Vladimir Nikolić: Ljudima je lakše da zamisle kraj sveta nego kraj kapitalizma

Prevashodno okrenut videu i video performansu, Vladimir Nikolić često ulazi u dijaloge sa predlošcima iz istorije i istorije umetnosti, gradeći kompleksne, lucidne, angažovane, i polemičke zaplete, neretko, sa dozom osobenog humora, a koji su uvek povezani sa sadašnjim trenutkom. Istražuje mehanizme ritualnog podvrgavanja autoritetima vere, tradicije i istorije umetnosti. Takođe, istražuje ulogu umetnika u širem društvenom sistemu, kao i ulogu slike u savremenim režimima vizuelnog opžanja.

Od početka 2000. godine, Nikolić je izlagao na mnogim značajnim izložbama kod nas i širom sveta. Dobitnik je više nagrada, među ostalim nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos“ 2003. godine i trostruke nagrade na Oktobarskom salonu 2009. godine. Njegova ostvarenja deo su više uglednih privatnih i javnih kolekcija u Srbiji, kao što su Muzej savremene umetnosti u Beogradu i kolekcija Oktobarskog salona, a takođe, nalaze se u posedu Centra „Pompidu” u Parizu, Muzeja „Berardo” u Lisabonu, „Vehbi Koč” u Istanbulu i drugih institucija.

Pandemija koronavirusa svima je promenila životni ritam, i to na globalnom nivou. Šta je aktuelna pandemija promenila u ritmu Vašeg života?

– Ne odlazim više u atelje, to prosto sada organizaciono nije moguće, jer su mi deca kod kuće stalno, nema škole. Takođe, fakultetske obaveze mi oduzimaju neizmerno više vremena. Nastava na akademiji je specifična i nije jednostavno prilagoditi je onlajn formatu. U mom slučaju, odlučio sam se za HTML formu, koja mi obezbeđuje kombinovanje teksta sa multimedijalnim sadržajima, tako da studentima šaljem predavanja u formi veb stranice, a konsultacije obavljamo imejlom i povremenim 'živim' sastankom klase pomoću internet aplikacije. Sve to ipak traje mnogo duže od žive nastave i pri tom ima slabiji efekat.

Imali ste veoma ubedljiv start na domaćoj ali i međunarodnoj umetničkoj sceni. Reč je o video radu Ritam, ostvarenom 2001. godine. U tom jedanaestominutnom radu, petoro ljudi stoji krsteći se u pravoslavnom maniru, prateći ritam tehno-muzike. Po Vašem mišljenju, šta je taj rad kvalifikovalo da postane jedan od amblematskih radova srpske umetničke scene početka 21. veka?

– Nisam razmišljao o tome, a i sumnjam da bih ja kao autor bio u stanju da objektivno odgovorim zašto je postao amblematski. Mogu da govorim o kontekstu u kojem taj rad nastaje, i to mi se čini važnim baš u ovom trenutku. Srbi su se tokom procesa raspada Jugoslavije okretali crkvi kao jednom od instrumenata nacionalne homogenizacije. U tome im je svakako pomagala i sama SPC, koja je, čini mi se, uvek više radila na širenju nacionalne ideje, nego učenja Isusa Hrista. To bi moglo čak i da se brani odnosno razume u perspektivi istorijskih okolnosti u kojim je delovala. Pri tom, srastanje crkve i države nije nikakva posebnost Srbije, ali tu postoji jedno ali. Paralelno sa tim procesom ovde, tekao je i proces srastanja kriminala i države devedesetih godina.

Srbija je za vreme Miloševićevog režima bila kriminalna država, do grla upletena u ratove, pljačku i izborne prevare. Konverzija komunista u pravoslavce u takvim okolnostima nije koristila stvaranju nekakvog novog društvenog modela, već otežavanju bilo kakvih društvenih procesa. Ritam kalendarski nastaje u godini nakon sloma Miloševićevog režima, ali na ideju za performans pred kamerom došao sam tokom izborne kampanje 2000. godine.

Stranka srpskog jedinstva snimila je predizborni spot koji se završava tako što se u poslednjem kadru članovi rukovodstva stranke prekrste istovremeno, na komandu datu iza kamere. Dakle, u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, glasajte za nas, mi smo političko odeljenje paravojne formacije iz rata u Hrvatskoj i BiH. Nikada se SPC nije oglasila zbog ovakvih blasfemičnih zloupotreba, niti ogradila od učešća njenih pripadnika u kontroverznim događajima, a bilo ih je. Zapravo, njen društveni uticaj je rastao uz takve zloupotrebe. Nikakve to veze nema sa hrišćanstvom.

U srpskom društvu je i koncept religije spušten na politikanstvo (ne na politiku), i na to ogromna većina nije osetljiva, uključujući i SPC. Nekad mi se čini da sam taj rad pravio iz pozicije razočaranog vernika, a ne ateiste. Radu, na kraju, ipak nisam prišao iz lokalnog konteksta, namerno sam se odlučio za univerzalniji pristup, za pitanje oblikovanja pojedinca kroz ritual. U međuvremenu, u Srbiji je potpuno rehabilitovan Milošević, iz njegovog, po život opasnog režima, danas na vlasti, blizu nje i u dogovoru sa njom, nisu samo oni koji su u međuvremenu umrli ili ostarili. Kad na to dodate da su u ili uz takvu vlast danas i mnogi koji su se borili protiv Miloševića devedesetih, možda baš dobijete ritam.

Dijalozi sa umetnicima i predlošcima iz istorije moderne, ali ne samo moderne umetnosti, konstitutivni su deo Vašeg stvaralačkog procesa. Zbog čega je Vama važno i inspirativno da vodite takve dijaloge?

– Pa, moglo bi se to objasniti postmodernim shvatanjem umetnosti, postupkom aproprijacije, citiranja, recimo. Međutim, takvo objašnjenje me ne čini naročito srećnim. Bitan mi je kontekst rada, i polemičnost, koju često tražim u polju same umetnosti, jer ona uvek ima političku dimenziju, i onda kada vam prikazuje cveće i jabuke.

Na jesen bi trebalo da imate značajne izložbe u Parizu i Rimu. Za ta izlaganja pripremate novi rad. Da li možete da nam opišete rad koji ste planirali da predstavite?

– Sve je to sada odloženo. Imao sam dogovorenu samostalnu izložbu u privatnoj galeriji u Parizu, sa kojom sam započeo saradnju pre desetak godina premijernim izlaganjem rada Prvo ubistvo. U pitanju je dvokanalna video-instalacija u kojoj sam koristio filmski materijal iz Jugoslovenske kinoteke, koji prikazuje ubistvo Kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju. U Parizu je trebalo da izložim izbor iz moje postojeće produkcije.

Novi rad, koji sam završio pre nekoliko meseci, trebalo je da bude predstavljen u Muzeju MAXXI u Rimu u novembru ove godine, na izložbi koju kurira Zdenka Badovinac, direktorka Muzeja savremene umetnosti u Ljubljani. Dobio sam obaveštenje od Muzeja MAXXI da je izložba pomerena za februar 2021. godine. Inače, u pitanju je video rad ultravisoke rezolucije (6K) snimljen pomoću drona, u kojem prostor olimpijskog bazena kroz način kadriranja postaje klasična geometrijska apstrakcija, u koju uvodim telo. Taj rad između ostalog referiše i na moje ranije radove u kojima sam se bavio performansom u slici, i u tom nizu se može ispratiti velika promena u tehnologiji proizvodnje slike u poslednjih deset godina.

Konačno, na koji način razmišljate o aktuelnom trenutku? Da li mislite da prolazimo kroz istorijski važan, prelomni period? Ili je sve to samo još jedna globalna ujdurma? Da li Vas sve to podstiče na rad i umetnički komentar?

– Pročitao sam na sajtu Si-En-Ena da su poslednje reči zaraženog pacijenta, kada su hteli da ga stave na respirator u bolnici u Njujorku, bile – ko će to da plati. Istog trenutka mi je pala na pamet misao Fredrika Džejmsona da je ljudima lakše da zamisle kraj sveta nego kraj kapitalizma.

Sistem u kojem živimo je veći od života. Ne aboliram ljude uopšte, naduveni egoizam, konformizam i arogancija su deo jednačine, odnosno, moći tog sistema. Nemam iluzija da će nakon pandemije ljudi shvatiti kuda vodi ovo višedecenijsko sistemsko slabljenje države odnosno javnog sektora, da je model u kojem žive balon od sapunice, a ne nezaustavljiva prirodna sila.

Pandemija najdirektnije otkriva kojom brzinom ljudi mogu iz korena da promene svoje životne navike, ponašanje, a to se čini nemogućim, nezamislivim dok traje film koji se zove svakodnevni život u kapitalizmu. Pa i u Srbiji su ljudi u stanju da preko noći počnu da se ponašaju razumno i organizovano. Vozio sam od Starog grada do Novog Beograda, ogromni redovi se uvijaju oko velikih prodavnica, svi stoje na razmaku od dva metra i više, svi nose maske. Tako ispred svake pekare, apoteke, farbare. Vozio sam do Topole gde moja porodica ima vikendicu, gde nema nijednog zaraženog, iste scene u tom gradu – ljudi sa maskama na bezbednom razmaku ispred svih radnji, ulazi se kontrolisano. Imao sam osećaj kao da putujem kroz Japan, ili Švajcarsku.

U Srbiji opasnost dolazi od države, od vlasti, tu nema kontrole ni samokontrole. Ljutnju, paniku, nesposobnost i neorganizovanost vidite kod njih, ne kod građana, što je potpuni apsurd. U svakom slučaju, globalno, opšta anestezija će se nastaviti sa prvom utakmicom Lige šampiona ili koncertom Šakire.

Da li umetnici imaju moć da utiču na stavove većine?

– Da, estradni umetnici.