Трамп и нови светски поредак – како политика "Америка на првом месту" мења Европу, Кину и Украјину

Од првих дана мандата, Доналд Трамп јасно је ставио до знања да не намерава да ублажи свој политички курс. Више од двадесет извршних наредби, проглашење ванредног стања на јужној граници и на крају године — Национална стратегија безбедности, која је означена као темељ нове Трампове доктрине — потврдили су да политика "Америка на првом месту" улази у институционалну фазу.

Према оцени доцента Факултета политичких наука Марка Дашића, не ради се о стварању потпуно "новог света по Трампу", већ о покушају стратешког позиционирања Сједињених Америчких Држава у дубоко измењеном глобалном контексту, обележеном супарништвом са Кином, слабљењем мултилатерализма и настајућом мултиполарношћу.

Према његовој анализи, фокус на Западну хемисферу, транскационални однос према Европи и офанзивна трговинска политика имају за циљ очување америчке моћи, али истовремено стварају нове геополитичке и унутрашње политичке тензије.

Од дана инаугурације, Трамп је покренуо 26 извршних наредби, прогласио ванредно стање на јужној граници, а крај године обележила је Национална стратегија безбедности која заокружује политику "Америка на првом месту". Како бисте окарактерисали 2025. годину: да ли је то "нови свет по Трампу"?

– Рекао бих да је први утисак након ових 11 месеци његовог мандата, да је он тежио испуњењу предизборних обећања. Једна од тих извршних наредби с почетка мандата је, можда претешко рећи, али представља потпуну милитаризацију јужне границе Сједињених Америчких Држава. А ако желите и квантитативно погледати резултате те политике, он је поништио нешто што је спочитавао Бајдену и остварио врло завидан резултат у својој имигранској политици. Међутим, то је само један стуб Трамповог председавања.

Рекао бих да други аспект несумњиво представља економско државништво. Оно је интегрисано у стратегију националне безбедности са којом је јавност упозната 4. децембра 2025. године, али која се можда стварала још у предизборној кампањи, а нарочито током ових неколико месеци Трамповог мандата.

Тако да ће ова стратегија и те како остати упамћена као подлошка Трамповој доктрини, као нечему што је надоградња Монроове доктрине и као нешто што је, не бих рекао, потка за креирање новог Трамповог света, већ покушај стратешког позиционирања Сједињених Америчких Држава у битно измењеном контексту који и даље флуктуира између супарништва две највеће силе, које су САД и Народна Република Кина, и настајуће мултиполарности.

То је веома широк маневарски простор и готово нико са великим степеном сигурности сада не може рећи каквом свету тежимо, односно какав је овај свет у настајању.

Осим супарништва са Кином, Трампова доктрина фокусира се на западну хемисферу и настоји да обликује политику Латинске Америке. Конкретно, када је реч о Венецуели, питање је да ли Трампова администрација спроводи безбедносну политику, политички утицај или енергетске интересе?

– Рекао бих од свега помало, а можда теоријски објашњено спроводи и политику доминације регионом који сматра својим задњим двориштем. Мислим да је Венецуела први изданак, прва политика и прва имплементација нечега што је заиста саопштено у тој стратегији.

Међутим, ту доста има и неких несугласица, можда неких интристичних тензија међу различитим елементима стратегије националне безбедности, с обзиром на то да је овде, по мом утиску – дакле, ограђујем се, то је мој утисак – реч о тежњи ка промени режима, Мадуровог режима, иако Трамп у стратегији, односно администрација, каже да више неће тежити политици свргавања режима или увођења демократије у оним земљама које цивилизацијски нису биле демократске државе.

Мислим да овде и те како имамо, у основи, једну врсту промене режима која обједињује политички, безбедносни и, рекао бих, пре свега економски утицај. Венецуела је полигон, пример и земља која има највеће резерве нафте на свету.

Али један битан моменат из стратегије националне безбедности јесте чињеница да је Венецуела карактерисана као актер који може бити мета и актера – мета под условом остваривања утицаја, наравно, и неких актера који не припадају западној хемисфери. У тим речима, у подтексту, можемо прочитати Народну Републику Кину и Русију.

Шта је 2025. година донела или променила у односима између Америке и Европе? 

– Он говори о Европи која мора да стане на своје ноге. Дакле, то је један старатељски, рекао бих, однос учења поново да хода, које, рекао бих, подесило један врло оштар тон, иако је еуфемистички упакован на овај начин у стратегији и националности. 

Пошто констатује да је Европа континент у цивилизацијском паду. Он то и економски такође брани. Он говори да је Европа, не знам, 90. године прошлог века била четвртина светског БДП-а. Сада није ни 16-17 процената.

А да ли је реч о неком идеолошком равнању које је потпредседник Џеј Ди Венс најавио још почетком прошле године на Минхенској безбедносној конференцији? И да ли је реч о идеолошком равнању када се говори о потреби отварања простора за демократију у Европи?

– Апсолутно. За мене је било изненађење што је то коментарисање квалитета демократских режима нашло тако истакнуто место у стратегији националне безбедности, на европском континенту.

Мислим да такав, тако отворен став Трампове администрације утиче и на европско јавно мњење, нарочито ако имамо у виду да постоје режими, односно владе, које идеолошки, програмски, а на крају и лично нагињу и чак се сврставају уз неке Трампове политике, без директних последица или удаљавања од заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ, уколико говоримо о институционалном смислу.

Свакако, иза свега овога можемо посматрати и Трампов однос према мултилатерализму као таквом, као дипломатском процесу, али и према либералном институционализму као теоријској подлози послератног света – свету који је настао после Другог светског рата. Томе заиста значајно доприноси и општа оцена ове стратегије националне безбедности, која, иако се семантички од тога удаљава, по свим својим параметрима представља реалистичку теорију међународних односа.

Где је у тој слици Украјина?

– Данас се, рекао бих, налазимо квалитативно најближе миру, иако још не довољно близу. Дакле, сусрет у Мар-а-Лагу између Зеленског и Трампа и њихов заједнички став, који је Зеленски формалније, у неким детаљима, елаборирао, указују на напредак. Трамп је додао да је све време радио на два колосека и да се, наравно, телефонски договарао и са Путином пре састанка са Зеленским.

И некако нам је дало наду да мировни процес заиста може имати успешан исход, можда чак и у првим месецима 2026. године.

Међутим, имајући у виду променљивост расположења и чињеницу да Трамп Европи спочитава потребу да преузме већи терет, чак и у вези са украјинском безбедношћу, мислим да ови билатерални сусрети ипак морају укључивати и европске актере како би се дошло до трајнијег и одрживијег решења.

И, наравно, у подсвести стално имам један одељак Стратегије националне безбедности који дефинише НАТО као организацију која не сме бити перципирана, односно опажана као стално растућа у погледу чланства. Тако да је Трамп можда успео да умири руску бојазан од ширења НАТО-а, нарочито у вези са Украјином, и да уз то узме у обзир сензибилитет свих преговарача који треба да буду задовољени на више нивоа.

Какве су последице офанзивне трговинске политике Доналда Трампа? Колико су царине коштале свет, па и Србију, а колико саме Сједињене Америчке Државе?

– Мислим да је потребно још мало времена да би се економске последице могле измерити до нивоа грађана, односно до наших џепова и наше перцепције економских ефеката.

Мислим да Србија није много страдала, с обзиром на то да Сједињене Америчке Државе нису међу њеним најважнијим трговинским партнерима, осим, наравно, тржишта услуга, нарочито у ИТ сектору. Србија је у том смислу претрпела колатералну штету због начина на који су одређиване реципрочне царине према различитим актерима. Потребно нам је било доста времена да проучимо како је дошло до цифре преко 30 процената. 

Што се тиче већих актера, када читате економске извештаје о Кини или у Кини, као и сличне извештаје, рецимо, из трећег квартала Сједињених Америчких Држава, види се да је забележен раст. Односно, оваква врста економског државништва, чак и са употребом негативних инструмената, није нанела немерљиву штету, макар на кратак рок.

Али оно што је несумњиво јесте да је то произвело политичке ефекте. Актери су се утркивали ко ће први да испреговара боље билатералне услове у трговини са Трамповом администрацијом, након најаве ових заиста астрономских царина.

Да ли је 2025. година Америци донела "рат против саме себе" и које су последице тога, имајући у виду да се избори на пола мандата одржавају у новембру 2026. године?

– Да, то ће бити први тест фактички ове Трампове администрације, пре свега у погледу ставова бирача, односно да ли се ишта променило у претходне две године. Оно што би Трампа можда могло забринути јесте рекордно низак степен одобравања његових политика. Американци то мере с времена на време из различитих извора, тзв. approval rating.

Он је тренутно на 40 процената и варира између 37 и 42 у зависности од извора. То значајно утиче на опште расположење јавног мњења.

Мало раније сам поменуо економске показатеље. Они нису баш у директној корелацији са задовољством грађана поводом економских параметара, што значи да перцепција економије одређује расположење јавног мњења и бирача према датој администрацији. Упркос расту који сам раније поменуо, бирачи нису доминантно или већински задовољни начином на који се спроводи економска политика. На то значајно утичу и такозвани културни ратови.

Америчко друштво је, рекао бих, можда чак и додатно поларизовано.

Да ли је Трампова омиљена Европљанка Ђорђа Мелони можда најбоље предвидела 2026. годину када је рекла: "2025. је била лоша, али не брините, 2026. ће бити горе"?

– Ја сам више оптимиста и немам одговорност као неки јавни посланик у смислу носиоца јавне функције за изговорене речи, тако да оптимизам увек добро дође. Али, шалу на страну, заиста постоје индикатори који хране мој оптимизам.

Најновији развој ситуације поводом мировног процеса у Украјини коначно се померио са мртве тачке.

С обзиром на то да је један од циљева стратегије националне безбедности превентива и одржавање мира у појасу Индокине, који је следећи врло важан регион, можда и најважнији после западне хемисфере за ову администрацију Сједињених Америчких Држава, рекао бих да ипак постоји нада за геополитички мирније воде у које нас уводи 2026. година.