Теорија лудака – зашто је Трампова тактика опаснија за њега, него за његове непријатеље

Понекад је "веома мудро симулирати лудило", написао је 1517. године Николо Макијавели.

Политички филозоф и чувени писац приручника за владаре описао је тако суштину онога што ће неколико векова касније постати познато као Теорија лудака (Madman Theory), која се везује за спољну политику америчког председника Ричарда Никсона.

"Ја то зовем Теоријом лудака, Бобе. Желим да северни Вијетнамци верују да сам дошао до тачке у којој бих могао учинити било шта да зауставим рат. Само ћемо им протурити вест да – ‘за име Божје, знате да је Никсон опседнут комунизмом. Не можемо га обуздати када је бесан, а рука му је на нуклеарном окидачу’ – и сам Хо Ши Мин ће бити у Паризу за два дана молећи за мир", рекао је наводно Ричард Никсон свом шефу кабинета Харију Робинсу Халдеману, који је то објавио у својим мемоарима.

Трампове пароле нису од јуче, а нису ни само његове

Паралеле са данашњим шефом Беле куће Доналдом Трампом није тешко приметити.

Примери неочекиваних, наглих и наизглед ирационалних изјава и потеза који треба да застраше противника и увере га да је Трамп спреман на све – не престају да изненађују, иако нису случајни, а нису ни "од јуче".

Трамп је још као председнички кандидат 2016. године, у свом првом великом обраћању на ту тему, позвао на непредвидивост као принцип којег се треба држати у спољној политици, што није промакло Фондацији "Ричард Никсон", која баштини наслеђе некадашњег председника.

"Ми као нација морамо бити непредвидивији. Потпуно смо предвидиви. Све откривамо. Шаљемо трупе - ми то кажемо. Шаљемо нешто друго - држимо конференцију за новинаре. Морамо бити непредвидиви", поручио је Трамп.

Не знамо шта би некадашњи шеф Беле куће рекао о актуелном, али фондација која носи Никсоново име није штедела речи хвале, оцењујући да Трампов позив на непредвидивост одјекује као централно начело спољнополитичке стратегије председника Ричарда Никсона.

Руски рулет или покер

Да би ствари биле још јасније, послужила је покерашка аналогија. Фондација подсећа да је Никсон на преговоре са страним лидерима гледао као на игру у којој је непредвидивост кључна.

"Како бисте победили у покеру, морате успоставити кредибилитет, кредибилитет да имате карте у рукама када се кладите", говорио је Никсон.

Можда би код Трампа руски рулет био пригоднија метафора за коцкарски приступ политици и случајеве примене Теорија лудака, који су готово свакодневни.

Дилема "лидера слободног света"

Што се свет више навикавао на Трампову реторику, она је, можда баш зато, постајала све "луђа". Као, уосталом, и политика.

Амерички председник је у рату против Ирана отишао тако далеко да је себе практично представио као "јахача Апокалипсе", мада неодлучног, оног који се колеба између уништења цивилизације и "нечег дивног". Ваљда тако "теорија" налаже.

"Цела цивилизација ће умрети вечерас и никада се више неће вратити. Али, можда може да се догоди и нешто револуционарно, дивно, ко зна", запретио је Трамп неронски театрално, вероватно подстакнут за Американце неочекиваним и неповољним током рата.

Рат у Ирану је показао какви су резултати

Шта је са резултатима такве тактике? У Никсоновом случају, нема много показатеља да је застрашивање било продуктивно, али простора за спекулације ипак има. На пример, његов приступ СССР-у довео је до периода детанта и потписивања два споразума о контроли наоружања.

У случају Доналда Трампа и његове најновије ратне авантуре у Ирану, не чини се да су апокалиптичне претње оно што је навело Техеран да пристане на прекид ватре и преговоре.

Напротив, кључну улогу у довођењу Ирана за преговарачки сто одиграла је Кина, један од његових кључних политичких заштитника и последњих година дестинација безмало целокупног иранског извоза нафте.

Зашто поза "лудака" нема жељени ефекат у Трамповом случају

Није први пут и није случајно да Трампове претње остану без очекиваних резултата.

Разлог је што, за разлику од времена Хладног рата, не постоји темељна претпоставка Теорије лудака –  а то је да непредвидиво понашање мора бити изузетак, а не правило.

Поза "лудака" ради посао само ако одступа од уобичајеног понашања. Никсон је противницима деловао опасно, зато што је амерички систем иначе деловао бирократски и контролисан.

Са друге стране, Трамп се разметао, противречио самом себи, појачавао реторику, а затим одступао, углавном без јасних добитака.

Његова непредвидивост постала је предвидива и очекивана, чиме је изгубила моћ.

"Владалац ће бити презрен ако је непостојан, површан, слаб, плашљив, неодлучан", сматрао је Николо Макијавели.

У западној јавности има и мишљења да је таква тактика сама по себи губитничка. Снажне и успешне силе наглашавају доследност и предвидивост, јер истинска моћ не мора да "виче" да би деловала.