Путевима српске војске

Пећка патријаршија. Ту смо укључили камеру. Место је имало вишеструку симболику. Са једне стране, била је то последња светиња коју су наши војници видели пре него што су пред налетима аустроугарске, немачке и бугарске војске, крајем 1915. године напустили домовину. Са друге, ту су се војници растали са оним што им је у рату најдрагоценије - артиљеријом и тешким наоружањем. Закопали су и уништили топове, оставили запреге, коморе...

Уз сурову и непроходну Руговску клисуру могао је само пешак и по који коњ. А горе, у клисури и на Чакору, чекао их је снег, хладноћа, глад и смрт. Ко зна колико људи је умрло већ на самом почетку повлачења. Сурвавали су се низ клисуру и залеђене стазе. Кроз Руговску клисуру и преко Чакора прошао је највећи део српске војске. Даље из клисуре нисмо могли, последње године шверца учиниле су своје - због нелегалне трговине уништен је пут и затворен је гранични прелаз преко Чакора. Вратили смо се у Пећ и суочили са симболиком овога града.

У Пећи је донета још једна битна одлука. Ту се одиграо чувени састанак војвода на којем је генерал Мишић тражио да се војска не повлачи и да се на Косову одигра пресудни бој. 

Пошли смо даље за причом и пут нас је довео у Призрен. У згради Богословије (мада нико од историчара са сигурношћу не може да тврди да ли је у питању Епархијски двор или Богословија) закопани су краљевска круна и жезло. Остављени, сакривени, да чекају боље дане када се српка војска и краљ победоносно врате.

Настављамо пут. Албанија и Љум Кула. Чувена фотографија Ристе Маријановића на којој српски војници преносе оболелог војводу Радомира Путника у импровизованој носиљци преко моста. Куле и моста више нема, ту је само кафана која нас називом подсећа на старе дане.

Кажу да је мост срушила српска војска током повлачења 1915. године како би спречила даљи продор надируће бугарске армије. Нема више ни чувеног Везировог моста. Потопљен је приликом изградње вештачког језера 70-их година. А толико је српских војника тада пало и удавило се у реци Дрим јер је мост био стрм, залеђен и клизав.

Пролазимо кроз фасцинантан планински масив Ћафа Малит. Само помисао да су туда пешке, по зими, пролазили српски војници делује нам немогуће. Сатима смо се возили по старом планинском путу до Пука. Чинило нам се да узвишењима и планинама нема краја.

Тај пут је и данас у безбедоносном смислу веома опасан. Чујете локалне приче, видите надгробне споменике крај пута који вам говоре о разбојницима који силазе са брда и заустављају аутомобиле ради крађе. Само помишљам како ли је то било пре 100 година, у осиромашеној и ратним вихорима захваћеној Албанији...

Стижемо у Скадар, у град за који су Срби пре једног века мислили да ће бити град спаса а претварао се у град ужаса. Изгладнели, исцрпљени, промрзли, умирали су на улицама Скадра очекујући савезничку помоћ. Ту, у близини Скадра (Свети Јован Медовски) многи Срби су први пут видели море. Транспорт није могао да буде организован за све.

Најболеснији су превезени у Бизерту, други су кренули на пут кроз мочваре, кроз блато, даље у смрт. 250 км пешачења по киши и ветру. Заустављани од стране Италијана, без хране и опреме. Хиљаде и хиљаде српских војника умрло је на путу од Скадра, Љеша, Драча и Валоне. Река Маћа, набујала од кишнице, однела је са собом 1000 војника. Ту су болесног (оперисан је у Скадру) регента Александра војници на рукама носили преко реке. Толико лешева, толико страдања а нигде ни трага о томе.

Нигде ни камена који би на то подсетио. Једини споменик који у Албанији постоји налази се на локалном гробљу у Тирани. Ту су најпре били сахрањени војници из балканских ратова да би тридесетих година били пребачени посмртни остаци 322 српска ратника из албанске голготе. Без имена и без места њиховог првобитног починка. Од 60 000 страдалих (колико је по подацима Краљевине СХС умрло или убијено у Албанији) остали су само остаци безимена 322 ратника.

Умирање се наставило на Крфу. Пут нас је најпре довео на напуштено острво Лазарет, на којем је вршена тријажа српских војника: ту су одвајали здраве од болесних, и оне које су даље чамцима упућивали на Видо. Некадашња зграда пријемне болнице и даље је ту. Ту су и остаци мале цркве. И гробови неких других мученика. На Лазарету су убијени грчки комунисти у грађанском рату 1949. године. Са Лазарета одлазимо на Видо - острво смрти.

Каменито и ненасељено острво. Споменик српског мучеништва и страдања. Спомен костурница која броји на хиљаде жртава. Свако ту тражи неког свог. А испред костурнице плава гробница - море - место починка српских страдалника.

Са Вида идемо у Агиос Матеос, село на јужној страни острва, где је био један од логора српске војске. И док Видо значи бол и смрт, маслињаци значе живот и окрепљење. Изгладнела и исцрпљена српска војска брзо се опоравила на крфској клими. И ту, у маслињацима, зачете су бројне приче, испеване дивне песме... Ту се пева „Тамо далеко, далеко од мора..."

Српски војник, опорављен, честит и истрајан у нади да ће победити, оставио је толико јак утисак на крфљанског сељака да су неке речи из српског језика и данас остале у локалној употреби. Када Крфљани желе да искажу да је нешто велико, они кажу : „Велико као баганота" - од српске речи банкнота, великог српског папирног новца који је толико импресионирао тадашње становнике острва. Остала је и реч „хлебоњарис" која потиче од речи хлеб а Крфљани је користе када желе да опишу некога коме је потребна храна да не би умро од глади.

Са Крфа одлазимо веома помешаних осећања, рекло би се да је то острво које код Срба изазива подељене осећаје: тугу и срећу, бол и радост. С једне стране симбол је стрдања а с друге симбол васкрснућа српске војске и српске државе. Одлазимо на Кајмакчалан, „Капију слободе" како су је тада називали. Надморска висина 2521 метар. Тежак и непроходан пут траје сатима. Сурова и предивна планина на падинама има трагове страховитог српског страдња. На све стране су гробови, неки уређени, неки усамљени, неки у шуми, порушени и заборављени. Ту су се водиле битке за Старков гроб, коту 1212, за ослобођење Битоља. А на врху црква и спомен костурница. Оронуле и запуштене причају своју причу.

Најпре причу славне прошлости. Чувене битке на јесен 1916. године када су српски војници у немогућем нападу јуначки гинули и ослобађали врх за који је непријатељ процењивао да је неосвојив. Надљудском снагом и енергијом јурили су у победу, у ослобођење бар једног дела земље. То је славна прича коју нам говори костурница. Али на њој видимо и трагове друге историје која ће ускоро доћи. На костурници, која је подигнута у међуратном периоду стоји натпис : „Палима за уједињење Југолсавије". Тешко да ће неко данас поверовати да је српски сељак те давне 1916. крварио за Хрвате и Словенце. Он се борио за дом, Србију, своју слободу. Ту се прича о историји не завршава. Црква и костурница причају и даље. Оронуле и пропале причају нам и о судбини последње Југославије, о односу које према њима имају Македонци али и о забораву којем су их препустили Срби.

Са Кајмакчалана пут нас хронолошки води у Добро поље, планину изнад грчког града Аридее, где су српски војници провели две године на Солунском фронту. У подножју опет српски гробови. Опет осећај да смо крварили и умирали на све стране. Ту је споменик Шумадијској дивизији, ту је и Тимочка... Докле више гробова... Докле више страдања.... То су погинули из 1916. и 1917. године. Пењемо се ка Добром пољу. Желимо да сазнамо зашто је врх био неосвојив.

Зашто је било потребно две године да се ту пробије Солунски фронт? Ако су могли да освоје Кајмакчалан, зашто не могу Добро поље које је много ниже - око 1800 метара надморске висине? Долазимо на врх, односно боље рећи, врло чудну пољану на врху Доброг поља која има узвишење и котлину која је већим делом године мочварна - блатњава и пуна воде. И управо таква конфигурација терена, узвишење и равница ширине од око 2 км, чинила је бугарско утврђење неосвојивим.

Свуда около су остаци ровова. Грчки историчари нам објашњавају да је лако распознати српске од бугарских. Српски су укопани (данас 100 година касније прикривени земљом и лишћем) док су бугарски надграђени - послагано камење, а на једном месту у тој дивљини наишли смо и на армирани бетонски блок који су, како кажу, Бугари тада као утврђење донели. И покушавали су Срби неколико пута да освоје Добро поље. Било је то 1916. и 1917. године. Тек 1918. са концентрисаним снагама и артиљеријом освојили су неосвојиво. Преко Доброг поља ушли су у долину Вардара и даље незаустављиво продирали на територију домовине.

Враћамо се са Доброг поља, симбола велике српске победе. У шуми, наилазимо на напуштене и поломљене српске гробове. Докле више? Колико их има? Прилазимо и читамо:
„Овде је сахрањен редов 2. батаљона Шумадијског пука Љубомир С. Златић, Чајетина, Златибор. Погинуо 1917."

Знају ли његови да се гроб налази овде? У Грчкој? У шуми? Заборављен? Оронуо? Та мисао нас је водила на пут натраг, у домовину, у Београд, у једну другу реалност.

Снимљени материјал је део документарно-играног филма „Србија у Великом рату" који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране РС.