi packu. I Vlast i opozicija, i ničim obavezni tviteraši.

U liberalnom, prokletom tržištu jedina stvar koja je bitna je ta raspomamljena divlja zver zvana profit. I ona ne može da stane, jer je sistem čini nezasitom. Sve više će se umnožavati bogatstvo malog broja ljudi, onih koji drže u svojim rukama svetsko bogastvo. Desetak, mada ima i top lista sto najbogatijih i najuticajnijih (to se podrazumeva)... Možda je to jedini način da novinar danas uđe u kombi Crnog bombardera. Inspirisan filmskim junakom, da on postane junak svoga doba. Pokaže da je potrebno i da želi da polemiše, da se bori i da ne pripada. Da polemiše sa vremenom razrušenih vrednosti.

Mladi reditelji treba da budu svoji. Kao profesor, kako usmeravate svoje studente, na čemu još insistirate?

– Mnogi moji studenti su danas stubovi srpske kinematografije. Nikada nisu doživeli da im neku ideju ili film zabranim... Nikada nisam cenzurisao. Upoznao sam ih sve, stopostotno. Trudio sam se da ni u jednom trenutku ne narušavam njihovo autorsko delo, nego da pokušam samo kao pedagog da ukažem na rediteljsku rekvizitu kojom oni tu svoju posebnost mogu da pokažu, da budu komunikativni, da ne bi to što je posebno ostalo večno zatvoreno u njima. Pokušavao sam da ih lansiram kroz svoje projekte, da ih zarazim, da im pokažem da ne smeju da imaju strah od režije – da moraju da se bore i da brane svoje umetničko delo. Tako to traje već 35 godina, i dalje pokušavam da usadim filmski adrenalin u svoje studente.

Predstave Osama – kasaba u Njujorku i Feliks postale su hit za kratko vreme. Zbog čega ste se odlučili da ova dva Kecmanovićeva romana transponujete na scenu?

– Vladimir Kecmanović ima sjajan dijalog, on je izuzetno maštovit pisac koji stvara junake, a ja volim da pravim filmove i predstave o junacima. I jedan i drugi roman su puni strasti, a to mi odgovara. Osama govori o junaku koji je prošao tragediju ratova u Jugoslaviji. Preživeo je, ali je problem tog preživljavanja to što se to zlo vraća - što ga budi iz sna o prošlosti, i vraća u realnost novih nesporazuma, mržnje i ratova... I dan danas priča o tome i traži nove sagovornike. Tako i Andrija Kuzmanović u Osami traži svoje sagovornike u publici, priča o emocijama, o uzbudljivim razlikama, o svemu onome što je bio deo nekog normalnog života koga više nema. Ne znam da li je ijedno izvođenje prošlo da publika nije na nogama. Strasno aplaudira i plače. Te emocije nisu samo emocije bivših vremena nego emocije nerazrešene ljubavi koja je postojala, nerazrešenog rata i političkih odnosa. Još uvek je tako i u tome i danas najveću korist imaju političari.

Uvek ističete važnost pravog junaka. Nedavno ste snimili film o Svetozaru Miletiću, takođe pravom junaku. Kolika je važnost „pravog junaka“ u društvu i u umetnosti?

– Razrušene su vrednosti, a razloga je mnogo. Nije to samo tranzicija koja je zapravo jedna velika pljačka Zapada koji je tranzicijom opljačkao Istok. Novcojedi, koriste sva sredstva, pa i globalizaciju da bi zaradili. Mit o junacima, kako filmskim tako i stvarnim borcima je danas neophodan. Jer danas postoji opasnost uniformnosti. Svako od nas za par minuta može da dozna šta je novo u svetu, to stvara potencijalno odsustvo kreativnosti. Brza dostupnost nečemu što je danas in dovodi do još bržeg prihvatanja trenda. Globalizacija je donela UNIFORMNOST. Meni to deluje kao vreme Mao Cedunga kad su svi nosili iste košulje.

Reditelj Bajić je uživao u 19. veku i maštao. Mislim da smo napravili nesvakidašnji, istorijski film. Film o Svetozaru Miletiću, snažnoj političkoj figuri, junaku koji se žrtvuje za svoj narod. O njegovoj ćerki Milici Miletić Tomić koja je uspela da u jednom takvom rodnom zarobljeništvu 19. veka postane simbol slobode i borbe za ravnopravnost žena.