Borbe za zadovoljenje bogova

Sumo rvanje je drevna japanska borilačka veština, vekovima ovenčana oreolom neprolazne slave: opevana u književnosti Srednjeg veka, ovekovečena u štampanim slikama novog veka i popularizovana u televizijskim prenosima savremenog doba.

Sudar džinova, u pravom smislu te reči, koji najčešće teže između 130 i 170 kilograma i od odeće nose samo pojas oko bedara, sumo, čije se borbe i danas održavaju na zemljanoj podlozi uz mnoštvo ritualnih radnji, jedinstven je i fascinantan primer borilačke veštine koja se opire talasu modernizacije.

Prve beleške o rvačkim duelima nalaze se u mitologijom prošaranim istorijskim hronikama japanskog dvora iz ranog osmog veka gde se pominju borbe bogova i ljudi bez oružja, ali i upriličenje rvačkih duela za zabavu stranih zvanica.

U ranom Srednjem veku rvački turniri održavani su svake godine na dvoru, kada su iz svih krajeva zemlje pozivani muškarci koji su se dičili snagom i borilačkom veštinom, ali postoje zapisi i o tome da je i običan narod uživao u „rvanju na zemlji“, odnosno, „rvanju u travi“.

Te borbe održavane su sa ciljem da se odobrovolje i zabave božanstva kako bi ona omogućila visoke prinose i dobru žetvu.

Pročišćenje duha i tela

Većina rituala i pravila koji se danas mogu videti potiču iz sedamnaestog i osamnaestog veka kada su turniri održavani u hramovima japanske autohtone mnogobožačke religije šinto (Put bogova) u kojoj važno mesto zauzimaju ceremonije pročiščenja duha i tela.

Religiozno poreklo sumoa vidljivo je i danas. Nad ringom, sa plafona visi obešen krov tradicionalnog šinto hrama, sudije su obučene u drevne mantije nalik onima koje nose šinto sveštenici, a rvači pri stupanju na borilište na pod bacaju šaku soli koja u šintou služi kao sredstvo pročišćenja.

U sumou ne postoje kategorije težine pa je stoga moguće da se na borilištu jedan protiv drugog nađu rvači sa vrlo različitom kilažom.

I mada su sitniji borci obično brži i agilniji, sa obzirom da je u sumou cilj oboriti protivnika na zemlju ili ga izgurati, odnosno izneti iz ringa, krupno i teško telo, uglavnom, predstavlja prednost. To je osnovni razlog zašto sumo rvači nastoje da se što više ugoje.

U davna vremena, imati redovnu i dobru ishranu bilo je veliki luksuz rezervisan za plemstvo i samuraje, a običan narod je neretko masovno umirao od gladi usled suša ili nailaska tajfuna koji bi uništio letinu.

U takvim uslovima gojaznost je bila simbol uspešnosti i dobrog zdravlja, pa su sumo rvači i sami uživali poštovanje slično onom koje se ukazivalo bogovima.

Kada su se polovinom 19. veka na ulazu u Tokijski zaliv pojavili teško naoružani američki brodovi ne bi li, uz pretnju silom, izdejstvovali otvaranje japanskih luka za međunarodnu trgovinu, te carinske i poreske povlastice za američke trgovce, Japanci, koji su pristali da te brodove snabdeju hranom i vodom, poslali su upravo krupne sumo rvače da isporuče potrepštine kako bi impresionirali i zaplašili nepoželjne strance.

I u prvim decenijama dvadesetog veka, nakon formiranja državne uprave i javnih službi po ugledu na one u Evropi i Americi, u Japanu je u nekoliko navrata zavladala glad. Ratni napori i razaranja dalje su izazvali velike nestašice hrane i tokom tridesetih i četrdesetih godina, tako da su sumo rvači i u tom periodu svojim stasom izazivali divljenje i zavist.

Sumo u savremenom Japanu

Međutim, ideal lepote i zdravlja znatno se promenio poslednjih decenija, i ono što je nekada bilo kvalitet sada je mana. Mladim Japancima borbe gojaznih, znojavih ljudi više nisu interesantne za gledanje, a još manje su im privlačne kao životni poziv, pogotovu stoga što se od sumo rvača zahteva da žive spartanskim kolektivnim životom koji se sastoji od rigorozne discipline, služenja starijim od sebe i napornih vežbi.

Osim toga, rvači najvećeg umeća, nosioci titule jokozuna za čije je sticanje po pravilu potrebno osvojiti bar dva turnira u kratkom vremenskom razmaku i to uz najviše dva poraza po turniru i uzorno ponašanje na i van borilišta, zarađuju godišnje samo oko 300 ili 400 hiljada dolara, što je iznos koji primaju i najneiskusniji i najmanje talentovani fudbaleri i bejzbol igrači u Japanu.

Treba i napomenuti da su jokozune prisiljene da se povuku i završe karijeru čim počnu da beleže skromnije rezultate, recimo, par puta za redom ostvare manje od deset pobeda na turnirima na kojima se svaki borac sreće sa 15 protivnika.

Pad interesovanja mladih u Japanu prisilio je sumo učitelje da nove šegrte potraže u inostranstvu, pa su krajem osamdesetih na sumo borilište pristigli prvi stranci, Havajci. Njih je ubrzo smenila navala rvača iz Mongolije, zemlje koja takođe ima viševekovnu rvačku tradiciju i gde je rvanje i danas najpopularniji sport.

Njima su se, u manjem broju, pridružili i borci iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i Bugarske. Tako je svet sumoa, koji se snažno opire modernizaciji kada su u pitanju način života, etikecija, izgled borilišta, religiozni rituali ili odnos prema uključenju žena u sport, bio prisiljen da prihvati jedan od glavnih produkata modernizacije - globalizaciju, i to na sopstvenom terenu.

To samo po sebi možda i ne bi predstavljalo problem da priliv stranaca nije u potpunosti zbrisao Japance iz najviših ešalona sumoa i tako suštinski ugrozio njegov identitet. Rvači iz Mongolije sada već deset godina dominiraju ovom veštinom u Japanu.

Svake godine održava se šest velikih sumo turnira na kojima učestvuju rvači najvišeg ranga, a od septembra 2004. na ovamo Japanci su uspeli da osvoje samo jedan, i to još u 2006. godini. Dva turnira su osvojili Evropljani, a sve ostale, njih oko 50, mongolski rvači. Od 2003. godine na ovamo i svi rvači koji su imenovani za jokozune su Mongoli.

Štaviše, proglašenje japanskog rvača za jokozunu je događaj koji se nije desio još od 1998. godine.

Sumo su poslednjih godina potresali i skandali vezani za nameštanje borbi, koršćenje lakih droga, nelegalno klađenje, a naročito loš publicitet je privukao slučaj mladog, sedamnestogodišnjeg sumo rvača kojeg su na smrt prebile njegove starije kolege u nastojanju da ga nauče lekciju o tome kako treba da se više trudi tokom treninga.

Usled svega ovoga, japanska Sumo asocijacija, uprkos redovnim prenosima na nacionalnoj televiziji, ima puno problema ne samo u regrutaciji novih rvača među japanskom mladeži, već i u privlačenju japanske publike na tribine, pa većinu gledališta na sumo turnirima sada čine penzioneri i radoznali strani turisti.