Зашто мушкарци не желе да буду стјуарди

Када је прошлог месеца мушко кабинско особље радило на лету компаније „Чајна ерлајнса“ од Тајпеја до Њујорка, за путнике је то био прави шок. То се није догодило случајно, нити је то планирала авио-компанија. У ствари, група старијих стјуарда компаније сама је инсценирала ову ситуацију тако што су се сви пријавили за тај лет, а женско кабинско особље је пристало да се не пријављује.

Овај трик је требало да утиче на промену политике „Чајна ерлајнса“, која је ограничавала број мушког кабинског особља које је могло да ради на било ком лету. Стручњаци из индустрије верују да је ова пракса и даље на снази код других авио-компанија.

То није увек био случај, напротив. У раним данима авијације, стјуарди– или „кабинети“ – су били искључиво мушкарци. Први је био конобар Хајнрих Кубис, који је претходно радио у хотелу „Риц Париз“ и укрцао се у немачки цепелин 1912. године да служи пића путницима.

„Пошто су рани летови могли бити прилично мучно искуство, сматрало се да мушкарци могу боље да смире путнике“, објашњава Кери О’Дел, који је написао књигу Men In Pink Collars (Мушкарци са розе крагнама) о мушкарцима који раде у традиционално женским областима.

Прошло је још 18 година пре него што је једна жена прихватила посао. Године 1930, Елен Черч је постала прва „стјуардеса“, захваљујући својим квалификацијама медицинске сестре. Заправо је гајила снове да постане пилот, али је одбијена јер је била жена (прошло је још 39 година пре него што је Тури Видерое запослена у САС-у, постајући прва жена која је радила као комерцијални пилот за велику западну авио-компанију).

Неколико година након што је Черч запослена, 1934. године, Нели Дајнер је добила позицију у „Свис еру“ и постала прва стјуардеса у Европи (трагично је преминула током лета исте године). Али тек током Другог светског рата, када су мушкарци у великом броју кренули у борбу, жене су почеле да насељавају кабину, што је довело до неравнотеже полова која је и данас присутна.

Успон „гурачица колица“

Друштвена клима педесетих и шездесетих година 20. века створила је посебно сексистички стереотип о кабинском особљу. То је било доба када су се стјуардесе обучавале на „фармама шарма“ и када је скован термин „гурачица колица“. Истовремено, опис посла је предвиђао да жене морају бити младе и неудате – понекад преузимајући тај посао на само неколико година.

Док су жене доминирале кабином, мушкарци су могли да се одморе на повратку са важних пословних путовања. Једна реклама компаније „Јунајтид ерлајнс“ из 1966. године гласила је: „Отишли сте на спавате после вечере. Зашто да не? Радили сте вредно. Када је авион слетео, стјуардеса се осмехнула у знак опроштаја као да то заиста мисли. Она то и мисли. Чак вам је и исправила кравату. Добијате ову врсту „додатне неге“ сваки пут када летите са нама.“

Истовремено, морална паника коју је изазвало убиство хомосексуалног стјуарда компаније „Истерн ерлајнс“, Вилијама Т. Симпсона, 1954. године, дала је америчким авио-компанијама изговор да престану да запошљавају мушкарце. До шесдесетих, многи оператери су одбијали да запошљавају мушкарце у кабини. Ситуацију ће касније погоршати криза са сидом.

О’Дел објашњава: „Током тог времена, авио-компаније са седиштем у САД су много учиниле да мушкарце (све мушкарце, пошто су сви стјуарди сматрани сумњивим) држе ван кабине, било зато што су се плашили да су ХИВ позитивни или да би се њихови путници плашили да су ХИВ позитивни. Такође, авио-компаније нису желеле да преузму трошкове здравствене заштите/осигурања за ХИВ позитивне мушкарце; тако да је било једноставно лакше не запослити ниједног мушкарца.“

Према истраживању у раду Фила Тимајера из 2007. године на Универзитету Колорадо у Боулдеру, руководилац авио-компаније који је сведочио 1967. године био је довољно задовољан родним улогама у индустрији да каже на суду да „свако ко је икада био у авиону и свако ко је икада видео авион зна да је ово посао за девојчице... посао за младе и лепе девојке“.

Са оваквим ставовима, није ни чудо што су задаци које обавља кабинско особље – од поступања са болесним путницима до спровођења протокола за хитне случајеве – постали тривијализовани, а мушкарци који су желели тај посао постали су стереотипизирани као женствени.

Овај стереотип је имао трајан ефекат. „Одрастајући деведесетих година прошлог века, ако сте рекли да желите да будете стјуард/стјуардеса, то је често дочекивано са стигмом, као да само геј мушкарци раде тај посао јер се сматрало да је то женска улога“, каже Џеј Роберт, бивши виши члан кабинског особља и творац Фејсбук групе A Fly Guy’s Cabin Crew Lounge, која има 1,5 милиона пратилаца.

„Чак и данас, многе авио-компаније се и даље држе тих стереотипа из златног доба у свом маркетингу, што не помаже. Због те континуиране стигме женске улоге, многи мушкарци и даље избегавају да се пријаве.“

О’Дел се слаже. „Превелико очекивање да су сви мушкарци стјуарди геј је нешто што држи хетеросексуалне мушкарце подаље од ове професије“, каже аутор. „То би био веома добар посао за многе хетеросексуалне мушкарце – ту су путовања и, да будем искрен, приступ великом броју слободних жена – али могући негативни ударац због њихове мушкости од стране пријатеља и друштва је већи него што многи хетеро мушкарци желе да преузму.“

Извештај Међународног удружења за ваздушни саобраћај (ИАТА) из 2024. године истакао је да су жене чиниле само 5,1% лиценцираног особља у авијацији (пилоти, контролори лета и техничари за одржавање) током 2021. године, али је навео податке које је изнео Биро за попис становништва САД, а који показују да је 74,9% стјуардеса било женског пола.

„Путници више воле лепе ноге него браде“

Током америчког покрета за грађанска права, мушкарци жељни каријере на 10.000 метара кренули су да се боре како би укинули неправедну политику запошљавања авио-компанија на судовима.

Међу њима је био и Селио Дијаз млађи. Желећи да постане „мушка стјуардеса“, првобитно је изгубио случај дискриминације на основу пола против компаније „Пан Ам“ 1970. године, а авио-компанија је тврдила да су жене боље у „пружању сигурности анксиозним путницима, пружању љубазне персонализоване услуге и, генерално, чине летове што пријатнијим у оквиру ограничења која намећу операције авиона“. (Извештавајући о случају, један новинар Њујорк тајмса je тврдио да „статистика показује да путници у огромној мери више воле лепе ноге него браде“.) Дијаз млађи је добио спор.

Полако, мушкарци су почели да се враћају у небо. „Започео сам каријеру као стјуард 1974. године када је било веома необично видети мушкарце код америчких авио-превозника како раде у кабини“, стоји у једном коментару на Фејсбук групи Џеја Роберта. „Пилоти који су одбијали да нас приме у авион су нас малтретирали, подсмевали нам се, игнорисали или понекад чак и повлачили са наших додељених летова.

„Наше колегинице су биле наше заштитнице, маме медведице које су жестоко штитиле своје младунце. Летео сам скоро 40 година и заувек сам им захвалан на пријатељству и наклоности.“

У међувремену, како је потврдио чланак Њујорк тајмса из 1978. године, мушкарци су променили мишљење о томе колико је то тежак посао када су видели друге мушкарце како га раде. „Тек када сам видео првог стјуарда, почео сам озбиљно да схватим чињеницу да су ови људи тамо због опште безбедности, а не само због пића и декорације.“ „И даље оклевам да тражим нешто од стјуарда када је стјуардеса у близини“, рекао је један чести путник новинама.

Имамо мушкарце

Неке авио-компаније споро прате кораке са временом. „Недавна посада 'Чајна ерлајнса', коју су чинили искључиво мушкарци, привукла је толико пажње јер то није био маркетиншки трик авио-компаније, а догодило се у Азији, делу ваздухопловне индустрије који се и даље враћа многим сексистичким и застарелим правилима за кабинско особље, које је западни свет почео да напушта крајем седамдесетих и током деведесетих“, каже Роберт. „До ове деценије, било је веома ретко видети мушко кабинско особље у Азији, а ако су и били у авиону, често су били смештени у кухињи и ван кабине.“

Занимљиво је да неколико оператера и даље запошљава само стјуардесе. Током покушаја (и на крају неуспелог) поновног покретања 2022. године, „Џет ервејс“ је објаснио свој избор као меру смањења трошкова која је омогућила запосленима да деле собе. Индијски нискотарифни превозник „ИндиГо“ своди своје посаде које чине искључиво жене на тежину (а самим тим и уштеду горива), као и на шире напоре да запосли више жена (такође има око двоструко већи број жена пилота у односу на просек у индустрији).

Роберт ствари види другачије. „За мене је дубоко разочаравајуће што 2025. године још увек имамо огромне авио-компаније... које имају образа да рекламирају да лете изнад патријархата због својих пилоткиња, док са друге стране дозвољавају само женама да лете као кабинско особље, чиме се враћају традиционалним патријархалним улогама за жене.“

Међутим, многи оператери су сада посвећени уравнотеженијим родним улогама, а фирма за обуку „Како бити кабинско особље“ тврди да све више мушкараца улази у ову професију. Извештај ИАТА-е за 2024. годину наводи: „Неке авио-компаније су такође укључиле обавезу да запосле више мушкараца у кабини, уз обавезу да 'не мање од 45 процената било ког пола'.“ То би могло да сигнализира позитивне промене у будућности.

„Сада видим много хетеросексуалних младића који преузимају ту улогу, док би у прошлости то било много ређе“, каже Роберт. „Такође, млађим путницима једноставно није стало да ли је особа која брине о њиховим животима у небу мушкарац или жена, све док су компетентни и професионални – што би и требало да буде.“