Пљачка од 300 милиона јена – једна од највећих мистерија Јапана није решена више од пола века

Била је то пљачка као из холивудских филмова, али са јапанским карактеристима – смела, дрска и благо ишчашена и инфантилна.

Познат као "пљачка 300 милиона јена" тај, испоставиће се, крајње мистериозан криминални подухват, десио се на друму у престоници Токију кишног децембарског дана давне 1968. године.

Млади мушкарац прерушен у саобраћајног полицајца сјахао је с упадљивог белог мотоцикла каквим располажу органи реда и ауторитативно зауставио лимузину "Јапанске кредитне банке", накрцану новцем намењеним за исплату бонуса вредним радницима "Тошибине" фабрике у кварту Фућу.

Он је четворици униформисаних упосленика банке саопштио да постоји сумња да је испод њиховог возила марке "Нисан" постављена бомба, и тако их, без претњи оружјем, песничења или размене ватре, вешто и лукаво уклонио из четвороточкаша, чији је гепек био благо утонуо под теретом новца – његова ондашња вредност, прерачуната у америчке доларе, износила је 817.500 (што је, када је куповна моћ у питању, еквивалент вредности данашњих 7,8 милиона долара).

Пиротехничка илузија

"Љубазни" полицајац потом се завукао под аутомобил обезбеђења банке како би утврдио да ли је паклена направа заиста на њега прикачена. И, гле чуда, она је ту и "била", због чега је он почео да хистерично виче, након чега је одјекнула слабија експлозија и покуљао дим – то је четири чувара кредитне банке нагнало у бекство.

Међутим, насупрот (варљивом) утиску који су они стекли, у питању није била разорна, смртоносна замка, већ пиротехничка илузија мађионичарског типа у режији лажног припадника снага реда. Њихову панику и бекство у заклон "полицајац" је искористио да седне у тешки црни аутомобил банке и са новцем "Тошибиних" прегалаца одјезди у легенду.

Јер, осим доброг планирања и врсне глуме, легендарности тог злочина знатно су допринеле и чињенице да је посвећени и савесни пролетеријат "Тошибе", која је тада почињала да својим производима осваја Јапан и цео свет, био лишен заслужене новчане награде на само 200 метара од фабричке капије, као и да је пљачка била извршена у улици чијом се једном страном протеже зид великог затвора.

Магнетна привлачност злочина

Заправо, јапански медији су, несвакидашње за тамошњи педантни менталитет који по правилу инсистира на детаљима и прецизности, заокружили украдену суму на 300 милиона, иако су трезори дива електричне и електронске индустрије били лишени тачно 294.307.500 јена.

Међутим, њима се за тај потез магичним новинарским штапићем не може заиста приговорити, јер је приближна цифра коју су у својој рекламоауторској мудрости измислили била смислена и корисна, и када је у питању експедитивности у извештавању и психички ефект на просечног читаоца. Уосталом, аутомобил банке носио је три ковчега, сваки намењен за по 100 милиона јена.

Интересантно је да је банка, уместо оклопљеног камионета, за пребацивање новца користила неозначени седан, у нади да би релативна неупадљивост возила могла да га поштеди евентуалних напада.

Случај пљачке 300 милиона јена дуго је привлачио пажњу јавности, не само због своје дрскости и стога што је голицао машту, односно, публици пружао морално упитно задовољство које се осети када, слушајући о домишљатој, успешној пљачки, човек себе замисли као срећника који је одједном дошао у посед суме која коренито мења живот набоље и чини даљи напоран рад излишним.

Случај је био под рефлектором медија и зато што је сумња због реквизита коришћених у пљачки, као што су униформа и мотоцикл карактеристичне беле боје, прво пала на чуваре јавног реда и мира, односно, њихове породице.

Невероватно обимна и напорна истрага

Полиција је из тог разлога била присиљена да на њега утроши посебно пуно времена и труда. За извршиоцем, који се, да би изазвао панику међу чуварима новца, oкористио бакљом за сигнализацију, трагало се годинама.

На расветљавању случаја било је директно или индиректно ангажовано чак 171.346 људи, од којих су многи вредно обилазали домове грађана у потрази за информацијама.

Јер, претреси и дуги, напорни разговори са особљем банке нису открили могуће сараднике починиоца, а поређење отисака које је он оставио за собом са узорцима у полицијским досијеима није дало резултата.

Ни истрага неколико возила које је променио током бекства није никуда одвела јер су она сва била украдена. Та промена аутомобила лопову је вероватно омогућила да избегне блокаду градских саобраћајница коју је на дан пљачке организовала полиција. Штавише, пошто је он та возила паметно прекрио церадом, пуно времена је протекло док нису била пронађена.

Такође, крајем шездесетих град Токио није био премрежен сигурносним камерама као данас, те још увек нису биле развијене технике изолације ДНК и идентификације починилаца помоћу ње.

Више од 100.000 потенцијалних осумњичених

Отуд, круг осумњичених се није сужавао, па су истражитељи немоћно и насумично гацали у мраку. На листи могућих осумњичених, због мноштва дојава грађана, у једном тренутку се нашло чак 117.950 имена.

Наиме, полиција је била израдила чак 780.000 фото монтажа које су следиле опис починиоца који су дали насамарени радници банке и распоредила их широм земље по излозима својих бројних мини испостава и огласним таблама општина и месних заједница. Иронично, оне су се касније показале бескорисним, јер су четворица након извесног времена признали да заправо нису добро осмотрили "полицајца".

Отисци прстију пронађени у напуштеним аутомобилима и на белом мотоциклу, за који се испоставило да није припадао органима реда и да је био ручно дограђен тако да личи на полицијски двоточкаш, упоређени су са чак шест милиона узорака којима су чувари закона располагали, али злочинац упркос томе није био идентификован.

Штавише, педантни Јапанци су некако израчунали да су истражитељи радећи на том случају препешачили 768.150 километара, што је скоро 20 пута више од обима планете Земље.

И мада је сама истрага коштала око 970 милиона јена, што је три пута више од крађом претрпљене штете, то није било безразложно - пљачка 300 милиона јена била је изузетно крупна: новац који је лопов тада присвојио остаће чак четири деценије највећи украдени износ у Земљи излазећег сунца.

Лаковерни као деца?

Седам година касније, 1975. случај је у правном смислу застарео, због чега је истрага обустављена.

Куриозитет је да су, за професионалце чији је посао да транспортују велике пошиљке новца прилично наивни чувари подлегли лажи починиоца иако им је он, као увод у причу о томе да је под њиховим аутомобилом постављена експлозивна направа, најпре сервирао измишљотину да су пословница из које су кренули и кућа њеног управника већ дигнуте у ваздух.

Починилац је, треба то рећи, пред пљачку извршио лукаву психолошку припрему која је, вероватно, код обезбеђења олакшала прихватање лажи о експлозивној направи под аутомобилом. Он је, наиме, пословници "Јапанске кредитне банке" у дистрикту Кокубунђи претходно упутио анонимно писмо у којем је захтевао релативно мању количину новца (три милиона јена) и претио подметањем бомби у самој банци и у кући управника ако се не удовољи том његовом захтеву. То је, међутим, била празна претња коју није имао намеру да спроведе - једна врста маневра за одвлачење пажње

Па, ипак, упркос тој психолошкој манипулацији, чудно је да чувари новца нису дошли на помисао да би тако крупан случај као што би био бомбашки напад на пословницу банке и кућу њеног шефа завредио већу пажњу полиције, односно, већу патролу, а не усамљеног сабраћајца.

Нити им је пало на памет да воки-токијем код својих надређених провере садржај те фантастичне и мало вероватне приче или бар позову и обавесте некога у фабрици "Тошибе" да ће закаснити, што би злочинца вероватно пореметило у извршењу.

Јер, мада је била пажљиво планирана и мудро заснована на изненађењу и ауторитету који поседују униформисане снаге реда, пљачка 300 милиона није могла да уроди плодом да њене жртве нису биле необично лаковерне или лоше обучене. Звучи невероватно, али четири члана обезбеђења банке касније су посведочили, да када су видели "полицајца" како улази у њихов аутомобил чији се доњи део био, веровали су, запалио, помислили да је он изузетно пожртвована особа која, ризикујући сопствени живот, жели да уклони возило са улице како нико не би био повређен кад дође до експлозије резервоара.

Вечна мистерија

Случај, који је једна од највећих криминалних мистерија у историји земље, инспирисао је безброј новинских ступаца, крими прича, стрип епизода и ТВ емисија, у којима се спекулисало о могућим починиоцима. Данас је на Интернету могуће видети и покушаје да се тај стари криминални преступ, који је у Јапану практично постао синоним за савршени злочин, одгонетне уз помоћ вештачке интелигенције.

Многима се посебно сумњивим учинило то што је банка, захваљујући осигурању, у потпуности надокнадила штету и то што је пошиљка новца за "Тошибу" била осигурана преко телефона, без потписаног документа, буквално неколико минута пред полазак возила и то за само 16.000 јена. Штавише, сплетом околности, надокнаду за претрпљену штету банци су преко једног домаћег предузећа исплатиле стране осигуравајуће компаније.

Интересантно је и да су радници "Тошибе", делом захваљујући помоћи других банака, добили свој бонус само дан након пљачке.

Тако, практично, нико у Јапану није ништа изгубио, док је починилац стекао велико богатство. Зато, сматрају, поједини криминолози, писци и јавне личности, наручиоца пљачке треба тражити у самој банци или банкарском свету, а не у полицији.

Цео случај обележила је и трагедија деветнаестогодишњег сина једног саобраћајног полицајца, на којег је због наводне сличности са фото роботом који је израђен на основу (непоузданог) сведочења четири радника, занимања оца и чињенице да је био уплетен у малолетничку банду, у првим данима након пљачке узет за главног осумњиченог - он је због тога извршио самоубиство испијањем отрова, да би касније, путем поређења отисака прстију, објективно била утврђена његова невиност.