На српској страни – Повест о чешким добровољцима у Великом рату

У вртлог Првог светског рата, до тада највећег оружаног сукоба у историји у коме је под оружјем било више од 70 милиона људи, увучени су и народи који тада нису имали сопствену државу. Један од тих народа били су и Чеси, који су се током рата борили у оквиру чешких или чехословачких легија, као и у саставу других армија.

Чехословачке легије, волонтерске јединице састављене углавном од Чеха и малог процента Словака (око осам одсто), чинили су заробљеници из аустроугарске војске који су се углавном борили у Италији, Француској и Русији.

Чеси су делили војничку судбину и са Србима борећи се у српским јединицама и то у важним моментима на три места. Прво, на почетку рата 1914. и 1915. године у Србији, затим су се борили у саставу српских добровољачких формација у Добруџи 1916. и на крају су били присутни и на Солунском фронту.

Пре рата, у Србији је живео известан број Чеха, којих је највише било у Београду. Према попису становништва у Краљевини Србији из 1900. године, у земљи је живело 1.408 становника који говоре чешки језик. Последњи попис пре Првог светског рата из 1910. године не бележи колико је било Чеха у Србији, већ се наводи да су била 12.123 становника из Аустроугарске. Међу Чесима је било занатлија, индустријалаца, уметника...

Један од њих био је и Франтишек Криштоф, који је касније постао познат као "први чехословачки легионар (добровољац)". Прича о њему као и песме које је писао најбоље осликавају ситуацију Чеха који су одлучили да се боре у јединицама српске војске.

Рођен је 29. марта 1891. године у Тињишту на Орлици. У младости је почео да показује таленат за поезију, који развија током студија. Касније, поред класичне позије,  пише и песме против Аустроугарске.

Међутим, у септембру 1910. године регрутован је у аустроугарску војску у којој постаје и официр. Од децембра 1912. до септембра 1913. био је распоређен у артиљеријској јединици у Боки которској.

Током боравка на Балкану зближио се са јужнословенским народима и тада му је ојачала свест о словенској солидарности, написао је Петр Толар из Чехословачког легионарског удружења у пратећем тексту за изложбу о чешким добровољцима у Првом светском рату.

Након што је окончао војну службу, Франтишек Криштоф се сели у Београд, где је добио посао у банци. Одмах по објављивању рата, 28. јула 1914. године, добровољно се јавио у српску војску. Због тога је означен као први чехословачки легионар  иако стварање одвојених чехословачких легија у Србији никада није успело.

Инспирисан догађајима у времену објаве рата, Криштоф је написао песму "На српској страни". Према речима Петра Толара, у њој су изражена мишљења већине чешких добровољаца који су изабрали привремену улогу "издајника" и који су "повезали своју судбину са судбином српског народа".

Као датум настанка песме наведен је 27. јул 1914. године, дан пре него што је у Србију стигао телеграм у којем Аустроугарска објављује рат Србији.

Криштофово искуство током предратне службе у аустроугарској војсци много му је значило када се пријавио у српску армију и одредило је његов пут на почетку рата.

Опет је постао артиљерац. Због познавања Боке которске, постао је члан мисије генерала Божидара Јанковића, који је био делегат српске врховне команде код црногорске врховне команде.

Познато је да је Франтишек Криштоф учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније, као и да се борио на Солунском фронту, али нема много детаља о томе. Све време је био заинтересован за чешке сународнике на осталим фронтовима.

Криштоф је у Солуну написао песму "Молитва легионара", у којој је изражена молба силама Антанте за независну чешку државу. Заједно са чешким сународницима, отпловио је у Француску, где се придружио новоформираној чехословачкој легији. Тамо је постао помоћник команданта. 

Након рата вратио се у Чешку и у марту 1919. године је учествовао у борбама са мађарским бољшевицима. Затим је направио паузу у војној служби да би се активирао 1936, када је постао бригадни генерал. Током нацистичке окупације придружио се покрету отпора, кратко време је био у затвору и учествовао је у ослобађању града Оломоуца.

Године 1949. отужен је за наводне илегалне активности и комунисти су га послали у радни логор у Мирову. Променио је неколико затвора док није пуштен у фебруару 1953. године. Током заробљеништва написао је збирку поезије. Умро је 1960. године, а рехабилитован 1990. 

Чеси међу Србима у Русији

Друго значајно место где су Чеси били уз Србе била је Русија, где су формиране добровољачке јединице састављене од заробљеника из аустроугарске војске. Прве српске добровољачке формације настале су у Одеси, уз подршку руског цара. Половином фебруара 1916. године, 12.000 српских добровољаца је било у Одеси.

Међу добровољцима је било и припадника других народа из Аустроугарске, па тако и Чеха, који су чинили значајан део официрског кадра. У Првој српској добровољачкој дивизији било је око 600 чешких добровољаца, од чега је било 128 официра.

Када је српска војска са Крфа послала официре у Русију, са командантом дивизије Стеваном Хаџићем дошли су и чешки официри који су се борили у саставу српске војске 1914. и 1915. године.

Први ратни задатак добровољаца биле су борбе код Добруџе у оквиру руског корпуса. Они су се добро борили против Бугара и показали јунаштво, али је то остало ненаграђено победом због недовољно доброг вођења руског корпуса и због лошег учинка румунских трупа.

У Добруџи је погинуло десет официра и око 50 војника чешке националности. Неки Чеси су се посебно истакли јунаштвом и вештином.

Након што су добровољци били принуђени да се повуку после борби код места Амзаче у октобру 1916. године, изгубљена су руска артиљеријска оруђа. Међутим, потпоручник Вацлав Копал је предводио храбри напад и успео је да их поврати. Он је касније постао потпуковник чехословачких легија.

Такође, у борбама код Амзаче је рањен и поручник Емануел Моравец, који је током Другог светског рата постао најпознатији чешки сарадник нациста.

Солунски фронт и одлазак у Француску

Касније када је у Русији формирана Друга српска добровољачка дивизија и Српски добровољачки корпус, јер су стизали нови добровољци, било је и присилног регрутовања припадника других народа из Аустроугарске. Тако су унутар корпуса почела национална превирања, а међу онима који су протестовали били су и Чеси.

Око 600 чешких добровољаца напустило је Српски добровољачки корпус и ушло је у састав чехословачких легија у Русији. Пуковник Хаџић је лично поздравио Чехе који су одлазили одајући им признање за њихове борбе у Добруџи. Ипак, у Српском добровољачком корпусу остало је 268 добровољаца чешке националности.

Крајем 1917. године почело је пребацивање добровољаца из Русије на Солунски фронт како би се спојили са српском војском.

На Солунском фронту било је око 1.000 Чеха у редовима српске војске. Међу њима су били они који су се борили у Србији на почетку рата и који су стигли на Крф заједно са српском војском, као и припадници Српског добровољачког корпуса који су стигли из Русије.

Почетком 1918. године, велика већина чешких добровољаца изразила је жељу да оде у Француску и уђе у редове тамошњих чехословачких легија.

Међу њима су били и Чеси из српске војске, а једна од главних особа задужених за регрутовање био је Франтишек Криштоф. Они су превезени у неколико тура француским бродовима. Од припадника тих јединица касније ће бити формирана војска новонастале Чехословачке државе.

Око 200 чешких добровољаца, ипак, је одлучило да остане у српској војсци, а након рата, неки од оних који су преживели, остали су да живе у Србији, односно Краљевини СХС.

Српско-чешко пријатељство настављено је и након Великог рата, а најбоље се огледало у деловању у оквиру регионалног војног савеза Мале Антанте, коју су чиниле Чехословачка, Румунија и Краљевина СХС.

Савез је склопљен 1922. године и представљао је први формални војни савез у Европи након Првог светског рата.

Циљ је био заједничка одбрана од евентуалних покушаја Мађарске, да покуша да поврати изгубљене територије, односно од покушаја обнове Аустроугарске. Француска је била покровитељ савеза.

Организација је ојачала и заживела тек деценију касније, када је донета одлука да Мала Антанта наступа као јединствена политичка заједница.

На челу Чехословачке био је тада Томаш Масарик (сународници су га звали "ослободилац" и "Отац Чехословачке), а занимљиво је да је он током Првог светског рата путовао по свету са пасошима Краљевине Србије. Он је 1915. године отишао из Прага јер му је претило хапшење и почео је да ради на стварању Чехословачке.

Први пасош му је издат у посланству Србије у Паризу 1915. године и предат у Женеви, а други је 1917. године добио у Лондону.