Страх на улицама италијанских градова – ко су "маранце" и зашто све више плашe Италију

Од миланског сленга до националне супкултуре

Израз "маранца" (maranza) потиче из миланског омладинског сленга осамдесетих година и користио се за описивање грубих, бучних момака са улице, препознатљивих по упадљивом изгледу. Данас је, међутим, термин добио ново значење и означава ширу омладинску супкултуру, присутну широм Италије.

Углавном се ради о адолесцентима и преадолесцентима, већином мушкарцима, деци имиграната друге генерације, нарочито северноафричког порекла, рођеним у Италији. Девојке су ретке. Оно што их повезује није идеологија, већ снажан осећај припадности групи и улици, која постаје простор идентитета и признања као и насиље и страх који сеју италијанским улицама.

Зашто изазивају страх – група, провокација и насиље

Разлог због којег су маранце постале тема од националног значаја лежи пре свега у њиховом понашању. Крећу се у групама, заузимају јавне просторе и често показују отворено пркосан став према ауторитету и друштвеним правилима. Провокација је саставни део њихове комуникације. Провоцирају италијанску полицију нападајући их и често бежећи од њих, истичући, без обзира на то што су рођени у Италији, снажну припадност земљи порекла родитеља и њиховој вери.

Последњих година забележен је пораст инцидената: туче, напади, агресије које укључују оружје, изнуде и крађе, често на штету вршњака и пролазника. Многи од тих догађаја завршавају на друштвеним мрежама, где се насиље претвара у садржај за дељење. Циљ је видљивост, показати снагу, доминацију и изазвати страх најчешће међу Италијанима чијим законима пркосе.

Граница између несташлука и кривичног дела постаје све тања, док осећај несигурности међу грађанима расте.

Стил као знак припадности

Маранце су лако препознатљиве. Њихов стил облачења представља кључни елемент идентитета: тренерке од сјајних материјала, фудбалски дресови, прслуци, качкети са равним шилтом, торбице преко груди, често са истакнутим луксузним брендовима, оригиналним или фалсификованим, упадљиве огрлице и сатови.

На ногама су патике попут "најк ТН", или летње папуче у комбинацији са спортским чарапама. Коса је кратко ошишана са стране, са дужим праменом напред. Лети доминирају велике рефлектујуће наочаре, зими "фантомке".

Стил који одрасли често исмевају, али који млади поносно истичу, до те мере да је привукао пажњу модне индустрије и луксузних брендова.

Тик-Ток као дигитална позорница

Ако је улица физички простор окупљања, Тик-Ток је дигитална сцена. Управо тамо феномен добија највећи публицитет. Видео-снимци изазова, туча, провокација и плесова уз "трап" и "дрил" музику постају вирални.

Друштвене мреже појачавају ефекат: сваки гест добија публику, свака акција потенцијално постаје вирална. Видљивост постаје облик моћи и симболички одговор на осећај друштвене невидљивости.

Oд периферија до туристичких центара

Маранцe више нису ограничене само на периферије. Присутни су у омладинским баровима, испред тржних центара, на железничким станицама, у зонама ноћног живота и у туристичким местима.

Градови попут Рићонеа, Кастелнуова дел Гарда и Пескијере дел Гарда постали су симболи лета обележеног масовним тучама и окупљањима организованим путем друштвених мрежа, која су захтевала интервенцију полиције у пуној опреми.

Иза стереотипа – социјална маргинализација и несигурна будућност

Свести маранцу искључиво на хулигане значи занемарити шири контекст. Иза слике бучних и агресивних младића често стоје приче о сиромаштву, породичним проблемима, неуспешној интеграцији и недостатку простора за здраво социјално окупљање.

Многи од њих имају искуства са институцијама за малолетнике, ситним криминалом или животом у несигурним условима. У друштву које им нуди мало перспективе, улица постаје место идентитета, припадности и самопотврђивања.

Они провоцирају Италијане и италијанску државу на много начина, за нову годину су се попели на споменик испред Дуома у Милану, излажући заставе својих земаља и узвикујући "овај град је наш и ускоро ћемо вас освојити", алудирајући на ислам и на то да је припадника те вере све више у Италији, а нарочито оних који су илегално у земљи. Том приликом су и псовали италијанску државу, заставу и полицију.

Ове године није било дочека на тргу испред Дуома, управо да не би дошло до нереда као претходних година.

Бука као одговор на друштвену тишину

Феномен "маранца" дубоко дели италијанску јавност. Једни траже строже мере и репресију, други банализују проблем.

Супкултура "маранца" представља погрешан и насилан одговор на осећај искључености. Она одражава дубоку пукотину између центра и периферије, између одраслих и младих, између оних који се осећају заступљено и оних који се осећају заборављено.

Посматрати феномен искључиво као проблем јавног реда значи лечити последице, а не узроке. Разумевање страха који изазивају маранце значи и суочавање са питањем – шта нам говоре о савременој Италији, али и њеној политици у вези са изузетно великим порастом илегалних миграната. Тај проблем десница жели да реши на начин потпуно супротан ономе који предлаже левица – примити све и интегрисати их у Италију.

Но, питање које Италијани све чешће постављају јесте да ли они заиста желе интеграцију или наметање своје културе и вере. За сада преовладава ово друго мишљење.