Аустроугарско бекство са Цера

Среда, 19 август. Армија је потучена и налази се у безглавом, дивљем, хаотичном бекству. Ноћ смо провели на хрпи ствари санитетске установе, изложени пљуску без икаквог заклона, цвокоћући, али нас је држала само једна нада: да ће на крају ипак једном сванути. Али када је на хоризонту зарудела зора, прво што смо видели биле су гомиле војника наше 14. компаније и нашег 4. митраљеског одељења које су сумануто трчале још од Тодоровог рта. Губици су им велики – тридесетак официра, што мртво што рањено, стотине војника смртно или тешко погођено, два изгубљена митраљеза, многи су, као и ми, остали без оружја и опреме.

На преврнутом орману у циглани и на малом столу испред ње, радили су лекари који целе ноћи нису ни ока склопили – ампутирали су ноге и руке, трепанирали лобање, намештали сломљене вилице, вадили куршуме из слепоочница или из утроба. Непрекидно су доношени нови рањеници; пошто више није било носила, доносили су их на пушкама, гранама или шаторским крилима.

Попут лешинара, отварао сам све ранце болничких пацијената тражећи неку кошуљу. Није морала да буде чиста, само да је сува. Коначно сам нашао једну пожутелу војничку кошуљу и обукао је. Била је сувише кратка; кошуља ми је сада, додуше, била сува, али су ми се зато мокре чојане чакшире прилепиле за тело. У циглани, где сам хтео да ми превију руку која је све више крварила, владала је још већа гужва него претходног дана. Овде сам видео и нашег команданта регименте, био је угануо ногу; пуковник је лежао уклештен између обичних војника, само што су му дали једно ћебе.

Око пет часова ујутру комора је добила наређење да се друмом повуче назад. Већина кола је већ кренула са рањеницима, а за једно место на оно мало преосталих кола која су управо кретала пацијенти су просјачили на такав начин да се човеку цепало срце. Ко је како-тако био у стању да се сам вуче, учинио је то. Јер, сваком је било јасно да ће, ако не успе сада да се извуче одавде, пасти у заробљеништво.

Лекари су остали уз болеснике неспособне за транспорт. Са стрмог обронка Рајиног гроба, где се судећи по одјецима управо водила борба, стуштили су се војници. Срби су опколили наше лево крило, и да је на левом крилу, на Тодоровом рту, такође било све изгубљено, то смо још од ноћас веома добро знали. И са Велике главе су се трупе у гомилама сјуриле надоле, прво официрска послуга са пртљагом својих господара, потом све остало - топови, штабни официри, компаније.

Почело је опште бежање, које је и нас повукло. Једна потучена армија - не, једна разуздана руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, тобџије су мамузале и шибале своје, официри и војници гурали су се и провлачили између колона кола или су бауљали по јендецима поред пута, групе у којима су били заступљени сви родови, они са црвеним зарукављем и оковратницима на блузама, са тамнозеленим и папагајски зеленим, и са светлосивим, домобрани, војска, тобџије, војници санитета, инжењерија.

Са свих узвишења и кроз живице топови су се безобзирно сручили на друм закрчен запрежним колима и гурали се усред колоне возила, не хајући за псовке возара и подофицира, наредбе официра, који су се наравно увек бринули само о свом сопственом оруђу и колима.

Газило се преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топова, коњи су се пропињали и међусобно уједали, готово подивљали од шибања и драња возара; често се није могло ни напред ни назад. /.../

Осим ових застоја које је проузроковала наша сопствена обезглављеност, било је и других за које су се Срби побринули. Они су артиљеријским зрнима засипали цео друм којим је бежала наша армија избеглица. У току дана испаљено је на нас око две хиљаде шрапнела који су се готово сви распрсли тачно изнад друма или само који корак даље.

Понекад су гранате треснуле само у кола са товаром и поразбијале бурад, сандуке, кофере и преграде, некад су уз звекет удариле у казане пољских кухиња или у топовске цеви и кола са муницијом, а понекад су пак биле погођене групе војника који су уз крике, стењање, дозивање у помоћ или помирени са судбином остали да леже у локвама сопствене крви. Они који су придолазили, саплитали су се преко њих.

Коњи закачени парчадима граната падали су онако упрегнути, пресеченог грла, изрешетаног трупа, сломљених ногу. Погођеним животињама натовареним муницијом и водом њихови водичи, истовремено и њихови власници (још док су били у цивилу), откопчавали су колане, а испод њих су се виделе старе нагњечене ране пуне гноја, мува и црва, пошто лењи мазгари у Славонији и Босни својим животињама не скидају седла све док не угину.

Погођене коње који су вукли комору или амбулантна кола возари су једноставно остављали на цедилу и гледали да потраже спас у бекству. Чему се мучити испрезањем коња и уклањањем кола са пута? И тако их нису могли спасити! А они који су пристизали морали су, псујући, некако да уклоне или избегну препреку, што је био огроман посао и што је опет стварало нове застоје. Више од две стотине животиња које су већ угинуле или су тужно и полако угибале, пошто нико није имао времена да им из самилости хицем у главу оконча муке, оивичавале су наш пут.

Бежали смо преко брисаног простора и није било никаквог заклона од шрапнела. Нисмо могли учинити ништа друго до - погнуто бежати даље - стрепећи од нове експлозије изнад наших глава. Када би се лет шрапнела завршио у жутом облачићу на више од тридесет корака од нас, када би се зујање претворило у тресак, ми бисмо се опет са олакшањем и одахнувши дигли и наставили с трчањем.

Белешка о аутору
Егон Ервин Киш (1885 -1948), чешки писац и новинар. Сматра се оцем модерног новинарства. Био је мајстор репортаже, познат по надимку "летећи репортер", како је гласио наслов једне његове књиге. Путовао је по Русији, Америци, Кини, Мексику, Немачкој и другим западноевропским земљама. Био је и у Србији 1914. и у књизи "Запиши то, Киш" описао је војни поход Аустроугарске на Србију у Првом светском рату и херојски отпор српске армије. Његове репортаже су спој вешто одабраних чињеница и проницљивог тумачења из угла ангажованог посматрача. Дела: књиге репортажа "Запиши то, Киш", "Летећи репортер", "Цареви, попови, бољшевици", "Рај Америка", "Тајна Кина", "Открића у Мексику", "Сајам сензација", "Пустоловине на пет континената".