Od prejedanja do gladovanja, šta deca kroz hranu poručuju roditeljima

U kom slučaju je dovoljno konsultovati pedijatra ili nutricionistu, a kada je potrebno dete odvesti stučnjaku za mentalno zdravlje, to su neka od pitanja za gošće Dnevnika, dečijeg i adolescentnog psihijatra dr Tijanu Antin Pavlović i subspecijalistu u oblasti ishrane dr Andrijanu Zuber.

Roditelji neretko kažu za svoje dete ili ješan je, gojazan, ili probirljiv je, nema apetit, nedovoljno jede, ili jede, ali samo nekoliko određenih namirnica, ima mučninu kada priđe postavljenom stolu. Dakle, razni su primeri, ali šta oni znače, da li dete kroz odnos prema hrani signalizira roditeljima da ima neke emocinalne probleme, da ga nešto muči? Zašto do toga najčešće dolazi?

– Uzroke poremećaja ishrane kod dece možemo tražiti u disfunkcionalnom porodičnom okruženju, u narušenom partnerskom odnosu između roditelja, gde takav odnos može biti obeležen svađama, razmiricama, različitim vaspitnim modelima, pa čak i prisustvom fizičkog i psihičkog nasilja.

U tim situacijama deca zapravo kroz nesvesne procese skreću pažnju na sebe ili se trude da vrate harmoniju u porodicu. Poremećaje ishrane srećemo i u situacijama kada je jedan od roditelja napustio porodičnu sredinu zbog posla, razvoda, bolesti ili smrti. Tada se problemi saishranom mogu biti izraz patnje ili tuge deteta. A ono što se često dešava jeste da problemi u ishrani kod dece nastaju kada se sa majkom ne napravi adekvatan emotivni odnos.

Zato što je majka u najčešćem broju slučajeva bude fizički prisutna sa detetom ali nije dovoljno psihički i emotivno investirana u život deteta, odnosno ona obavlja sve one fiziološke potrebe, odnosno negu deteta, ali ne daje dovoljno ljubavi, pažnje, brige nekako nije dovoljno konstantna.

Kako roditelji da naprave razliku između poremećaja u ishrani koji ne zahtevaju stručnu pomoć i problema koji zahtevaju uključivanje lekara?

– Ono što treba da alarmira roditelje jeste ukoliko dete odbija hranu, ukoliko često povraća, ukoliko je selektivno u ishrani. Selektivnost znači da deca jedu samo nekoliko namirnica, i najčešće su to namirnice nezdrave, kao što su slatkiši, testenina, pecivo.

Ukoliko deca ne žvaću hranu i ukoliko insistiraju na samo pasiranoj hrani, a očekuje se za njihov uzrast da već žvaću. Takođe ono što roditelje treba da zabrine, ukoliko deca jedu nejestive stvari, mi to zovemo pika, znači lišće, zemlju, predmete ili, što nije toliko ozbiljno - ukoliko nisu uobročena.

Ako se ne reaguje na vreme, ako se ništa ne preduzme, nego roditelji kažu, na primer, to je samo faza, proći će, ili malo ću mu ukinuti slatkiše, ili odobravaju to što dete jede samo nekoliko određenih namirnica, koje su moguće posledice – od onih manjih do onih opasnih?

– Pre svega navike u ishrani se formiraju u ranom detinjstvu. Ako decu ne naučimo u tom periodu onda to vodi u poremećaje ishrane kasnije, u školskom i odraslom dobu. I do kojih problema može doći? Može pothranjenost da bude, usporen psihomotorni razvoj, nedostatak nekih vitamina, minerala, a možemo imati i gojaznost kasnije, dijabetes.

Može voditi u poremećaje ishrane. Anoreksija, bulimija, prejedanje, odnosno, „bindžiting“ da ako govorimo o psihološkim aspektima.

Roditelji mogu da se obrate, pedijatru, doktoru opšte prakse ako je dete starije, nutricionisti, psihologu, psihijataru, psihoterapeutu? I u nekim slučajevima je neophodna saradnja stručnjaka za mentalno zdravlje i nutricioniste. Kako izgleda lečenje kada se Vama roditelji obrate zbog problema s dečijom ishranom?

– Sa decom manjeg uzrasta, tamo do negde školskog uzrasta, jako lepo rade pedijatri. Tako da ja u svojoj praksi nemam tako malu decu često. Lečenje izgleda tako što najpre uzimamo anamnezu. Moramo shvatiti kako ta porodica funkcioniše, kakve su nutrativne navike, jer odatle krećemo.

Prosto, ako roditelji nemaju pravilne nutritivne navike i ne neguju te navike kod dece, mala je verovatnoća da će deca imati pravilne nutritivne navike. Te nutritivne navike se formiraju do šeste godine, tako da sve što uradimo do tog uzrasta praktično ostaje kao navika u ishrani. Može se desiti neka faza u odrastanju kada dete kratkotrajno odbija neku hranu, jer mu se više nešto dopada, ali je to jako važno da roditelji zadrže tu doslednost u nutritivnim navikama.

Uloga roditelja u vaspitavanju i kada je reč o ishrani verovatno i presudno utiče na kasniji život. Šta savetujete roditeljima i šta treba da uključuju obroci za decu?

– To sve zavisi od uzrasta deteta koga imamo ispred sebe. Dok idu u vrtić tu imaju praktično izbalansirane obroke. Međutim problem je kada roditelj uzme dete iz vrtića. Obično se dešava, to anamnestički dobijamo, da mu se da neki slatkiš u kolima ili neki sok dok se dođe kući i tu se praktično već da neka kalorijska vrednost koja može da poremeti nutritivne potrebe deteta.

Kako bi trebalo da izgleda pravilna ishrana dece, pre svega moraju biti uobročena. Moraju imati doručak, ručak, večeru i dve voćne užine u toku dana, pravilno raspoređene. To uključuje sve grupe namirnica – hleb, testenine, pirinač, meso i proizvode od mesa, mleko i mlečne proizvode jaja, voće, povrće, mahunarke, žitarice.

S tim da se kod dece dozvoljava slatko, ali savetujem roditelje da ako imaju vremena da pripremamo slatkiše, zato što su konditorski proizvodi puni aditiva i tih nekih skrivenih šećera koji na pogrešan način već u takom malom uzrastu mogu da remete metabolizam.

Koliko savremeni način života kvari zdrav, pravilan, koncept ishrane, i kako se sa tim treba boriti? I tinejdžeri su pogođeni lošom ishranom.

– Životni stil kako mi danas živimo je jako drugačiji od samo jedne ili dve generacije koja je bila pre nas. Problem kod tinejdžera je drugačiji nego kod manje dece, jer u tom uzrastu deca već počinju da kupuju užine, da biraju šta će pojesti.

Tu osim uticaja porodice imamo i uticaj okruženja, drugara sa kojima se druže i veoma velika većina u tom uzrastu ne želi da nosi tu užinu koju možda roditelj spremi.

Volela bih da se apeluje na Ministarstvo prosvete. Možda bi trebalo razmisliti malo šire, pošto znamo da je dečija gojaznost i da je poremećaj metabolizma kod dece jako izražena u Srbiji, jer se poklapamo sa zapadom. Uvesti školsku užinu kao jedan entitet u škole, vrlo bi bilo dobro kada bi se vratile te školske kuhinje i možda ne bi bilo loše da u svakoj toj školskoj kuhinji postoji jedan nutricionista koji neće raditi samo u kuhinji na kreiranju nutritivno izbalansiranih obroka nego će raditi i edukaciju, obrazovati decu i roditelje.

Koliko često deca školskog uzrasta, adolescenati kroz hranu govore o svojim emocionalim problemima?

– Takođe česta pojava i problemi sa hranom budu zapravo često signal da psihički život trpi. Kod školske dece, pogotovo manje dece koja su krenula u prvi razred, znak mučnina, povraćanje, bolovi u stomaku, česte stolice mogu biti znak separacione aksioznosti, odnosno straha odvajanja od roditelja.

Kod kasnije školske dece ti isti simptomi mogu biti znak problema adaptacije, strah od povećanih očekivanja, možda prisutnog bulinga u školi, gde se nešto dešava. A kod adolescenata, odnosno kod devojaka, ono što nas najviše zabrinjava i što je najteži poremećaj ishrane je anoreksija nervoza i bulimija, koja se javljuju u periodu od rane adolescencije – od 11-12 do 18-19. godine.

Ishrana sa jedne strane odražava to kako se osećamo, kakve probleme emocionalne imamo, ali sa druge strane i kada ne jedemo kako treba, ne jedemo pravilno i to može da se odrazi i na hormone i na insulinsku rezistenciju, probleme sa štitnom žlezdom. Koliko često vam se roditelji obraćaju za pomoć zbog problema u vezi sa dečijom ishranom? Posebno Vama kao psihijatru, ima li i dalje tog negiranja nije moje dete problem da bi išlo kod psihijatra? I dokle dovode takva shvatanja?

– Imam utisak da je sve manje stigme i da se sve više ljudi okriće savetima stručnjaka za mentalno zdravlje. Mislim da su pogotovo mladi značajno osvešćeni i da oni vrlo rado se obraćaju nama psiholozima i psihijatrima.