Надметање Пекинга и Москве око утицаја на Северну Кореју

Кинески председник Си Ђинпинг је окончао дводневну званичну посету Демократској Народној Републици Кореји (ДНРК).

Кинеска државна телевизија извештава да је председник Си током сусрета са севернокорејским домаћинима рекао да две државе треба да штите свој суверенитет, безбедност и заједнички очувају мир и развој у региону, те да је нагласио да оне треба да ојачају међусобну стратешку сарадњу и координацију.

Обнављање посусталих односа између две државе

Мада још нису познати конкретни детаљи у вези са резултатима те посете, јасно је да је она била усмерена на продубљивање односа две државе, нарочито у економској и безбедносној сфери. 

Ти односи су се успорили и релативно ослабили почев од друге половине две хиљаде десетих, а нарочито након епидемије новог коронавируса. О томе донекле сведочи и чињеница да је председник Си, који је на дужност ступио 2012. године, за време трајања своје владе Северну Кореју посетио само једном и то 2019. године, пре избијања пандемије. Ваља поменути и пад у обиму саобраћаја између две државе, односно чињеницу да су тек у марту ове године поново успостављене редовне железничке и авио-линије између њих.

Међутим, у ауторском тексту председника Сија објављеном пред његов долазак у Пјонгјанг у Радничким новинама, органу севернокорејске Радничке партије, истиче се трајање пријатељства између две државе и континуитет њихових односа без обзира на промене у добу и политичкој ситуацији у свету. Конкретно, наглашава се чињеница да се кинески лидер са својим домаћином последњих година сусрео чак шест пута у различитим приликама. С тим у вези треба рећи да је генерални секретар Радничке партије и шеф државе Ким Џонг Ун пре 2019. Кину посетио чак четири пута.

Многи аналитичари у Источној Азији, укључујући и кинеске, важност придају чињеници да је посета председника Сија Пјонгјангу његова прва посета иностранству ове године. Они такође истичу да кинески председник, по правилу, у иностранство годишње иде само три до четири пута и да тај релативно ограничени број посета страним престоницима генерално представља индикатор приоритета Кине у спољним односима. То све, дакле, сугерише растући значај Пјонгјанга за Пекинг. 

Коментари геополитичких противника

Амерички и медији земаља које се војнополитички сврставају уз Вашингтон, попут Републике Кореје, Јапана и Филипина, углавном оцењују посету председника Сија Пјонгјангу као покушај Кине да поврати економски, војни и политички утицај над Северном Корејом, који је последњих година, након почетка рата у Украјини, преузела Русија. 

Односно, они пуно говоре о томе како је Москва, као одговор на материјалну и људску помоћ коју јој је Северна Кореја пружила у рату с Украјином (војници, гранате, хаубице и вишецевни бацачи ракета, радна снага за фабрике), почела да у комунистичку земљу под вођством породице Ким улива храну, новац и своја знања и технологију (између осталог и за производњу дронова, подморница и ракетног наоружања). Тиме, сматрају они, Русија се наметнула као главни спољни спонзор или патрон Северне Кореје.  

Наиме, односи између Кине и ДНРК релативно су захладнели када се Пекинг придружио делу међународних санкција усмерених на денуклеаризацију Корејског полуострва, односно напору шест земаља, међу којима и САД и Русије, да режим у Пјонгјангу приволе да се одрекне нуклеарног оружја. Нуклеарна Северна Кореја није одговарала ни Пекингу, првенствено због опасности да суседи Јапан и Јужна Кореја посегну за истом врстом наоружања или САД искористе севернокорејску нуклеарну претњу за стационирање сопствених ракета с термонуклеарним бојевим главама на Корејском полуострву уз саму границу Кине. Кина је стога, мада је наставила да енергетски и финансијски подржава владу у Пјонгјангу, умањила обим економске размене и политичких контаката с њом.

Сада, међутим, Кина види потребу да обнови, односно продуби односе са Северном Корејом, а разлог за то, сматрају новинари у земљама савезницама Вашингтона, јесте зближавање Русије и Северне Кореје, које се посебно очитује у склапању војног споразума који предвиђа директну оружану подршку потписница једне другој.

Медији у земљама Источне Азије које су блиске САД, дакле, у посети председника Сија виде прикривени или тихи сукоб Москве и Пекинга око тога ко ће имати већи утицај над Северном Корејом.

Пропаганда или чињеница

У томе можда има нешто истине. Али сигурно је да то никако није цела истина. Јер, Пекинг несумњиво има сопствени интерес да кроз економску и војнотехнолошку подршку Пјонгјангу ојача своје стратешко залеђе у условима када Вашингтон већ готово десет година вредно ради на јачању војног обруча око Кине у региону Азија-Пацифик. 

САД не само што повећавају број база у том региону и формацијски и материјално трансформишу сопствене трупе како би их боље прилагодиле за евентуални рат са Кином, већ и подстичу своје савезнике као што су Јапан, Филипини, Аустралија и Тајван да драстично увећају новчана издвајања за одбрану, те једни друге подупру кроз заједничке вежбе, размену војних технологија и купопродају наоружања – све како би успешније парирали Кини у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору. 

Вашингтон посебно храбри Јапан и Филипине, земље које су географски врло близу Тајвану и имају територијалне спорове са Кином због чега их плаши могућност да то острво падне под контролу Пекинга, да распореде своје оружане снаге као што су противавионске и противбродске батерије на такав начин да могу да директно осујете евентуалну кинеску ваздушно-поморску блокаду или инвазију Тајвана.   

САД, такође, последњих година у Азијско-пацифички регион све више уводе и војне ефективе Канаде и европских чланица НАТО пакта, који патролирају морем и ваздушним простором Источне и Југоисточне Азије и размењују искуства са домаћинама – Филипинима, Јапаном или Јужном Корејом. Добар део њих са те три земље је склопио споразуме о међусобном стационирању трупа и логистичној подршци у рату и миру.

То све озбиљно штети интересима Кине, па је јачање економских и војних веза са Северном Корејом природна противтежа тим трендовима. Ово посебно када се има у виду реченица председника Сија у колумни Радничког листа Северне Кореје у којој он износи мишљење да две земље "треба да се супротставе хегемонизму и политици силе, те жељи и плановима да се наруше сигурност и стабилност региона кроз обнављање милитаризма" – речи које се у Источној Азији тумаче као осуда убрзаног наоружавања суседног Јапана. 

Такође, познато је да је током недавне посете америчке делегације предвођене председником Доналдом Трампом Кини било речи и о Северној Кореји. Пред ту посету поједини аналитичари, нарочито они у Јужној Кореји, спекулисали су да је могуће да ће председник Ким Џонг Ун од кинеског врха тражити да покрене преговоре с Американцима о томе да се економске санкције Запада Северној Кореји ублаже и она званично призна као нуклеарна сила и равноправна чланица међународне заједнице. Ако је, дакле, Северна Кореја била предмет разговора кинеског и америчког руководства у Пекингу, онда је логично да је важан циљ посете председника Сија Пјонгјангу био и то да севернокорејском државном врху пренесе садржај и закључке тог разговора.

Треба на уму имати и чињеницу да је севернокорејски лидер Ким Џонг Ун септембра прошле године присуствовао великој војној паради у Пекингу, обележавању осамдесетогодишњице предаје Јапана и окончања Другог светског рата у Азији, те да се у том светлу посета председника Сија севернокорејској престоници може видети и као редовна узвратна посета. 

Аргумент о сукобљавању Москве и Пекинга око Северне Кореје, нарочито, пада у воду ако се узме у обзир извештавање јапанске новинске агенције Кјодо, која тврди да је једна од тема разговора у Пјонгјангу било оживљавање замрзнутог пројекта изградње лука и бродских терминала дуж 500 километара дуге реке Тумен, која је природна граница између Кине, Русије и Северне Кореје. Она се улива у Јапанско море и, зависно од тога шта буде договорено, могла би да кинеској трговачкој и ратној морнарици пружи директан и брз приступ том мору. Основе за ово виђење јапански новинари виде у заједничком саопштењу издатом прошлог месеца поводом састанка председника Владимира Путина и председника Си Ђинпинга у Пекингу у којем се помиње тај пројекат.

Због свега наведеног разложно је сматрати да је, противно злурадим коментарима о сукобљавању Пекинга и Москве око Пјонгјанга, посета председника Сија Северној Кореји првенствено била мотивисана потребом да се одговори на геополитичке услове које је у региону Источне Азије створио западни блок, као и да је у току процес јачања међусобних односа Кине, Русије и Северне Кореје, у којем прве две земље координисано раде на технолошком и економском снажењу ове треће.