„Još jedna tura“, RTS-ov favorit za Oskara

Danski film Još jedna tura (Druk) kandidat je na večerašnjoj dodeli Oskara u dve kategorije, za najbolji film van engleskog govornog područja i za najbolju režiju.

Reč je o nagrađivanom ostvarenju koje je uprkos pandemiji odlično prošlo i kod bioskopske publike, a nisu retka mišljenja da se radi o najboljem evropskom filmu u 2020. godini. Pratila ga je i određena doza kontroverze, sasvim očekivano, s obzirom na to da je reč o priči o četiri profesora koji učestvuju u eksperimentu čestog ispijanja različitih količina alkoholnih pića i praćenju efekata takvog ponašanja.

Na prvi pogled bi se reklo da je tema alkoholizam, ali nije; režiser Tomas Vinterberg joj pristupa sa više aspekata atipičnih za pređašnje filmove koji su se tim problemom bavili.

Danska je liberalna što se konzumiranja alkoholnih pića tiče i to je u Još jednoj turi vidljivo od prvih kadrova gde mladi učestvuju u igrama sa opijanjem.

S druge strane, spomenuta četvorica od kojih je fokus dat na profesora istorije Martina (sjajno ga tumači Mads Mikelsen, kome je nepravedno izmakla kandidatura) imaju problem druge vrste. Višedecenijski prijatelji, ma koliko se hvalili svojim srednjeklasnim životima, suočavaju se sa činjenicom da žive ili u kolotečini ili u životnom ćorsokaku i da im se neznano kad dogodilo da su prosto rečeno – postali dosadni.

Martin to teško prihvata, krivi učenike za sopstvena konfuzna predavanja, svojoj deci je nezanimljiv i živi otuđen od supruge koja sama kaže da „nije onaj koga je upoznala kao mladog“ i, naravno, ima ljubavnika.

Taj odnos prema mladima ukazuje na to da Još jedna tura zapravo istražuje problem krize srednjih godina, kao i preispitivanje svog života kada je veći deo iza čoveka i kada je potrebno prihvatanje činjenice da su neke prilike propuštene.

Eksperiment je zasnovan na stvarnoj ideji norveškog psihologa Fina Skarderuda, da je čovek sa do 0,5 promila alkohola u krvi opušteniji i kreativniji. Profesori se pozivaju na ličnosti poznate kao „ljubitelji dobre kapljice“ koje su u životu ostvarile mnogo i prihvataju režim Ernersta Hemingveja, da piju samo radnim danima i to do osam uveče.

Nakratko ima pozitivnih efekata, relaksiraniji i neposredniji pristup predavanjima čine da se od „smarača“ pretvore u omiljene profesore, a individualni rad sa pojedinim učenicima ovima donosi preko potrebno samopouzdanje i bolje ocene.

Ali postepeni obrt sa mračnijim tonovima govori da im sve ovo nije dovoljno; odluka da pravila počnu da se krše i da se krene prema katarzi samo je izgovor sa klasično pijančenje. I da, takvo ponašanje dovodi do niza zabavnih situacija, ali ima i svoju cenu, a to je suočenje sa ličnim problemima i načinom života. Ono čime su se hvalili na početku, iz druge perspektive nije tako blistavo.

Još jedna tura se poziva na mišljenje filozofa Serena Kerkegora da anksioznost u osnovi ima strah od neuspeha, a da tek prihvatanje sebe kao (između ostalog) neuspešnog, omogućava čoveku da voli život i druge. Uspesi i radost donose sa sobom tragediju i tugu i najtragičniji lik nije neuspešan što se najviše propio, već jer je za sobom ostavio ostarelog psa, prijatelje i učenike.

Martinov emotivni završni ples je simbol igre sa ličnim demonima, ali i toga da Još jedna tura ne slavi alkoholizam, već želju za radošću života.

Gledaocima želimo prijatno gledanje filma i prenosa, a držimo palčeve za ovogodišnjeg kandidata RTS-a.

Autor teksta je Nikola Popević, odgovorni urednik Redakcije filmskog i stranog serijskog programa RTS-a