Позориште у рату, "Артиљерија рустикана"

Чувати се црних мисли било је важно колико и клонити се метака. У мемоарима и дневницима српски војници су забележили да су их позоришта и представе које су организовали на фронтовима и у логорима "отимали од смрти и празнине".

Психотерапеут др Милан Милић за Јутарњи програм РТС-а каже да је било веома важно добро осмислити дан и слободно време, како војници не би пали у депресију.

"Празна глава је ђавоље поље, свашта у њој никне! Од патриотског осећања па све до потребе за игром, забавом и осмишљавањем дана. Свему тому је служило позориште."

Било је важно очувати здрав разум и јаку вољу, па макар и једносатном илузијом. На стотине плаката и програма у рукопису сведочи о учесталости, чак и о свакодневном извођењу војничких представа.

"Највише су играни - 'Ђидо', од националног репертоара имамо и "Ивкову славу", а најинтересантније и најучесталије је играна представа 'Артиљерија рустикана' Бране Цветковића, која је била пародија на 'Кавалерију рустикану'. Све то пред великим бројем публике, чак има и података да су и непријатељи из својих ровова покушавали да их прате", каже Олга Марковић, кустос Музеја позоришне уметности.

Међу војницима је било глумаца, али су најчешће учествовали талентовани аматери, подједнако добри у свим улогама.

"Хумор који је доминирао у тим представама указује на то да су људи имали потребу да превазилазе те тешкоће, тај набој, тај стрес. Хумор је веома ефикасан механизам, одбране људи се њиме регенеришу", додаје др Милић.

Своја позоришта имали су Вардарска дивизија и Девети пешадијски пук на Солунском фронту. Војничко Позориште у Лазуазу у Тунису било је највеће и најорганизованије, а представе је често гледао и француски адмирал Гепрат.

"Имало је и зимску и летњу позорницу, велики број публике, не само српских војника већ и француских, енглеских мисија, њихових супруга, кћери."

Забележено је да је представама присуствовало од 300 до 3.000 гледалаца. Сценографија је прављена од сандука за муницију, костими од шаторских крила и униформи. Позоришту које су српске избеглице оформиле на Корзици, помагали су мештани. Они су у марту 1916. извели представу "Ђидо" под руководством глумца и редитеља Владете Драгутиновића.

"Према нашим сазнањима, то ће бити прва целовечерња представа икада одиграна у иностранству."

Ту представу су српски војници играли и у заробљеничком логору "Ашах" у Аустроугарској и "Руцовић" у Бугарској. Добијали су за то чак и симболичну накнаду. За просечног војника представа је била права атракција.

"То је било махом рурално становништво, морамо бити свесни тога. Ти људи су први пут чули да позориште вероватно постоји у то доба, у то време, а да не говоримо о томе да су први пут и присуствовали нечему таквом."

За неке забава, за неке бег од стварности, а за неке један сасвим нови свет са којим се до тада нису срели - војничке представе успевале су да пажњу са ратне сцене усмере ка лепшој и светлијој позорници.