Aleksandra Vrebalov: Svaki dan, u isto vreme, širom planete, sviramo isti ton

Priča o kompoziciji je složena – nastala je tokom rezidencijalnog boravka srpske autorke u Muzeju umetnosti u Klivlendu i inspirisana je ikonom Bogorodice nežnosti grčkog umetnika Angelosa Akotantosa iz 15. veka.

Muzika je napisana za 60 pevača, članove hora pravoslavnog manastira u Kovilju, četiri trube, dvoje orgulja i udaraljke. Premijera je morala da se otkaže, a Aleksandra je delo preradila za gudački kvartet. Članovi "Kronos kvarteta" u svojim domovima u San Francisku i monah Jerotej iz manastira Kovilje uživo i istovremeno izveli su fragmente kompozicije.

Aleksandra Vrebalov je kompoziciju studirala u Novom Sadu, a magistrirala i doktorirala u Americi. Autor je više od osamdeset kompozicija, a njen opus obuhvata i brojna poručena dela, muziku za filmove i opere. Dobitnica je nekoliko nagrada Udruženja kompozitora Amerike (ASCAP), kao i "Mokranjčeve nagrade", našeg najvažnijeg priznanja u oblasti komponovanja.

Čini se da ste i u vreme pandemije izuzetno predani uobičajenom ritmu stvaranja?

- Otkazani su koncerti i putovanja, tako da se otvorio jedan segment vremena na koji nisam računala. U periodu od nekoliko meseci trebalo je budem na koncertima i festivalima u SAD, na otvaranju NOMUS-a kod nas, i na "Muzikhane" festivalu na sirijsko-turskoj granici u toku leta. Ova nova realnost je naravno ostavila veliku prazninu u smislu gubitka ovih sadržaja koje sam nabrojala i nemogućnost susreta sa ljudima sa kojima sam sa radošću gradila odnose i programe za ovaj period.

U početku pandemije sam još i mislila da ćemo se vratiti na stare planove, kada dođe trenutak, a sada sve jasnije sagledavam nepovratnost ove situacije. Poslovi po različitim kontinentima, globalno muziciranje – to za duže vreme neće biti moguće. Nove okolnosti inspirišu na gledanje oko sebe, na reorijentaciju i razumevanje potreba ovog novog vremena koje nam dolazi. Mislim i na to šta su moje istinske potrebe kao stvaraoca i na to šta je moj doprinos u periodu u kom koncerti i nova dela stvorena da se izvode pred publikom u zajedničkom fizičkom prostoru jednostavno neće biti opcija još neko vreme.

Potreba za kreativnim izrazom je kod mene pojačana u teškim okolnostima, tako da redovno radim – za stolom, u izolaciji, kako je to kod nas kompozitora inače i uobičajeno. Ono što je novo je da niko nije u istom prostoru – ni da vežba, ni da nastupa. Pre dve nedelje sam sa Kronos Kvartetom napravila Antene, prvi komad koji smo uvežbali i snimili, a da zbog karantina niko od nas nije bio u istoj prostoriji. Takođe, niko od nas nije čuo komad u celini dok ga nismo kao mozaik sklopili – nego je svako svirao svoj segment, bez ideje o kontekstu. Rezultat je bio dirljiv i po mom mišljenju upravo pokazao posebnost ovog trenutka u kom doživljavamo vrhunac individuacije, a spojeni smo sa drugima ne u fizičkom prostoru nego kroz ideje i vrednosti koje delimo.

Koja je uloga muzike u periodu velikih kriza čovečanstva?

- Mislim da svako vreme ima svoje zahteve – nekad je to poziv na isceljenje, nekad na duhovnost, pobunu ili humor. Za mene je u ovom periodu isceljenje najveća tema. Tu mislim na podršku drugima kroz muziku, nudeći kroz zvuk resurse koji su nam najviše nedostajući – a to su u ovom slučaju otvorenost, kretanje i zajedništvo. Razmišljajući o tome, pokrenula sam akciju "Zvučna zemlja" (Sound Earth), gde se svaki dan u isto vreme na pet minuta skupljamo širom planete i svi sviramo isti ton. Okupljanje je otvoreno za svakoga, preko zuma (zoom), a na društvenim mrežama se podeli ton za taj dan. Ton „uvede" na videu svaki dan neko od mojih prijatelja: "TAJJ Kvartet" je bio među njima, Miloš Nikolić na kavalu, Nikola Sekulović, basista "Demolišn" grupe i "Lajbaha", zatim Amin Mokdad, aktivista koji se muzikom suprotstavljao Isilu u Mosulu.

Isceljenje zvukom je poznato u svim starim civilizacijama. Muzika i zvuk na neverbalni način spajaju ljude, često razdvojene i otuđene zbog nazigled nepremostivnih razlika definisanih kroz verbalne sadržaje. Akcija koja uključuje građane da našoj planeti zajedno pošaljemo želje za dobrostanje i mir (kroz zajedničko stvaranje zvuka i usaglašavanje frekvencija) može da nas ujedini, ovako fizički razdvojene već nedeljama, na topao, kreativan i duhovan način. Ovakvo zajedničko izvođenje ima u osnovi verovanje da smo svi međusobno povezani, i da najmanji lični doprinos utiče na dobrobit zajednice. U simboličnom smislu pevanje istog tona označava našu spremnost da se složimo oko višeg, apstraktnog cilja – da svesno, sa potpunim ličnim pristajanjem pokušamo da stvorimo sklad, da nadjačamo frekvencije straha i bolesti, a sve u zajedništvu sa drugima, poznatim i nepoznatim, koji takođe u svojim domovima prolaze kroz slične okolnosti ograničene slobode kretanja. Muzika u ovom slučaju daleko prevazilazi okvire zabave, otvara nam prostor ka duhovnoj snazi.

Zvuci prošlosti su gradivni deo Vaših kompozicija. Šta znače citati u Vašim delima? Da li su oni referentna tela, putokazi ili svojevrsni "emocionalni džepovi"?

- Da, jer sigurno u trećini komada kojih u ovom trenutku ima ukupno osamdesetak, koristim citate. Volim višeslojne muzičke materijale, a ta višeslojnost se ponekad postiže i upotrebom različitog zvučnog tkiva, preuzetog iz nekog drugog konteksta. Tu podrazumevam ne samo segmente iz drugih muzičkih dela, nego i audio snimke koje integrišem u akustički materijal, stvarajući dodatni sloj u teksturi, ali samim tim i u emociji i razumevanju konteksta, odnosno značenju. Pitanje značenja mi je posebno zanimljivo: svaki prepoznatljiv materijal, bilo da je na primer pesma Bili Holidej Strange Fruit koju sam citirala u orkestarskom komadu Our Voices ili snimak glasa moje babe Stojanke u "...hold me, neighbor..." dok peva staru pesmu Ja posadih jednu ružu belu, otvara nam referentno polje koje je opšte, istorijsko, ali i lično.

To mesto u zvuku gde se susreću lični doživljaj i istorijski kontekst, odnosno emocija i informacija su mi inspirativni, jer uključuju slušaoca na mnogo aktivniji način od samog, apstraktnog zvuka. Citati i kod mene imaju višestruku ulogu, baš kako ste nabrojali – oni su i referentna tela, i markeri simboličnih stanja i vremena (mn.) sa kojima ih povezujemo, ali i emocionalni džepovi, jer sadrže u sebi slojeve nataloženih iskustava različitih za svakog od nas pojedinačno.

Šta sve muzika može da bude – dokument, sećanje, emocija... i kako nas vodi u budućnost?

- Za mene je muzika vid energetskog rada. Ta energija se često očitava kao emocija, ali ne mora. Može da se manifestuje i kao mentalna ili zvučna stimulacija bazirana na gustini sadržaja ili teksture, ali opet je u suštini energija. Volim da zadam parametre muzičkog komada i da iskusim zajedno sa izvođačima kako komad preoblikuje tok vremena utičući i na njih i na slušaoce iako ga, na prvi pogled, i jedni i drugi upravo svojim prisustvom stvaraju.

Muzika koja mene uzbuđuje istražuje podjednako i emociju i strukturu, i vrlo često makar u pozadini sugeriše društveni kontekst u kom nastaje. Vodi nas u budućnost tako što dopire do slojeva naše svesti koji idu dalje od verbalne komunikacije i omogućava nam da se povežemo sa širim poljem u kom su nam uvidi, isceljenje, vizije lakše dostupne. Ona je sredstvo kojim možemo da stignemo dalje, dublje i brže do bilo koje duhovne destinacije: dubokih spoznaja, ljubavi, oproštaja, mira, lepote.

Na koji način nas je pandemija promenila?

- Nisam sigurna da nas je promenila, mislim da je naglasila već postojeće dobre i loše strane i društva i pojedinaca. U Americi, gde živim više od dvadeset godina, je drastično ukazala na nemoć, uprkos bogatstvu, da se reše minimalni osnovni zahtevi ovog trenutka, tipa da ima dovoljno maski za medicinsko osoblje – jer bogatstvo nije u funkciji dobrobiti društva nego pojedinaca, što je za jednu tako moćnu zemlju ipak poražavajuće. U Srbiji se bavimo teorijama zavere, dok kuća gori – da se odmah utvrdi ko je zapalio i kako, kao da je u tom narativu spas u ovom akutnom trenutku.

Nadam se da će nam ostati neke od navika iz ovog perioda – da manje ulazimo u fizički lični prostor jedni drugima, da budemo svesniji kako naše ponašanje podržava ili ugrožava druge, da budemo odgovorniji prema ugroženim grupama. Takođe se nadam da ćemo kolektivno da odrastemo i da se ne brecamo nemoćno na vlast kao pubertetlije na roditelja, nego da ćemo, ponosni na disciplinu i odgovornost koje smo prihvatili u ovim okolnostima, tu vlast, kada se ponaša kao osioni roditelj, podsetiti da smo odrasli i da to isto od nje očekujemo.