Да ли ће Јапан послати војне бродове у Персијски залив

У првим реакцијама на узвратну посету премијерке Санае Такаићи Вашингтону, јапански медији изражавају задовољство присним односом који је успоставила са америчким председником Доналдом Трампом и чињеницом да је издејствовала заједничку изјаву у којој обе државе изражавају интерес за мир и стабилност у Тајванском мореузу и противљење измени статуса кво "(војном) силом и присилом".

Она је тиме, оцењују јапански аналитичари, успела да привуче пажњу домаћина на потребу за одвраћањем Кине од употребе силе према Тајвану и да пошаље поруку Пекингу да Вашингтон, упркос свом ангажовању у Карипском мору и Јужној Америци, Украјини и Персијском заливу, не одустаје од политике одбране Тајвана од евентуалне војне интервенције матице Кине.

Статус кво на Тајвану као витални интерес Токија

Ово је битно стога што би евентуални пад Тајвана под контролу Пекинга био велики стратешки ударац за Јапан, јер би позиционирање снага Народноослободилачке армије Кине на том острву у значајној мери угрозило линије снабдевања острвске царевине.

Оно би, такође, олакшало улазак кинеских војних бродова и авиона дубље у Пацифик, у залеђе Јапана и југ те државе, укључујући ту и групу малих острва Сенкаку (кинески Диаоју) око којих се Токио и Пекинг споре, учинило врло рањивим у војном погледу. 

Такође, крајем овог месеца председник Трамп би требало да посети Кину, па су у Токију били забринути да би амерички лидер могао да искористи Тајван, односно, понуди америчке уступке у вези са Тајваном да од владе у Пекингу издејствује економски добитак за своју земљу, нарочито у контексту великих економских потреса које су изазвале његове "реципрочне" царине и интервенција у Ирану (јер ти потреси сад угрожавају изгледе његове Републиканске странке на предстојећим парламентарним изборима).

И са те стране, дакле, за политички врх у Токију је заједничка изјава о Тајвану била једна врста гаранције да се такав, по Јапан, неповољан развој ситуације неће десити.

Муке због Доналда

Са друге стране, у Токију изражавају и забринутост ценом коју ће за ново обећање Трампове владе да неће попустити у свом ставу према Тајвану морати да плате – ово се, наравно, превасходно односи на његов захтев да се јапанска морнарица укључи у обезбеђивање пловила која пролазе кроз Ормуски теснац.

Амерички и други западни медији прошле недеље су преурањено објавили да је Јапан одбио тај Трампов захтев, ослањајући се на изјаву једног високог званичника владајуће Либерално-демократске партије који је у наступу на телевизији изразио скепсу по том питању, рекавши да су препреке за ангажовање јапанске морнарице врло високе. 

Оно што су при том занемарили је да та изјава негативног садржаја није дошла ни од једног министра, па ни од саме премијерке, те да је у том тренутку њу од пута у Вашингтон делило мање од недељу дана.

Просто је било немогуће да само недељу дана пред сусрет два лидера јапанска влада каже "не" Трампу, јер се у Јапану стационира преко 50.000 америчких војника, јер је он вишедеценијски верни војнополитчки савезник САД, јер се за своју одбрану од нуклеарних сила Кине, Русије и Северне Кореје ослања на Вашингтон и јер највећа индустријска грана земље (аутомобилска индустрија) у огромној мери зависи од тржишта Сједињених Држава.

Истина је да Јапан има устав пацифистичког садржаја у којем се земља одриче решавања међународних спорова силом. Истина је и да је било какво војно ангажовање Јапана у условима када трају непријатељства изразито непопуларно у јапанској јавности. Међутим, горе наведена реалност присилила је министра одбране Шинђира Коизумија и саму премијерку да заузму став који оставља простор да јапанска морнарица на неки начин одговори Трамповом позиву. 

Они су, наиме, током прошле недеље давали изјаве којима су куповали време: да влада није добила званичан захтев из САД, да ради на анализи одговарајућих правних оквира, да (засада) не постоји план за слање војних бродова у Персијски залив, да би само дан или два пред полазак председнице владе за Вашингтон министар спољних послова Тошимицу Мотеги у разговору са својим америчким колегом Марком Рубијом изјавио да ће његова земља сарађивати са САД у успостављању безбедности у Ормуском мореузу.

У Вашингтону немају слуха за нијансе

Према извештавању јапанских медија, премијерка Такаићи је током боравка у Вашингтону објаснила свом домаћину шта јапански устав и закони дозвољавају, а шта не када је у питању ангажовање војних снага у иностранству.

Но, како примећују поједини аналитичари у Земљи излазећег сунца, тешко је замислити да је председник Трамп запамтио шта му је речено и да ће имати стрпљења да се удуби у финесе и детаље онога што му је премијерка саопштила.

Отуд и страх у Токију да би компромисни и уравнотежени став тамошње владе у вези слања војних бродова у Персијски залив и његову околину могао бити игнорисан или погрешно протумачен, на начин који одговара америчком лидеру.

Јер, извесно је да ће Токио покушати да му изађе у сусрет, али на начин који не би јапанске снаге умешао у рат или их изложио опасности да постану мете иранске војске. Односно, за очекивати је да ће влада у Токију настојати да издејствује модалитет сарадње у којем ће мисија војних бродова Јапанских самоодбрамбених снага бити просторно, временски и/или садржајно ограничена.

Рецимо, односити се искључиво на заштиту танкера и других бродова који плове под јапанском заставом, који су у јапанском власништву или носе енергенте за ту далекоисточну државу.

Сигурно је да у Земљи излазећег сунца већина политичара и грађана прижељкује да се јапански војни бродови нађу у Персијском заливу тек након окончања борби, а да ако већ морају да делују током трајања рата, то буде само у позадини, као логистичка подршка америчкој морнарици.

Питање је, међутим, да ли ће Трамп дозволити такав модалитет учешћа или ће кроз разне врсте притиска, рецимо, претњом подизања царина на јапанску робу или уценама у вези Тајвана, покушати да изнуди веће и опасније ангажовање јапанске морнарице. Управо то је разлог велике бриге политичара и политиколога у Јапану.

Без директне критике Трамповог (не)дипломатског гафа

Жеља да се Трамп не испровоцира да повуче неки пренагљен потез са опасним последицама је један од разлога зашто је јапанска премијерка током своје посете Белој кући непрекидно ласкала домаћину и зашто јапански медији нису критиковали његову контроверзну изјаву о томе да савезнике (укључујући ту Јапан) није обавестио о нападу на Иран, јер је желео да изненади Техеран, исто као што Јапан својевремено није обавестио њега (Вашингтон) да ће напасти Перл Харбур.

Уместо отворених критика тог поређења двеју ситуација које се не могу упоредити (јер су Токио и Вашингтон били непријатељи, а не савезници у време напада на Перл Харбур), јапански медији су, лукаво, просто пренели оцене америчких, британских и француских листова о томе како је Трамп том "неумесном" изјавом "запрепастио и увредио премијерку Такаићи", како је она у том тренутку уздахнула, заколутала очима и престала да се смеши.

Јапану везане руке

Сигурно је да у Токију, који традиционално има много боље билатералне односе са Ираном од Вашингтона, колутају очима и због Трампових немилосрдних царина и нарочито рата у Заливу и погубних економских последица које он има по јапанску и светску економију. 

Они, међутим, због своје велике војнополитичке и економске зависности од Вашингтона нису у стању да то незадовољство отворено и јасно изразе.

Тако званични Токио ни у једном тренутку није критиковао напад на Иран као кршење међународног права (већ је напротив од Техерана тражио да буде уздржан у свом војном одговору), те просто саопштава Трампу и његовом окружењу да прижељкују што брже окончање непријатељстава и нормализацију ситуације у Персијском заливу, одакле Јапан годишње увози између 90 и 95 одсто нафте коју потроши. 

Јапанце би њихових мука с америчким председником могао да поштеди управо Техеран ако би танкере чије је одредиште далекоисточна царевина просто пропустио кроз Ормушки теснац како то чини с кинеским.