Jagoš Marković: Pozorište je sada zabranjeno, ali čekajte da se otvorimo

U svet pozorišta zakoračio je sa dvanaest godina. Diplomirao je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u dvadesetoj. U Narodnom pozorištu, čiji je stalni reditelj od 2008. godine, režira najznačajnije naslove svetske i domaće klasike: Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, Antigona, Ožalošćena porodica, opere Pepeljuga i Figarova ženidba su neki od naslova.

U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je do sada preko pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se: San letnje noći, Romeo i Julija na večernjoj sceni pozorišta „Boško Buha“, Kate Kapuralica, Dekameron dan ranije (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama), Skup, Bogojavljenska noć, Govornica, Sumnjivo lice, Uobraženi bolesnik, Tako je ako vam se tako čini, Vrat od stakla, Putujuće pozorište Šopalović (Jugoslovensko dramsko pozorište), Porodične priče, Gospoda Glembajevi, Jesenja sonata (Atelje 212 ), Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (Rijeka, HNK Ivana pl. Zajca), Lukrecija o bimo rekli Požeruh (Riječke letnje noći), Učene žene (HNK Split), Čarapa od sto petlji, Sumrak bogova (Beogradsko dramsko pozorište), Zora na istoku, Naši sinovi, Svinjski otac (Zvezdara teatar), Hasanaginica, Filumena Marturano (Centar za kulturu Tivat), Tartif, Hekuba...(Crnogorsko narodno pozorište).

Reditelj Marković je dobitnik oko pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada. Za RTS ovom prilikom govori iz svog doma u Beogradu.

Izlazimo polako iz izolacije... bila je to dobra prilika da se pozabavimo sobom. Čime ste se bavili prethodnih devet nedelja kada nam je sugerisano da ostanemo kod kuće?

- Pa na neki način taman kako ste i rekli – bavio sam se sobom. Ovaj susret je bio dragocen... U antičkom proročištu u Delfima piše: "Upoznaj sebe." Divni Vladeta Jerotić kaže da nam je to dužnost... ali taman kad pomisliš da si nešto izvadio iz mraka svoje podsvesti, taman se malo svidiš sebi ili bolje reći na sebe pristaneš, izađe neki deo s kojim ne znaš šta ćeš... lepo je rekla najveća Mira Stupica: "Ima mnogo nas u nama".

Toliko sam upoznao sebe da zaista nemam straha od korone, na primer, kao što ga nisam imao u vreme bombardovanja. Frapiralo me to koliko sam plašiljiv za svoje bližnje... a stah nije ljubav. Ne kažem da nemam strah, ali je sva ta količina straha koji sam prepoznao je za nejač, ne za mene.

Kako razmišljate o tome zašto opaka bolest u ovo doba preti čovečanstvu?

- Krivi smo i grešni sve više i više, u velikoj duhovnoj regresiji smo već decenijama... svi.

Odjeci premijere predstave Putujuće pozorište Šopalović‚ koju ste po delu Ljubomira Simovića režirali u Jugoslovenskom dramskom pozorištu tek su počeli da se šire kada je proglašena pandemija. To je drama koja se bavi suštinom umetnosti, ne samo pozorišta. U njoj su na jednoj strani beda, banalnost, zavist, ljudske nesreće, na drugoj pozorište, lepota, umetnost, vera, utopija. Zašto nam je umetnost potrebna?

- Zato što smo ljudi. Bez umetnosti to nismo. Sigurno nisimo, u smislu oljuđenja je ona važna, opet ja po Jerotiću ili po Jungu... ali i Lepota je u umetnosti, to veliko L se nalazi i u svakodnevnom životu, ne samo na sceni i u muzeju. Lepota može biti i u našim mislima, rečima... samo pomislite na dr Ljiljanu Mrkić Popović, svemu što nas ona uči u govoru i svemu što život jeste... da ne govorim o svakodnevnom lepom životu. Ukratko – misli su najvažnije. 

Uz nastojanje da prenesete sva značenja koja Simović u Šopalovićima sugeriše, Vaša predstava je i svojevrsna posveta našoj pozorišnoj umetnosti i njenim velikanima: Ljubi Tadiću, Mariji Crnobori, Bojanu i Miri Stupici?

- Pa kome ako ne njima! Gorostasima naše pozorišne umetnosti, našeg duha i jezika, tvorcima Jugoslovenskog dramskog pozorišta na čijoj sceni i igramo Šopaloviće. Mnogo je tu značenja... to govori da ima seoba, ali ne i smrti... u teatru, u tim scenama naše predstave je to očigledno.

Pozorište je kontakt i živa reč, sve suprotno od socijalne distance i izolacije. Šta za Vas predstavlja pozorište?

- Toliko toga da u reči ne staje. Ja to živim, na različite načine u raznim fazama mog života, od detinjstva do danas. Sve je to i sada. Pozorište je meni od utehe do slobode, hram bezbedni od nedaća sveta u koji se sklonim kad sam najranjiviji, mesto slobode, igre i totalne čarolije, mesto istine, razmene... Priznajem, bilo je i mesto gde sam hteo da se dokažem kad sam bio mlad i amabiciozan, kada sam hteo da uzmem svoj kvadratni metar u životu. Dođosmo tada u Beograd, ja iz Podgorice i Gorčin Stojanović iz Sarajeva i evo nas gde smo. Hvala Beogradu! Sve mi je dao. Sve! Sve što može život da dâ dao mi je Beograd: Jovana Ćirilova, Miru Trailović, Borjanu Prodanović, Miroslava Belovića, Vavu Hristića, Mirjanu Miočinović, Dragana Klaića... to su bili autoriteti. Mnogo je lakše sa njima bilo. Uz njihovu podršku, kao u porodici u kojoj se zna red.

Kakav je Vaš odgovor na pitanje zašto ljudi idu u pozorište?

- Oooo, pa to je duga priča! U najkraćem: zato što u pozorištu nema smrti, u pozorištu ima pravde, ima smisla, u pozorištu je neko drugo vreme i neki drugi prostor, mnogo bliži našoj duši... velika tajna je u pozorištu, nju nam nije dato da odgonetnemo. I ne treba to da radimo. Treba da mu služimo, kao što to i radimo, kako znamo i kako možemo. Taman kao u hramu. Ne znam tačno te reči i ne bih da formulišem, ali to je nešto kao neko kvantno polje u koje kad staneš znaš i ono što ne znaš. Tajna je to i ostaće tajna. Pozorište je čovekova potreba i trajaće zauvek... ponavljam: u pozorištu je neko drugo vreme i neki drugi prostor, čitav život za naša dva sata, sve je tu i možda najviše liči onome posle... ima u njemu nekog beskraja i slobode.

Vaš pozorišni opus je veliki i raznovrstan. Kako pristupte delima klasika, a kako delima savremenih pisaca?

- Pristup je isti – iz duše i srca. Posle je rad malo drugačiji, tehnike su drugačije. U antici ili Šekspiru dok vam dela progovore imate puno dana, rada i čekanja... a opet u savremenim dijalozima sva to isto traje dok ih napunite podtekstom, da ne kažem kosmosom ljudske duše, jer reči su samo vrh ledenog brega. Šekspir radi i sam do jednog trenutka, ali malo teže kod njega dolaziš do igre i slobode. Ali, nema pravila... ovo, u stvari važi i za Molijera, jer kod Šekspira je najviše slobode... on je najjači, najveći, pa i najsuperiorniji... podrži te gde god kreneš. Da, baš tako. Kod savremenih opet preti da sklizneš u banalnost svakodnevice.

U nas je moda, onako provincijska, da se samo onaj golim okom vidljivi koncept i kontekst, po mogućnosti politički stvalja u prvi plan, dok se oči ne izvade publici. Zaboravismo da forma ne samo zrači, ona i znači. U tom smislu pitanje glumačke igre se u jednom delu javnosti ne razmatra, a ona je suština svega. Tu je i koncept, tu je i žanr i sve drugo. Znači, pristupam tako da ako nema ko da igra to onako kako ja osećam da mora, ja ne radim ni jedno ni drugo. I obrnuto. To je prvi test u mom pristupu i on je isti i za klasiku i za savremena dela. Mada sam mnogo više radio klasiku, značajno više. Tim mi je i teže bilo naći glumce. Od starta sam tako hteo, da naučim zanat na najtežem, a to je klasika. Molijera u Narodnom pozorištu sam radio sa 22 godine. Tada nije bilo ni neta ni Jutjuba, a ja iz Podgorice. Nisam znao ni kako se to igra, ni kako se režira. Pa, naručuj Ve-Ha-Es snimke iz Pariza – ništa nisam video u tim predstavama. Pa, sedi, radi i otkirvaj sam. Onda dođe velika glumica Olivera Marković na prvu probu i ja odmah shvatim da sam džabe toliko radio u pripremi. Ali, ako sam, to je meni dalo sigurnost koju reditelj mora da ima.

Klasiku najčešće dekonstruišete i smeštate u svoju imaginaciju prepun neočekivanih umetničkih preterivanja. Kako sa sobom vodite razgovore o tome dokle se i kako sme dirati u klasiku?

- To ste sve vi rekli i ja se ne mešam u to. Meni sve to izgleda potpuno drugačije i ne treba da se objašnjavam. Ja tako vidim ovaj svet, u suštini ne radim ništa drugo. Takav sam i takva mi je frekvencija.

U klasiku se sme dirati, tumačiti je, intepretitati i raditi sa njom šta god želiš. Pozorište je prostor slobode, apsolutne slobode, ako to nije, nije pozorište. Ali tu ti ukus i etiku neće dati klasika niti koncept, niti dogma dokle i kako smeš sa njom. To moraš sam. Mnogo toga je pod firmom nekog velikog naslova bila, u stvari prevara, bilo je mnogo samozaljubljenih pokušaja pražnjenja...pa narod miisli da je gledao taj veliki komad i posle kaže: „Pa i nije neki komad“. Hahahaha! Ko zna – zna. Nijedna laž nije trajala duže od deset minuta. Zato ja volim našu publiku. Prosto rečeno – volim je. I poštujem – sve zna.

Specifičan humor je prisutan u gotovo svim Vašim delima, a komedija je dobar način da se ozbiljno govori o nekim stvarima. Koje su važne teme našeg doba?

- Mnogo ih je. Ne mogu to nabrojati. Komedije je sve manje, prognana je skroz. Zašto smo otupeli? Zašto se ne smejemo? Ne možemo ili nas je stid da ne ispadnemo glupi u društvu!? A opet, u ovom mraku ne možeš raditi samo dur i dur i dur. Opire mi se biće. Najsrećniji ću biti kad opet napravim dobru komediju. Smeh je sloboda i otpor i zdravlje. Možda smo upali u provincijalni intelektuaizam... ne znam... Meni se čini da ni ja dovljno ne radim na komičnom, to je mi je osećanje. Još da izgubimo humor pa onda stvarno da nas nema!

Šta novo spremate?

- Čekajte da otvore pozorišta. Vidite da smo trenutno zabranjeni. Nas prve zatvoriše, a zadnje će nas otvoriti. Drugo su kockarnice. Njih su zadnje zatvorili. Ja se spremam: čitam, mislim i maštam. Tako izgleda moj dan. A dok se dodogvorim sa upravnicima koji siroti ne znaju ni kad kreću moraću da čekam i akumuliram sve to. Znate ono: radim za zamrzivač pa ćemo odmrznuti! Kao Šopalovići kad im Milin uzme dozvolu za pozorište! Ali, čekaju me režije neke van Srbije, još od pre zakazane, moja Crna Gora me čeka, pa ponovo Beogradsko dramsko pozorište i da krenu koronom zaustavljeni Šopalovići. To je moj život! Ne čeznem za festivalima, naprotiv, ne znače mi više ništa. Kritiku da i ne pominjem. Svakdnevni život naših predstava, publika koja kupi kartu i dođe da uživa – e, za to radim i to jedva čekam. To je život pozorišta, onaj pravi, presni.