Miki Manojlović: Nikada nisam kucao ni na jedna vrata, nigde
Jugoslovenska kinoteka je 6. juna prilikom obeležavanja jubileja, 75 godina rada, dodelila prestižno priznanje, „Zlatni pečat“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti Predragu Mikiju Manojloviću, koji je gostujući u emisiji „Jedan dobar dan“ govorioo svojoj karijeri, o nagradama, životu.
Poznajemo ga po brojnim filmovima i serijama: Otac na službenom putu, U raljama života, Samo jednom se ljubi, Otpisani, Jagode u grlu, Vuk Karadžić, Nešto između. Ostvario je preko 70 filmskih uloga i igrao u preko 40 pozorišnih predstava. Dobitnik je najvećih glumačkih priznanja i radio je sa najvećim rediteljima sa ovih prostora – Emirom Kusturicom, Goranom Paskaljevićem, Goranom Markovićem, Rajkom Grlićem, Lordanom Zafranovićem, Srđanom Karanovićem…
Jedna sjajna nagrada za vrhunski doprinos filmskoj umetnosti, a pritom ste je dobili od institucije kulture koja je zaista jedinstvena ne samo kod nas, nego i u regionu. Rekli ste da je došla na vreme. Mislite li da je mogla i ranije?
– Dobro je da nije posthumna, ali ne, ne mislim da je trebalo ranije. Mihiz je rekao, 'Nagrade su potpuno nepotrebne kad ih imate'. A kad ih nemate, onda ste u problemu, onda želite da ih imate.
Ima li neka uloga po kojoj vas najviše prepoznaju? Da li biste uopšte mogli reći koja uloga je obeležila vašu karijeru?
– Od 80 filmova koje sam snimio, teško je reći. Postoje filmovi koji su izdržali iskušenje vremena. Mnogi filmovi vremenom zapravo nisu više relevantni, nešto izgube. Ali postoje filmovi koji ne gube. To su oni filmi koji ostaju i takvih primera ima dosta u našoj kinematografiji, kao i svuda.
Dakle, ja sam imao, ne mogu da kažem sreću, u iskustvu imam nekoliko filmova, ili više filmova, koji su izdržali probu vremena. Eto, to se računa.
Vi ste već kao mlad glumac ostvarili značajne uloge. To je i talenat, ali koliko je važan i rad, i taj odnos sa rediteljem.
– Postala je jedna generacija tada, ima i danas takođe takvih pojedinaca, ali tada je to bila jedna stvar koja je bila jedno opšte stanje duha. A ono je sledeće, ako govorite o filmskim rediteljima, da su oni veoma pratili kulturnu scenu bivše Jugoslavije. Kulturna scena je sve. Znači, pratili su pisice, slikare, izložbe, sve. Pozorište.
Tako da, starija generacija koja je izašla iz Drugog svetskog rata i koja je stvorila crni talas i na koju se naslonila 'praška škola', i svi neki koji su se kasnije naslonili, sa manje ili više uspeha, su zapravo bili ljudi koji su odlazili i znali, vrlo dobro, posećivali pozorište i videli. Dakle, ako govorite o mojim početcima, oni su vezani zapravo za pozorište.
Već kada sam imao 20 godina postojali su ljudi koji su pratili moj rad u pozorištu, koji nije bio mali, i zahvaljujući pozorištu sam zapravo dobio tu mogućnost da ljudi koji su smatrali da u meni postoji nekakav dar sa kojim mogu da se razmenjuju, su mi dali tu mogućnost.
Imao sam na sreću da snimim Otpisane. Kad sam snimio samo devet epizoda Otpisanih, a oni su nastavili da snimaju Otpisane i Povratak otpisanih, prvi, drugi, treći, a ja sam za to vreme radio u pozorištu. I u pozorištu sam imao jugoslovenske uspehe, što su znali svi, od Vardara pa do Triglova. I tako dolazim, recimo, do Vatroslava Mimice, koji je vrlo bitan. Tako dolazim do Živojina Pavlovića, velikog umetnika, onda ponovo dolazim do Srđana Karanovića, Rajka Grlića, Emira Kusturice, Markovića i Paskaljevića i na kraju Lordana. Evo, sad, prošle godine smo završili taj film. Što se tiče naše zemlje.
Dakle, ti filmovi, ako govorimo o filmu, oni su, neki od njih, su bili veoma, veoma uspešni u inostranstvu. Kad kažem uspešni, ne misli samo po boksu, po inputu, po novcu. Oni su bili veoma viđeni i oni su otvorili vrata meni svuda.
Kako ste doživeli taj prelaz, taj uspeh na međunarodnoj sceni?
– Dakle, film koji je otvorio vrata, ali nije ih zalupio širom. Kad se otvore ono, pa se zalupe na suprotnu stranu, je bio film Samo jednom se ljubi, Rajka Grlića. To je bio prvi film. Drugi film koji je zalupio ta vrata i zakucao ih na suprotnu stranu zida je zapravo bio Otac na službenom putu. I od tada do danas su ta vrata otvorena i ja nikada nisam kucao ni na jedna vrata, nigde.
Jednom ste isto rekli da kad radite sa Kusturicom, ni on ni Vi ne znate šta će tada tu sve da se desi. Da li je tako i sa drugim rediteljima ili to samo postoji kod Kusturice?
– To je najbolje. I kod drugih ima, ali sa njim je tako. Bila je jedna generacija u sportu, veoma velika naša, jedna od mnogih košarkarskih generacija, Moke Slavnića i čitave te ekipe. Meni je Moka ispričao nešto što možda može da bude vama zanimljivo, a to ima veze sa ovim što pitate.
Mi smo gubili od Rusa pre toga jako dugo, dok nije došla ta generacija. Onda smo počeli da ih deremo i da ih uništavamo u sportu koji se zove košarkar. I kada je tajm-aut, Moka mi je to ispričao, oni imaju tajm-aut, gube, pukovnik Gomeljski je bio njihov trener, a mi smo menjali trenere – profesor Aca, Žeravica, Novosel i tako dalje. Moka je bio jedan mangup, ali bio je simpatičan. Kad kažem mangup, nisam mislio prestupnik. Umeo je da priđe njihovom tajm-autu i kaže: „Ljudi, šta se dogovarate da igrate, pa ni mi ne znamo šta ćemo da odigramo“. Tako su naši igrali košarku i osvajali sve.
Ima veze sa ovim što ste pitali. A to su procesi koji su u mikronima podsvesti, koji se događaju u delićima, sekunde. To je nešto što ne možete da objasnite što se dogodi. I onda se desi.
Uvek sam želeo da pitam, kada pričamo o filmu Podzemlje, gde ste crpeli tu inspiraciju za kafanu, za skidanje sata. Da li je to tokom komunikacije sa rediteljem ili nešto što ste vi doživeli u kafani?
– Niste primetili još jedan detalj, ako govorite o toj sceni. Pre nego što sam skinuo taj sat, ja sam onog koji me je jako nervirao, ja sam ga pljuno. To se vidi na velikom ekranu. Znači ja sam ga pljuno, onda on zažmuri, i onda sam ga udario. Šta da kažem? Mašta radi svašta, a i život mi nije bio baš... Ja sam gradski pacov, tako da sve mi je poznato.
Sada, kada se osvrnete, da li možete da kažete da ste zaista zadovoljni i da ste srećni? Ipak ste imali priliku da radite sa velikim rediteljima, ali i sa druge strane, imali ste tu poziciju da birate šta hoćete da radite?
– Lepo ste to rekli. To je istina. To je velika sreća. Na toj sreći moram biti zahvalan. I zahvalan sam svima njima, ovima o kojim smo govorili, a i ljudima u inostranstvu. Ovo ne govorim zbog inostranstva, nego govorim zaista zbog vrednosti tih ljudi, kakav je, recimo, Žan Žak Beneks bio, koji je veliki reditelj. Kakav je Fransoa Ozon, veliki francuski reditelj, velika, sad više srednja nada. I kakav je Piter Bruk, recimo, s kojim sam radio u pozorištu. To su velika duhovna, ozbiljna i opasna duhovna putovanja i preispitivanja.
Odlično govorite francuski jezik i bilo Vam je lako na tom području, ali ste odbili Holivud i orijentisali se na Francusku i Evropu?
– Ma, ne, ne, nikada nisam dobio ponudu koju nisam mogao da odbijem. Nisam dobio tu konjsku glavu u krevet, nikada. Bile su samo dve ponude iz Holivuda. Prva je bila za jedan film koji se zove Peacemaker (Mirotvorac), Džordž Kluni i fantastična glumica i žena, Nikol Kidman. Nisam mogao da to radim.
To je bilo velika uloga. Znači, zgodna fantastična CIA hvata ludog Balkanca u zadnjem trenutku i tako dalje. Da vam ne pričam detalje toga. Kad smo razgovarali o tome, oni su stalno tražili motivaciju koja će se ipak završiti nekakvim realističnim završetkom. I kad smo govorili o tome, oni su stalno govorili: 'Pa dobro Miki, zašto vi tražite... Ovo je fikšn, ovo je fikšn'.
Ako je fikšn, onda nek digne tu zgradu Ujedinjenih nacija u vazduh, ako je fikšn. A znate ko to u Holivudu radi? Tarantino to stalno radi. On oživi Hitlera i ubije ga. I Geringa… Igra se sa time na jedan način koji nije igra samo, nego koji ima veliki simbolizam i koji ima značaj, i koji ima umetnički nivo.
Ali to nije razlog zašto sam odbio. Jer ja nisam mogao da zarađujem tolike pare, što su mi zamerili moji najbliži, na krvi naroda Federativne Republike Jugoslavije.
Kako danas vidite filmsku umetnost i njenu ulogu u društvu u kojem živimo?
– Da, da sam ja netko? To ljudi znaju, samo možda se nema vremena. Vidite u kakvom vremenu živimo. Sve ide tom brzinom, kao i ovaj razgovor koji će proći, i više se niko neće sećati ovoga. Da sam ja netko, znao bih da je, nažalost, na nesreću, u poređenju sa drugim umetnostima, film u ogromnoj prednosti. Ali naša Akademija ne priznaje film. To je sedma umetnosti, a vi nemate nijednog sineastu kao člana SANU.
Dakle, film probija mnogo brže nego najbolji romani koji su prevedeni, nego Ivo Andrić, nego bilo ko, Dragoslav Mihajlović, nego Danilo Kiš. Film ide brže nego naša muzika. Ide brže od 'Bijelog dugmeta', ide puno brže od 'Lajbaha'. Govorimo o ljudima koji su se probili napolju. I da sam ja netko, shvatio bih to.
Interesi kulturološki i svi drugi interesi Sjedinjih ameriških Država, između ostalog, se nalaze i u filmskoj industriji, što oni i ne kriju i kažu, da je njihova druga industrija po važnosti, filmska industrija. Ne samo zbog novca koji donosi, koji je sigurno manji od oružija i droge koje se valja, nego je važna zbog uticaja, zbog prezentacije zemlje, kulture itd. Uticaja i menjanja sveta. Zato je film važan!
Spomenuli ste uloge koje ste odbili, hvala za sve te uloge koje niste odbili. Hvala vam mnogo što ste izdvojili malo vremena za nas danas, za našu publiku i naravno naše čestitke, još jednom, za Zlatni pečat.
– Hvala vama što ste se setili ovoga Zlatnog pečata. To je velika nagrada. I kao što ste rekli, ovo je bila jubilarna, 75. godina, od kada je drug Tito potpisao ukaz i stvorena je Kinoteka koja je veoma važna ustanova.
Коментари