Veselin Marković: Kada čovek dobrovoljno živi u zajednici, on se odriče malog dela svoje slobode

U aktuelnom vremenu pandemije jednog virusa, kada strah od opasnosti postane, poput norveške svetlosti, savršena podloga koja jasnije ocrtava stvari i postupke, svaki pojedinac i njegov postupak postaje svet za sebe istovremeno i deo nečeg većeg, kako kaže pisac. Razgovaramo ovoga puta sa romanopiscem, pripovedačem i esejistom o tom specifičnom svetlosnom okviru koji ovih dana i meseci senči naše živote i poslove kojima se bavimo.

Kada smo se dogovarali za ovaj intervju, odmah ste mi u mejlu napisali da Vam boravak u kući ne pada teško. Zvučalo mi je to nekako neopozivo i mnogi bi Vam pozavideli na toj smirenosti. Da li je ona urođena ili se, ipak, vremenom uvežbava?

- Sedim u svom stanu sa svojom porodicom, a ovde su i moje knjige. Šta je tu tako strašno?Čak i ako bih pomislio da jeste strašno, zvučalo bi razmaženo i sebično da se žalim dok se hiljade ljudi razboljevaju, stotine i umiru, a zdravstveni radnici se prilikom svakog povratka kući pitaju da li donose virus svojoj porodici. I sad zamislite da ja kukam zato što sedim na svojoj terasi, a ne u kafiću. Osim toga, kada čovek dobrovoljno živi u zajednici, on se time odriče malog dela svoje slobode. Samo su pustinjaci potpuno slobodni. Pošto je na osnovu iskustava desetina država očigledno da zasad jedino karantin pomaže, moramo sebi privremeno da ograničimo slobodu kretanja kako bismo zaštitili i sebe i druge, a naročito one koji su ranjivi.

Da li će ovo iskustvo sa koronavirusom biti i deo Vaše nove zbirke eseja koju spremate?

- Neće, jer sam zbirku odavno isplanirao, a ta tema se ne bi uklopila.

Svet je do sada imao mnoge pandemije, karantini su deo prošlosti civilizacije, a po svemu sudeći biće i deo njene budućnosti. Šta Vas je u ovim karantinskim uslovima života najviše iznenadilo u ponašanju ljudi?

- Iznenađen sam i prijatno i neprijatno. Iako živimo u veoma komplikovanim društvima, i u gusto naseljenim gradovima, većina ljudi je preko noći ušla u nova pravila ponašanja i prilagodila život nečemu što je do juče bilo nezamislivo. Pritom, najmanje su pogođeni oni koji su najbrže reagovali; recimo, Novi Zeland.

S druge strane, ima i mučnih utisaka. Neki javno govore, bez ikakvog stida, kako je bolje da izvestan broj starih ljudi umre, nego da ekonomija trpi zbog karantina. To je povratak ružnog duha iz prošlosti, gerontocida - ubijanja starih ljudi kada postanu ekonomski teret. Kada je reč o koroni, to nije samo bezosećajno već je i glupo: virus ubija i mlade, zdrave ljude.

Takođe, iako znam da su pandemije plodna podloga za razvijanje teorija zavera, ipak sam neprijatno iznenađen zbog mnogobrojnih somnambulnih tvrdnji. Virus ne postoji, neko izmišlja broj mrtvih, zračenje 5G mreže nekim volšebnim načinom prenosi viruse, hoće da nas čipuju... I tu je glavni problem popularnost tih besmislica, broj „lajkova" i „šerovanja".Naročito su opasne priče kako treba izbegavati vakcine. Naprotiv, one su jedan od najvažnijih uspeha čovečanstva. Recimo, velike boginje su ubile nekoliko stotina miliona ljudi tokom više hiljada godina, a odavno nisu ubile nikoga, jer ih je iskorenila vakcina. Uostalom, vidite kako svet izgleda bez samo jedne vakcine. Zamislite svet bez ijedne vakcine.

Vaš roman Mi različiti bavi se upravo različitostima, ljudima koje nešto izdvaja iz sredine u kojoj žive. Vaša junakinja ima retku bolest koja utiče na boju njene kože. Mi smo se ovih meseci susretali sa tim strahom od zaraze. Neretko se dešavalo da zaraženi na neki način budu stigmatizovani. Koliki je potencijal savremen civilizacije da razume Drugog, postavi se u njegov položaj, bilo da je reč o zdravstvenom, klasnom ili nekom drugom aspektu interakcije među ljudima?

- Ima užasnih primera, ali svet, prosečno gledano, ide prema većoj toleranciji. Tačnije, posrće, ali bar je smer dobar. Međutim, u pandemijama i drugim krizama ne strada samo zdravlje već i tolerancija.Kao što se mnogo puta u prošlosti događalo, kombinacija predrasuda, agresivnosti i panike pred nepoznatimpogađa one koji se razlikuju od većine, a vatru će potpiriti političari-demagozi, koji zbog ličnih interesa upiru prstom u tobožnjeg krivca.

Pojam Vremena jedan je od ključnih pojmova kojima se književnost bavi. U Vašoj pripovednoj zbirci Prošlost nikad ne prođe dominantan je taj aspekt prošlosti koji utiče na sadašnjost . Kakva je razlika između „biti zarobljen u prošlosti" i „živeti sa prošlošću" jer je ona ipak deo naše lične ili kolektivne istorije?

- Svim likovima iz moje zbirke prošlost je odredila sadašnjost, ali nisu svi isto reagovali. Neki su zarobljeni u njoj, osuđeni na večno vraćanje istog, bilo zato što su takve ličnosti, bilo zato što su posledice nepopravljive. Oni srećniji pokušavaju da spoznaju svoju prošlost kako bi mogli da oblikuju budućnost.Ako pojedinci, a i društva, dozvole da budu zarobljenici prošlosti, onda ne treba da mnogo očekuju od sadašnjosti i budućnosti.

Trenutno živite u Strazburu. Po svemu sudeći putovanja će još neko vreme u bliskoj budućnosti, a posebno putovanje avionom, biti prava avantura. Verujem da Vas to neće sprečiti da doputujete u Beograd. Kada ćemo se videti?

- Nadam se da ćemo se videti na Sajmu knjiga. Tada bismo morali i da nazdravimo, jer bi naš susret značio da se život normalizovao.