Мелони и Такаичи за палицом ловца-бомбардера будућности

Како је Јапан важан кад је премијерка Италије Ђорђа Мелони одлучила да у њему проведе не само свој 49. рођендан (15. јануар), већ и Светски дан (италијанског националног јела) пице – 17. јануар!

Шалу на страну, јапански медији поводом посете плавокосе европске политичарке, чини се, с више интересовања јављају о њеном рођендану и томе како она и домаћин, премијерка Јапана Санае Такаичи једна другу ословљавају по имену него о политици – ово друго је у Земљи излазећег сунца вест јер се у јапанској култури и релативно блиске колеге најчешће ословљавају по презимену, док су име и надимци резервисани искључиво за партнере, чланове породице и најинтимније пријатеље.

Оно што, међутим, више интересује професионалне политичаре и аналитичаре је који је домет јапанско-италијанске војне сарадње о којој су две конзервативне лидерке (обе прве жене у историји на челу државе коју представљају) разговарале у Токију 16. јануара.

Јапан и Италија су, наиме, заједно са Великом Британијом, у децембру 2023. формално ушли у пројекат конструисања ловца шесте генерације, који још увек постоји само на папиру и око којег је протеклих месеци, чини се, било доста натезања у смислу где и у којој мери ће се вршити производња и испитивање.

Један од камена спотицања, јавили су поједини медији, је и то да ли у пројекат укључити моћне финансијере попут Саудијске Арабије, чему се, наводно, противи Јапан, који се још увек придржава принципа да наоружање у чијој производњи учествује не треба да буде испоручивано државама које су умешане у ратне сукобе – страховање долази отуд што је Ријад у не тако далекој прошлости интервенисао у суседном Јемену и с њим повремено има оружане чарке.

Такође, прошле године италијански министар одбране Гвидо Кросето је изашао у јавност са оптужбом да Британци нису вољни да са својим јапанским и италијанским партнерима поделе одређене технолошке тајне, што чини да се ови осећају као другоразредни учесници програма развоја летелице и успорава његово спровођење.

Британско-италијанско-јапански авион шесте генерације

Будући борбени авион, који би требало да има изузетно моћан радар, стелт карактеристике и служи као командна станица за навођење беспилотних летелица и ројева дронова, званично носи ознаку "ГЦАП (Глобални борбени ваздухопловни програм"), а у Британији, где је седиште пројекта, је популарно познат као "темпест" ("бура").

На њему заједно раде британски гигант "БАЕ системс", италијански конгломерат "Леонардо" и стуб јапанске војне индустрије "Мицубиши тешка индустрија".

У далекоисточној царевини он би требало да замени старије апарате "Мицубиши Ф-2", који су заправо јапанска верзија америчке летелице "Ф-16". "Ф-2", којих их у служби има око 90 комада, су произвођени од 1995. до 2011. године, а нови апарати из пројекта "ГЦАП", по првобитном плану, би требало да уђу у масовну производњу до 2035. и у наоружање најкасније до 2040. године.

Интересантно је да Јапан жели нови (сопствени) борбени авион иако је већ поручио и примио највећи део од чак 147 комада америчких ловаца-бомбардера пете генерације "Ф-35 лајтнинг." Ово не само због проблема са поузданошћу тог авиона компаније "Локид-Мартин", већ и због тога што Американци муштеријама намећу ограничења у вези модификација на летелицама и не дозвољавају њихово одржавање без дозволе из Пентагона.

У Италији, која такође поседује стелт летелицу "Ф-35", "темпест" би требало да одмени за одржавање и коришћење врло скупе "јурофајтере (тајфуне)", који полако застаревају.

Азијски медији пишу да је заједнички пројекат производње борбеног авиона нове генерације на којем раде Јапан, Италија и Уједињено краљевство управо добио нови подстрек јер је сличан подухват Немачке, Француске и Шпаније под називом "ФЦАС" ("Будући ваздушни борбени систем") доживео фијаско због неслагања Берлина и Париза о томе колики део производње би требало да буде у којој земљи.

То не само што значи да ће "темпест" имати шире потенцијално тржиште у Европи, већ и отвара могућност да се нека од три земље које су остале без планираног борбеног авиона у будућности прикључи Јапанцима, Италијанима и Британцима у његовом развоју.

Смисао и резултати посете Мелони Токију

Лидерке две земље у јапанској престоници су договориле подизање билатералне сарадње на ниво "посебног стратешког партнерства" и разговарале о начинима за обезбеђивање стабилног и сигурног снабдевања ретким земљаним елементима у условима када Пекинг доминира њиховом експлоатацијом и прерадом.

Ђорђа Мелони и њена делегација су са домаћинима постигли договор о узајамном снабдевању природним течним гасом у ванредним ситуацијама, као и о формирању заједничког тела које ће спроводити сарадњу у вези технологија за освајање свемира, што се пре свега односи на рад на развоју сателита и уклањању отпада из Земљине орбите.

Две стране су се сагласиле и да унапреде кооперацију у области полупроводника и вештачке интелигенције и изразиле интерес за улагање у Африку.

Шефица десничарске партије "Браћа Италије" је присуствовала и раду бизнис форума који је окупио привреднике две земље заинтересоване за пословање у оној другој.

Део смисла посете Мелони Токију лежи и у обележавању годишњице успостављања дипломатских односа између њене земље и Јапана - од међусобног признања две државе протекло је 160 лета.

Quo vadis Italia?

Прошле године на снагу је ступио војни споразум Токија и Рима о међусобном пружању логистичке подршке у опреми, гориву и муницији. Борбени авиони и војни бродови две земље још су од раније вршили заједничке вежбе у морима уз јапанску и кинеску обалу.

На пример, у 2024. години штаб јапанске морнарице у граду Јокосуки на улазу у Токијски залив посетио је италијански носач авиона "Кавур". Годину дана раније у далекоисточну царевину је долетело десет авиона италијанског ратног ваздухопловства на заједничку вежбу.

Све те војне активности међусобно географски врло удаљених земаља Јапана и Италије део су шире стратегије обуздавања Кине коју предводи и својим савезницима диктира Вашингтон.

Наиме, од друге половине првог Трамповог мандата у морима уз источну обалу азијског континента, која у највећем делу припада Кини, али и Северној Кореји и Русији, на захтев САД, све су присутнији војни ефективи европских чланица НАТО-а. Тој ризичној геополитичкој игри, чини се, свесрдно се придружила и Италија.

Војно ангажовање на Далеком истоку, може се рећи, подиже престиж и међународни значај Рима, а војнотехнолошка сарадња са Јапаном њему је несумњиво корисна у погледу стицања нових знања и диверсификације сопствене војне индустрије.

Ипак, остаје питање колико Италија, која је, у доброј мери под притиском других чланица "Г-7", 2023. иступила из кинеске иницијативе "Појас и пут", тим ангажовањем себи штети када су у питању односи са реално највећом економијом света Кином.