Ратне трубе у граду валцера

Историчарка Мира Радојевић за Јутарњи програм РТС-а каже да су и његове дипломатске везе, познанства, као и карактерне особине, биле пресудне за доношење такве одлуке.

"Сви савременици сећају се Јоце Јовановића Пижона као једног ретко одмереног човека, достојанственог, господственог држања. Да употребимо један израз тог времена, који су употребљавали и његови пријатељи: он је био неузбудљив. Што ће рећи, није се дао лако поводити за драматичним догађајима, него је чак и у најкритичнијим тренуцима успевао да сачува хладнокрвност."

Дипломатске вештине које је учио од Николе Пашића, Милована Миловановића, али и познавање неколико светских језика, омогућили су му бројне сусрете и преговоре са министрима Аустроугарске.

Разговори са Леоном Билинским, министром финансија, задуженим и за послове Босне и Херцеговине пред атентат у Сарајеву, били су од велике важности.

Историчарка Мира Радојевић објашњава да је Јовановић покушавао два пута да упозори Билинског да може доћи до иницидената у Сарајеву.

"Чињеница је да је пут Франца Фердинанда у Сарајево планиран управо на један од највећих српских празника, а с обзиром на атмосферу која је постајала у Босни и Херцеговини, та одлука није била довољно промишљена. Могао би и неки метак који ће бити испаљен током тих маневара у време њихових одржавања и да не буде ћорак, односно да буде убиствени, јер је ситуација у Босни толико узаврела," објашњава Радојевићева.

После атентата, током јулске кризе, Јован Јовановић одржава редовну телеграфску перписку са Николом Пашићем. У телеграмима и извештајима, описује догађаје у Бечу после атентата. Наводи и какви су ставови аустроугарске владе и тенденција њихове штампе да за атентат окриве Србију.

Јовановић је извештавао Београд и о демонстрацијама које су се дешавале испред српског посланства у Бечу, након што је он истакао српску заставу на пола копља у знак жалости када су довезена тела Франца Фердинанда и његове супруге Софије у Беч. Писао је и о револту који су тада показали грађани Беча које је полиција спречила да направе штету посланства" објашњава историчар Александар Марковић

Јовановић обавештава и о протестима аустријских студената који траже да се Србима забрани упис на Бечки универзитет, али и о стању на берзи и великом паду деоница.

"После ултиматума који је предат 10, односно 23. јула 1914. године, сутрадан он телеграмом извештава:

"Вечерас се војска упућује на југ, јер верује се да се наш спор има само ратом расправити. За случај прекида односа молим пошаљите упутства и за чиновнике новац."

Српски амбасадор у Бечу накнадно ће поднети и извешатај српској влади у коме подробније описује атмосферу у Аустроугарској пред објаву рата.

- До краја јуна чинило се да се целокупно питање сарајевског злочина нормално развија. Међутим, почетком јула догодила се промена што се тиче питања последица сарајевске афере. Није било опипљивих доказа да је дошло до радикалне промене, али је било извесних нејасних индиција и симптома који су указивали на постојање неких скривених намера. Пре свега, бечка и будимпештанска штампа, у складу са инструкцијама које је дало Министарство иностраних послова, престала је објављује извештаје о судској истрази о сарајевском злочину. Штампа је такође почела да целу ствар приказује као питање које се мора решити искључиво између Србије и Аустро-Угарске - у крајњем случају ратом. (Комплетан Јовановићев извештај погледајте овде)

По избијању рата, Јовановић се враћа у Србију и до 1916. године ради као помоћник Николе Пашића у Министраству иностраних послова. Године 1930. се пензионисао и на опште изненађење основао Земљорадничку странку.

"Није имао ништа од оних особина које би га квалификовале као доброг народног трибуна, чак су се и његови пријатељи шалили како он води сељачку странку  а не зна шта су наћве. Десило се нешто неочекивано – један такав човек се страшно допао сељацима."

Јован Јовановић је шест пута биран за народног посланика. Показао се и као изузетно способан политичар. Његов бритки ум, одмереност и вештина преговарања остали су запамћени у српској дипломатији.