Poremećaji ishrane – u vrtlogu terora zdrave hrane, iskrivljenog ogledala i kulta mršavosti

Dok šetate gradom, radite ili ste u školi, oko vas su osobe za koje ne biste ni pomislili da su bolesne – u svoja četiri zida vode borbu sa hranom, ogledalom i vagom. Često ne znaju kako da izađu iz tog začaranog lavirinta, vape za pomoći, ali se stide da je zatraže. Poremećaji ishrane najsmrtonosnije su psihijatrijske bolesti, ali su i dalje tabu tema u Srbiji.

„Od anoreksije obolevaju čak desetogodišnje devojčice, najveća je učestalost od 12 do 14 godine. Bulimija se, s druge strane, javlja u srednjoj i kasnoj adolescenciji. Bolesti se od sedam do deset odsto javljaju i u muškoj populaciji“, navodi dr Marija Đurović, načelnica Odseka za adolescentnu psihijatriju gde se leče pacijenti oboleli od poremećaja ishrane.

Okolina hvali tinejdžera zbog izgubljenih kilograma i podstiče ga da nastavi sa dijetom, dok njemu hrana postaje neprijatelj, a mršavost opsesija. Okruženje, zapravo, ne vidi šta se krije iza njegovih zatvorenih vrata – od gladovanja, prejedanja pa prisilnog povraćanja, sindroma iskrivljenog ogledala (poremećene telesne slike) do misli o suicidu.

„Poremećaji ishrane kulturološki su normalizovani. Očekivano je da se hranimo na način koji našem podneblju nije blizak. Izloženi smo teroru ‘zdrave hrane’ – na svakom koraku priča se o detoksu. O zdravim namirnicama može da se polemiše, ali nisu nužno spanać i kinoa“, ocenjuje doktorka Đurović iz KBC „Dr Dragiša Mišović“.

Društvene mreže, na kojima su tinejdžeri odavno stalni stanari, mogu da izazovu poremećaje. Nestručni saveti za „brzo“ gubljenje kilograma na Instagramu i obrađene fotografije tela, okidač su za bolest. Na Tviteru, takođe, uznemirujuće su objave pod haštagom #proana, #promia i #thininspiration kojima se veliča ekstremna mršavost i još više gura u bolest.

Prema rečima doktorke Đurović, zapanjujuće je i to što su neizlečeni pacijenti postali nutricionisti koji u medijima govore o ishrani i vežbanju. Pomoć prevashodno treba tražiti od lekara jer se bolest, ukoliko se simptomi pravovremeno primete – može izlečiti.

Udruženje za borbu protiv poremećaja ishrane „Hestija“ takođe je podrška i pacijentima i roditeljima obolele dece.

„Niko ne bira da se razboli i nije reč o tinejdžerskom hiru. Neće svako ko je na dijeti ili čita objave na Instagramu da oboli. Postoje predispozicije – struktura ličnosti, porodično okruženje, genetski i socio-kulturološki aspekt, poput Instagrama“, naglašava načelnica odeljenja u KBC „Dr Dragiša Mišović“, kojem se javljaju oboleli iz zemlje i regiona.

Osim psihijatara, u rad odeljenja koje postoji više od četrdeset godina, uključeni su i drugi specijalisti, jer adolescentima usled dugotrajnog gladovanja, prejedanja i povraćanja propadaju organi. Neophodno je, i primarno, da se tinejdžer vrati redovnim obrocima, ali i da ima zdrav odnos prema hrani, u čemu im pomažu nutricionisti.

„Prihvatanje plana ishrane zavisi od vrste poremećaja i rešenosti osobe da se leči. Poverenje je ključno u dijetoterapiji. Oboleli treba da shvate da im pomažem i da idemo u pravcu dobrog zdravlja. Kompromis sa njima, često je prisutan i moguć“, objašnjava nutricionistkinja Dragana Jevtić Strinavić.

Anoreksija – brojanje kalorija, osteoporoza i izostanak menstruacije

Osteoporoza, odnosno gubitak koštane mase, može da se javi kao posledica anoreksije i kod adolescenata. Doktorka Đurović za Internet portal RTS-a navodi da su česti primeri iz prakse da dvadesetogodišnjakinja ima osteoporozu koja je, zapravo, tipična za osobe starije dobi.

Prema rečima doktorke, osim osteoporoze zbog izgladnjivanja trpi i endokrini sistem, mozak i mišići atrofiraju, srčana radnja je usporena, menstruacija izostaje, pritisak je nizak, ekstremiteti su hladni, a koža je suva i perutava.

„Kriterijumi za bolest su pothranjenost, strah od hrane i dobijanja na težini, uz osećaj stida kada se jede. Simptomi su redukovana ishrana i intenzivna fizička aktivnost, kao i gubitak menstruacije. Može da se javi i povraćanje, zloupotreba laksativa i diuretika, što sve dovodi do gubitka težine“, objašnjava Đurovićeva.

Postoji restriktivni tip anoreksije – izgladnjivanje uz vežbanje, kao i bulimični oblik kod koga se javlja i povraćanje.

„Kako bolest napreduje javljaju se i psihičke smetnje – depresivnost, opsesivno-kompulzivni simptomi (brojanje kalorija, obroka, čišćenje), socijalna izolacija, gubitak interesovanja i volje“, naglašava doktorka Đurović.

Nutricionistkinja Dragana Jevtić Strinavić objašnjava da oboleli od anoreksije teško prihvataju plan ishrane, a ispoljavaju veliku anksioznost i pri samom pogledu na tabelu sa sedmodnevnim jelovnikom.

„Imaju utisak da je u planu zastupljena velika količina hrane, da su obroci česti i da je izbor namirnica širok. Posebno ih plaše masti i ugljeni hidrati. Zato treba biti oprezan. Ukoliko ih ‘bombardujemo’ možemo da stvorimo kontraefekat – nepoverenje i odbijanje“, naglašava nutricionistkinja.

Bulimija, ubijanje kalorija povraćanjem

Strah od hrane i gojenja, kao i u slučaju anoreksije, postoji i kod pacijenata sa bulimičnim poremećajem. Oboleli, za razliku od anoreksije, imaju medicinski odgovarajuću ili blago povišenu telesnu masu i javljaju se sami na lečenje. Kako i sami opisuju, imaju neobuzdanu želju za velikim količinama hrane, a potom i povraćanjem.

„Unose, u bulimičnoj epizodi i do 15.000 kalorija, posle čega se javlja uplašenost, stid, mržnja prema sebi, kao i bol u stomaku. Pacijenti, potom, nasilno povraćaju, što daje osećaj olakšanja, ali može da pojača osećaje bezvrednosti i stida. Epizode se javljaju više puta nedeljno ili čak dnevno“, objašnjava doktorka Đurović.

Iako je stopa smrtnosti manja nego u slučaju anoreksije, smrt može da nastupi i kao posledica dugotrajnog povraćanja – osoba gubi kalijum koji je važan za rad srca, a može da se poremeti srčani ritam.

Fizičke posledice bulimije ubrzo postaju vidljive – podbulost lica, uvećane podvilične i parotidne žlezde, oštećenja zuba i desni, kao i ožiljci na rukama od povraćanja (Raselov znak). „Od psihičkih smetnji izražena je depresivnost, pokušaj suicida, granični poremećaj ličnost, opsesivno-kompulzivna simptomatologija“, objašnjava doktorka.

Oboleli od bulimije, emocionalnog ili noćnog jedenja i gojaznosti na lečenju rado prihvataju novi plan ishrane u čijoj izradi, kaže nutricionistkinja, i sami učestvuju.

„Važno je da vode dnevnik ishrane iz kojeg dobijam informacije o dotadašnjem izboru namirnica i vrstama jela. Uzimam u obzir njihove želje i navike, po potrebi modifikujem recepture i dajem svoje izbore“, navodi Dragana Jevtić Strinavić.

Naglašava da je cilj da se na neopterećujući način gubi ili dobija na težini, da se steknu zdrave navike, adekvatni razmaci između obroka, kao i energetska i nutritivna potpunost tokom dana, što neće usloviti potrebu da se jede noću.

Optimistične prognoza za izlečenje

Prognoze za potpuno izlečenje su optimistične. Okruženje, ipak, često neće skrenuti pažnju osobi da je naglo smršala ili se ugojila, što može umnogome da pomogne da se počne sa lečenjem.

Kao i kada je reč o drugim mentalnim problemima, oboleli su stigmatizovani, te gotovo niko neće da prizna da je smršao zbog bolesti – gladovanjem ili povraćanjem.

„Važno je da se o bolestima priča da bi se simptomi na vreme prepoznali, kako bi okolina mogla da pomogne. Ukoliko se i roditelji uključe u proces, potpuno izlečenje je moguće. Potrebni su strpljenje i upornost. Neophodno je da se kao društvo vratimo tradicionalnim vrednostima gde fokus nije jedino na fizičkom ili izmenjenom izgledu“, poručuje dr Marija Đurović.