Тамо далеко, у Одеси

Када је Николи Пашићу, председнику Владе Краљевине Србије, 28. јула 1914. године достављен телеграм са аустроугарском објавом рата, предање каже да је устао од стола у нишком хотелу "Европа" и кратко прокоментарисао: "Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи!"

Врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић, који је у Крагујевцу дочекао објаву рата из Беча, уздао се, с разлогом, и у другу врсту помоћи. Дан раније од руског цара Николаја добио је депешу којој је, као одговор на молбу да узме Србију у заштиту, стајало: "Можете бити уверени, Височанство, да Русија ни у ком случају неће престати да се интересује за судбину Србије."

Чим су почела ратна дејства, руски цар је наредио да се формира Мисија за специјалне намене за помоћ Србији, а руска лука на Дунаву, Рени, изабрана је за почетну тачку допремања помоћи, док су српске луке Радујевац и Прахово представљале места истовара.

Поред политичке и финансијске подршке, Русија је слала и наоружање. Још током Церске битке пристигло је 120.000 пушака. У другом конвоју било је више од 30.000 сандука са муницијом, око 300 сандука са гранатама, 214 навоја бодљикаве жице... Руска војска је послала и балоне за осматрање непријатељских положаја, два моторна чамца и оклопни парни брод "Тираспољ".

Прва руска војна мисија је била састављена од сто шест морнара са капетаном Јуријем Волковицким на челу. Та група је обучавала српске војнике, па је касније формиран "Одред заповедно речно минерство", што је и прва организована јединица речног минерства у Србији.

Србија и Русија су размењивале обавештајне податке, а значај дунавског пута посебно се огледао у томе што су њиме у Србију током 1914. и 1915. године пребацивани и добровољци.

Историчари оцењују да би, без помоћи из Русије, Србија тешко издржала ратне напоре 1914. године.

Руси су се ангажовали и након повлачења српске војске преко Албаније. Када су српски војници стигли на јадранску обалу, италијански бродови су оклевали да их прихвате, али се ситуација променила после интервенције цара Николаја Другог код савезника.

Зачеци Српског добровољачког покрета

Још прве ратне године у Русији се јављају захтеви за формирањем борбених јединица које би биле састављене углавном од заробљених Срба из Босне и Херцеговине и других крајева Аустроугарске. Први подаци о томе датирају од 29. новембра 1914. године, када је српски посланик у Петрограду Мирослав Спалајковић телеграмом тражио упутство од српског Министарства иностраних дела у Нишу истаквши да га заробљеници моле да издејствује да се упуте у Србију. 

У књизи Милана Мицића "Српско добровољачко питање у Великом рату" наводи се да је српском посланству у Петрограду стигло 19.700 писама од стране Срба из Аустроугарске који су заробљени у Русији. Истиче се да је код њих била видљива спремност да се боре против државе чији су поданици били.

То је довело руску и српску владу у недоумицу како да реагују на те захтеве. Наиме, руски цар Николај је 1907. године иницирао Хашку конференцију на којој су се земље обавезале на неупотребљавање ратних заробљеника против њихове земље. Због тога је прикупљање добровољаца у почетку било отежано.

И српска влада је имала одређене резерве које су се највише огледале у утицају тајне организације "Уједињење или смрт" на добровољачки покрет 1914. године. Међутим, после Нишке декларације, у којој се прокламује уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу и нестајање Аустроугарске као државе, стиже и прва реакција на захтеве заробљеника у Русији.

Крајем децембра 1914. "црнорукац" Херцеговац Душан Семиз одлази у Русију и тражи да се позитивно одговори на молбе заробљеника да ступе у српску војску. Добија позитиван одговор од руског Генералштаба и Министарства иностраних дела и враћа се у Србију где предаје писма заробљеника Николи Пашићу, председнику Владе, као доказ њихове спремности да се боре за ослобођење.

Међутим, иако је Пашић обећао да ће се "хитно решити добровољачко питање", до лета следеће године у Србију је стигло свега 50 добровољаца. Средином 1915. "црнорукци" поново преузимају иницијативу и, под утицајем Драгутина Димитријевића Аписа, команда Ужичке војске 19. јула 1915. издаје наредбу Душану Семизу и Мустафи Голубићу да оду у Русију и раде на прикупљању добровољаца.

Истовремено у Русију стижу и представници српске владе Мирко Комненовић (из Херцег Новог), као и Сиба Миличић (Хрват из Далмације) и Блажо Рукавина (Хрват из Лике), који су послати на захтев Југословенског одбора. Они су обилазили заробљеничке логоре, а паралелно је добровољце сакупљало и српско посланство у Петрограду, што је понекад доводило до међусобне суревњивости, наводи Мицић.

Ипак, до напада Бугарске на Србију 14. октобра 1915. године, већ поменутим дунавским путем пребачено је око 3.500 добровољаца.

Улазак Бугарске у рат зауставио је прилив добровољаца Дунавом. Група од 249 војника и седам официра враћена је из дунавске луке Рени у Јекатаринослав, а потом у Одесу. Управо та група је и представљала зачетак српских добровољачких формација у Русији, којима ће се касније придружити и неколико хиљада бивших заробљеника из Јелца, Борисављевска, Козлова, Борборуа, Кошира и Ташкента.

Подршка руског цара

Већ поменуто оклевање Италијана да превезу српске војнике на јадранској обали имало је утицај и на прикупљање добровољаца за српску војску. Српски посланик у Петрограду Спалајковић и конзул у Одеси Цемовић су цару Николају Другом предали Пашићеву депешу и ноту о питању добровољаца заједно са депешом о држању Италије. Цар је позитивно одговорио на оба документа.

Русија је преузела обавезу да финансира издржавање српске добровољачке јединице и да се сви који то желе упуте у Одесу. У те сврхе додељено је 80 милиона златних рубаља из дворске касе. Привремена команда предата је српском мајору Ж. Пејовићу, а одред је био под командом начелника Одеског војног округа генерала Ебелова.

То што је руска влада преузела финансирање добровољца у војном и политичком смислу је утицало на деловање српских добровољачких јединица у периоду од 1914. до 1918. године. Милин Мицић истиче да је "историја српског добровољачког покрета сегмент свеукупних историјских процеса који су узбуркали Русију тих година".

Након подршке руског цара, од јануара до марта 1916. године долази до значајнијег прилива добровољаца у Одесу. То је резултирало стварањем Првог пука Српског добровољачког одреда 2. фебруара исте године. У марту су формирани Други и Трећи пешадијски пук, а оснивање Четвртог пука је почело 23. априла.

Српски војни изасланик у Русији Бранислав Лонткијевић половином фебруара 1916. године извештава владу на Крфу да у то време има 12.000 српских добровољаца у Одеси или на путу за Одесу. Претпостављало се да коначан број добровољаца може бити око 20.000.

Након што је Русија одлучила да команду над добровољцима преузму српски официри, српска Врховна команда 24. фебруара 1916. године за команданта Прве српске добровољачке дивизије поставља Стефана Хаџића, а три дана касније на Крфу почиње да ради штаб дивизије.

Од Министарства војног Хаџић добија упутства "да је потребно да се од разних добровољачких елемената, бивших аустроугарских војника добију чврсте, солидне, дисциплиноване и српским идејама задојене и одушевљене јединице". Из упутства је видљива извесна доза неповерења у јединице чији састав чине заробљеници из Аустроугарске.

Хаџић је известио престолонаследника Александра да су се 28. априла 1916. године у Одеси налазила 9.733 добровољца и да су се очекивала још 3.482. Били су наоружани аустријским пушкама (менлихеркама).

"Међу војницима је највише Босанаца, затим Банаћана са Бачванцима и Барањцима, и на трећем месту су Сремци и Славонци са Личанима. Са малим изузетком сви су војници Срби православни", писало је у извештају.

У добровољце су ишли и официри, аустроугарски држављани који нису били српске националности Хрвати, Словенци, вероватно и босански муслимани. Међу њима је било и Чеха, Словака и Пољака.

Мицић наводи да су се војници-добровољци пријављивали вођени углавном српском националном идејом, а официри који нису били Срби укључивали су се у војску вођени идејом југословенског уједињења. Тако долази до првих превирања због политичких питања када је у мају 1916. године седам официра Хрвата напустило дивизију.

Корпус се ипак све више попуњава добровољцима, а значај му дају и две високе посете у Одеси. Прво је 16. и 17. маја 1916. године стигао председник српске владе Никола Пашић. Након тога, 22. маја смотру дивизије извршио је и руски цар Николај Други.

"Срби се никада живи не предају"

Кренуле су и прве припреме за одлазак на фронт. Када је Румунија ушла у рат на страни сила Антанте (август 1916), њене снаге требало је да држе фронт ка Ердељу, а помоћни фронт налазио се на Добруџи и Дунаву. Русија је у Добруџи ратовала са једним корпусом, а Прва српска добровољачка дивизија по наређењу руске Врховне команде, и уз сагласност српске владе, укључена је у тај корпус на чијем челу је био генерал Зајанчковски.

Командант Стеван Хаџић 5. августа издаје наредбу у којој истиче "извршење светог задатка, ослобађања и уједињења свих Словена од Белог и Јадранског па до Балтичког мора" као и да "официри и војници Прве српске добровољачке дивизије на обали Дунава даду доказа братској Русији да су дорасли својим грудима заштитити ову свету земљу", наведено је у Мицићевој књизи.

Дан пре транспорта за Добруџу, 28. августа дивизија је имала 15.983 војника, а 6. септембра 16.568 људи (из Срема, Баната, Бачке и Барање 6.225, из БиХ 6.177, из Хратске, Славоније, Далмације, Истре и Словеније 3.269, из Чешке, Словачке и Галиције 542 и из Србије 355).

Седмог септембра српски добровољци сударили су са бугарским јединицама. Код села Кора Насрадина и Кора Синана разбијен је 36. бугарски пук, а 35. врачански пук имао је озбиљне губитке. Српска добровољачка дивизија је изгубила 1.343 војника. Ипак, успех српских добровољаца није искоришћен јер су Бугари заузели румунску тврђаву Туртукај и заробили 28.000 румунских војника. Због тога је 47. корпус повучен и образовала се нова линија фронта.

Тада су српски добровољци стекли добру репутацију код Руса и Румуна. У безизлазним ситуацијама поједини су вршили самоубиства јер су се плашили да би могли да падну у заробљеништво и да ће непријатељ вршити одмазду над њиховим породицама. Код Румуна је настао мит "да се Срби никада живи не предају".

За 34 дана борби на Добруџи, Прва српска добровољачка дивизија изгубила је 53 одсто војника (9.343 је избачено из строја). Они су из строја избацили 14.800 бугарских војника, запленили четири батерије, осам митраљеза и 1.540 пушака. Одликовани су са 2.408 високих одликовања.

Међутим, јунаштво дивизије током крвавих окршаја остало је ненаграђено победом због лошег вођења руског корпуса и због катастрофално лошег учинка румунских трупа. Ово последње нарочито је погодило војнике јер су имали осећај да су ратовали за Румунију, која је желела након рата да придобије Банат.

Превирања и дисидентски покрет

Криза у добровољачком покрету се продубљује током пролећа 1917. године, када се појавио "дисидентски покрет". Након што је кренуло формирање Друге српске добровољачке дивизије, било је и насилног мобилисања заробљеника пошто су чланови Југословенског одбора инсистирали да међу њима буде што више Хрвата и Словенаца.

Од половине октобра 1916. године, у Одесу је било упућено око 20.000 мобилисаних ратних заробљеника, од којих многи нису желели да постану део добровољачких јединица. На тај начин учињена је велика грешка која је утицала на стање у корпусу. Неке групе су побегле, а неки су враћени међу руске заробљенике.

Групу од 313 Хрвата који су побегли пресрели су и вратили козаци. Једном приликом током ручка, део Хрвата се побунио узвицима: "Живила Аустрија! Доле Србија! Доле Краљ Петар!"

Међу онима који су одбили да ступе у Српски добровољачки корпус био је и руски заробљеник Јосип Броз, доцније познат и по надимку Тито.

"Тада су у Корпусу настала велика политичка превирања. Једни, међу којима је било углавном руководство тог корпуса и који су радили по инструкцији српске владе, тај корпус су третирали као оруђе великосрпске политике, без обзира на то што је међу добровољцима било гро људства са територија које су до тада биле под Аустроугарском царевином: из Босне, Херцеговине, Лике, Далмације и других крајева Хрватске, из Словеније (...)

Спора је било и око заклетве. Одбијали смо да је положимо српском краљу. Осим тога, у унутрашњем животу јединица тог корпуса такође је владао дрил, што су уносили нарочито поједини српски официри који су дошли са Солунског фронта", забележено је Брозово сећање у књизи "Југословени у Октобарској револуцији".

Осим националних питања, узроци дисидентства су били и снажна аустроугарска пропаганда и претње упућене добровољцима и њиховим породицама.

У покушају да се реше проблеми, формирана је Васпитна команда са задатком да утиче на схватања војника. Промењено је и име у Добровољачки корупс Срба, Хрвата и Словенаца 31. марта 1917. године.

Тек када су сви незадовољни заробљеници отпуштени и враћени у логоре, Корпус је повратио дух јединства и имао је јасну жељу да учествује у борбама на Солунском фронту. Међутим, од 45.000 људи, колико је Корпус бројао на врхунцу, након превирања спао је на око 18.000, а његов састав постао је доминантно српски.

Корпус у време револуције у Русији

Након исцрпљујућих борби у Добруџи, уследили су изазови за добровољце и на унутрашњем плану. У руској војсци је нарушена дисциплина и унутар ње су основани војнички совјети. Многим војницима, измореним од ратовања, биле су привлачне и идеје бошљевика.

То што је Корпус формиран уз подршку цара допринело је да га посматрају као потенцијалну базу противника револуције. Бољшевички агитатори су међу добровољцима ширили идеје "нове руске демократије" и практично радили на растурању Корпуса.

Пуштане су и гласине да је српска војска пуцала на демонстранте у Петрограду.

Командант Корпуса Михаило Живковић је 31. марта 1917. оценио да у корпус долазе идеје које су "често противуречне и за прилике у којима се корпус налази потпуно неумесне и штетне и стварају заблуду и пометњу".

Наступили су први случајеви бекства појединаца, мањих група па и читавих јединица. Поједини војници и официри који су били вође иступања из Добровољачког корпуса касније су постали команданти у Црвеној армији. Међу њима су Боривоје Антоновић, Димитрије Георгијевић, Алекса Дундић, Никола Ковачевић, Максим Чанак, Емил Чоп, Јован Шипош...

Декрет о миру, усвојен на Другом конгресу радничких и сељачких депутата, 8. новембра (26. октобра по старом календару) 1917. године и проглашавање моменталног повлачењa Русије из Првог светског рата био је нови ударац за српско-руске односе, наравно и судбину Добровољачког корпуса.

Српски званичници су у почетку били опрезни, што се може видети из препорука које је Никола Пашић слао српким дипломатама.

У неким писмима је препоручио да се "подеси држање, говор и општења с руским политичарима у новонасталој ситуацији у циљу да се продре у оно што се иза кулиса спрема". С друге стране је абдикацију Николаја Другог оценио као "узвишени пример патриотизма који је цар показао целом свету", али је и опрезно пожелео Русији да, "организована на демократским основима, надмаши својом славом, својом моћи и својим цивилизаторским радом сва своја стара славна времена".

Међутим, временом је српска влада све више наклоности показивала према противницима револуције.

У децембру 1917. године, Пашић је у званичној изјави за Српске новине рекао: "Анархија која влада у Русији дозволила је непријатељу да постигне такве успехе каквима се није надао. Не може се говорити о руској револуцији, већ о руској анархији у правом смислу речи. Оно што се догађа у оној огромној држави последица је пространости територије и замршеног комплекса њених проблема. Али ја се сигурно надам да ће Русија наћи свој пут којим ће доћи до свога преуређења."

Пребацивање на Солунски фронт

Још током лета 1917. године, српска влада и војска желеле су да се добровољци пребаце на Солунски фронт. Међутим, руска команда је хтела да их употреби на Добруџанском фронту, чему се велика већина војника и официра противила.

Уследили су преговори српских и руских власти након којих је постигнут компромис и почело је пребацивање које је извршено у три велике групе. Прва је стигла 7. децембра 1917. преко Архангелска, а друга током јануара 1918. истим путем. Трећа група је стигла током марта и маја 1918, а њихово путовање је била права авантура јер су због револуционарних борби у Русији ишли преко Сибира до Далеког истока, одакле су преко Сингапура и Суецког канала стигли у Солун.

Из Русије је на Солунски фронт стигло укупно око 12.500 добровољаца и они су са добровољцима из САД и Вардарском бригадом формирали Југословенску добровољачку дивизију.

Према писању лондонског Тајмса из октобра 1918. године, ојачани јаким контингентом добровољаца, Срби су потпуно изменили ситуацију на Балкану.

Нису ипак сви добровољци успели да се евакуишу на Солунски фронт. Припадници допунског батаљона Српског добровољачког корпуса задржани су у Архангелску и они су укључени у интервенционистичке снаге Антанте. Над батаљоном су команду имале савезничке снаге, а сукоби између интервенциониста и бољшевика почели су у јуну 1918. Допунски батаљон је учествовао у разоружавању бољшевичких трупа.

Добровољци су учествовали и у борбама око Мурманска маја 1919. године. Тек након шест месеци мањих окршаја, допунском батаљону је дозвољено да новембра 1919. године отплови за Француску, а одатле за Дубровник. Тако су српски добровољци своје војевање завршили пуних годину дана након завршетка Првог светског рата.

Историчар Михаил Вашченко, експерт Руске речи, каже да званично ни Србија ни Краљевина СХС нису упутиле своје војне јединице на територију Русије. И он истиче да је српска влада била против тога.

У Меморандуму о учешћу Срба у интервенцији у Русији, који је по налогу Живојина Мишића написао командир добровољачких снага, пише: "Нама је било жао што смо се уплели у борбу против Руса, јер су и у Црвеној гарди служили Руси."

Руси на Солунском фронту

Револуционарна превирања у Русији, осим на српске добровољце, утицала су и на руске војнике који су се затекли на Солунском фронту, који је у Русији познат као "македонски фронт". 

Руси су на Балкан дошли током 1916. године на молбу Француза, а портал Восток наводи да су они дошли као морална помоћ српској војсци и Србији. Након што је цар Николај Други дао зелено светло, дошло је око 18.000 руских војника подељених у две бригаде. Друга руска посебна пешадијска бригада била је под командом генерал-мајора Дитерихса, а Четврта руска посебна бригада под командом генерал-мајора Леонтјева.

Прву прилику да се покажу руски војници су имали 10. септембра 1916. када су се борили заједно са Французима. Дитерихсова јединица је била у првим редовима, а операција је била успешна.

Руски војници борили су се у близини Прве и Треће српске армије у време Горничевске и Битољске битке (септембар 1916). У тим борбама, српски и руски војници имали су пуно поверење једни у друге и с одушевљењем су се заједно борили.

Након ослобођења Битоља, у који су Руси ушли заједно са српском коњицом (као и њихови сународници добровољци, 1912. године) савезнички команданти су се отимали око тога у чији ће контингeнт ући, али је руска команда одлучила да буду у саставу Прве армије, коју је водио војвода Живојин Мишић, пише Бранко Богдановић у књизи "Браћа по оружју",

Током Октобарске револуције, руски војници губе контакт са Врховном командом и њихов статус постаје недефинисан. Када су Совјети донели Декрет о миру, војници су хтели да се врате у Русију, али је француска команда сматрала да тај декрет не важи за руске трупе у иностранству.

Крајем фебруара поделили су руске трупе на три категорије. У првој категорији су били они који су пристали да се боре заједно са Французима. Један део њих је сахрањен на Зејтинлику, где и данас постоји руска парцела.

У другој групи су били они који су одбили да се боре, али су пристали да раде за савезнике друге послове. Они су касније упућени у Африку, а тек понеки су успели да се врате у Русију после 1920. године.

У трећој категорији су били они који нису желели да ратују ни да сарађују, већ су инсистирали да се одмах врате у отаџбину. Њих су Французи заробили и формирали су радни батаљон. Многи су у радним логорима умрли од глади и болести.

Највећи део војника се вратио у Русију 1920. године, а повратак је коначно завршен тек 1923. Већина бораца је по повратку учествовала у грађанском рату, око две трећине су биле на страни Црвене армије, а у редовима белогардејаца је била трећина повратника.

Део војника је остао у емиграцији, а на Солунском фронту је живот изгубило више од 4.000 Руса.