Жене на "кућном фронту"

Од домаћица до ратница. У кући, у фабрици, канцеларији, на њиви, па чак и на оџаку. Жене су за време Првог светског рата обављале све послове, јер је више од 60 милиона војника било на фронту.

Историчарка Ивана Пантелић за Јутарњи програм РТС-а објашњава да су жене тада драстично промениле начин живота.

"У историографији постоји један феномен који историчарке рода називају "home front", што бисмо на српски превели као кућни фронт. То је еманципаторски феномен који је специфичан за Први светски рат, јер се тада појавио", каже Ивана Пантелић.

На "кућном фронту" жене возе трамваје, регулишу саобраћај, поправљају машине и масовно раде у фабрикама оружја. Око 700.000 Енглескиња и 900.000 Францускиња било је запослено у војној индустрији.

"Оне су све време обављале функције које су пре рата обављали мушкарци, једнако добро, некада и успешније, једнако су биле продуктивне, али су за свој рад добијале, наравно, мање новца. Примера ради, у Паризу пре Првог светског рата, надница раднице износила је 45 посто од наднице радника, а 1918. пред крај рата она се попела на 84 одсто. Никад се није изједначила", рекла је Пантелићева.

Чак и за послове које су жене обављале пре рата, била је потребна већа способност јер су услови били тежи. До тада веома популарно занимање телефонисткиње, добија другачију и много важнију улогу, а појављују се и правилници о запошљавању.

"Правилник је предвиђао запошљавање женског особља од 16 до 35 година. Оне су морале да буду изузетно доброг здравља, пре свега да имају изузетно добар слух и вид због посла којим је било предвиђено да се баве", објашњава Љиљана Ђорђевић, кустос у "ПТТ музеју".

Године 1917. у Америци је изашао оглас да се хитно јаве девојке и младе жене које говоре два језика, енглески и француски. Пријавило се 700, а триста педесет је прошло обуку за телефонисткиње. Оне су послате на Западни и Источни фронт.

"То је био баш, баш модеран посао, као сада хакерке, и жене су га обављале и пре рата, али за време рата много више", истиче Ивана Пантелић.

Феномен жене-ратнице

Ситуација у Србији је била другачија. Чак и у овој популарној професији жене су биле у мањини.

"У 'ПТТ музеју' имамо документ у коме се говори о пребацивању 39 службеника у Солун. Међу њима било је и шест жена", каже Љиљана Ђорђевић.

Иако не у толикој мери као телефонисткиње, Српкиње су масовно на фронтовима биле болничарке и лекарке.

"Први пут у историји ратова имамо феномен жене-ратнице, борца. Имамо Милунку Савић, Софију Јовановић, Флору Сенд, која је дошла из Енглеске", објашњава Ивана Пантелић.

Жене у Србији су се бавиле и хуманитарним радом. Имале су чак и свој магазин - "Жене" . Уређивала га је Милица Томић, ћерка Светозара Милетића и жена Јаше Томића. По завршетку рата Милица је постала посланица Велике народне скупштине и цео живот се залагала да жене добију право гласа.

Улога коју су жене имале на тзв. "кућним фронтовима" убрзо је заборављена, а процес еманципације заустављен.

Мушкарци преузимају своја радна места. Жене добијају отказе и враћају се активностима које су обављале пре рата. Иако је еманципација за време Великог рата била тренутна, трајно је остала идеја о сопственој важности, која ће заживети после Другог светског рата.