Супротстављена виђења војне параде у Пекингу – демонстрација моћи, геополитички изазов или одбрана интегритета

Војна парада и уопште обележавање осамдесетогодишњице од победе кинеског народа "у отпору против јапанске окупације и светском антифашистичком рату", како Кинези често кажу, на Западу су, чини се, једнозначно схваћени као демонстрација силе, а састав званица које су јој присуствовале као антиамерички или антизападни скуп који има за циљ да покаже снагу веза између "аутократских режима".

При том, приказ нових хиперсоничних пројектила и беспилотних летелица, те широког спектра противбродског и противподморничког наоружања нарочито се виде као претња властима на Тајвану, односно, израз амбције да се то острво силом приволи на верност влади у Пекингу.

Сигурно је да представљање најновијих типова наоружања и уопште приказ најсавременијих убојних средстава и перфектне увежбаности марљивог и дисциплинованог војног особља представаљу демонстрације силе.

Она се, међутим, у Кини тумачи као порука да је војска спремна да заштити суверенитет и територијални интегритет државе у тешким условима као што су појачани војни притисак САД и њених савезника на њене обале, њихово све већег ангажовање на подупирању де факто независности Тајвана, али и растући економски притисак Запада који је усмерен на изолацију Кине, успоравање њеног економског развоја и, посредно, слабљење њене армије. 

Та економска присила, треба појаснити, се огледа у ограничењима на извоз патената и компонената западног порекла кинеским компанијама у области телекомуникација и електронике, спутавању кинеских инвестиција у физичку и дигиталну инфраструктуру земаља Запада, антидампинг мерама против разних кинеских производа, дипломатском и економском притиску Вашингтона на предузећа савезничких земаља да се повуку са кинеског тржишта и пребаце производњу у САД или треће државе, као и увођењу високих царина на увоз кинеске робе.

Не треба ни заборавити да су управо Сједињене Државе те које су још 2011. за време владе председника Барака Обаме објавиле тада нову стратегију заокрета ка азијско-пацифичком региону, која је требала да тежиште напора Вашингтона за изградњу економских и војних коалиција и средиште деловања америчке војске са Блиског истока и евроатлантског простора постепено пребаци у кинеско двориште. Ово с циљем да се обузда и ограничи утицај Пекинга на тамошње државе и ставе под контролу поморске линије његовог снабдевања. 

Гледано кинеским очима, та чињеница је још један снажан аргумент за тврдњу да је управо страни фактор призвао наоружавање и демонстрације могућности Нароодноослободилачке армије Кине попут оне виђене у Пекингу, а не амбиција кинеског врха за експанзијом или доминацијом над азијско-пацифичким регионом, како се тврди у Вашингтону.

Дакле, да Кина неће попустити притисцима из иностранства и да ће заштити свој суверенитет и територијални интегритет, што се посебно односи на Тајван, су основне поруке које је руководство те државе са 1,4 милијарди становника желело да упути иностранству путем импресивне, беспрекорно одрађене параде 3. септембра у Пекингу.

Званице које су привукле медијску пажњу

Наравно, западни и јапански медији су у праву када кажу да је истакнуто место које је током ње дато руском председнику Владимиру Путину и севернокорејском лидеру Ким Џонг Уну такође порука - порука јединства, по њима, недемократске војнополитичке осовине, која се, нарочито на Далеком истоку, супротставља заједничком деловању Сједињених Држава, Јапана, Републике Кореје и других америчких савезника, попут Аустралије, Канаде и европских чланица НАТО пакта.

Путин и Ким су се, када је протокол у питању, све време налазили раме уз раме са председником Сијем, од тренутка када су се страни званичници окупили унутар зидина Забрањеног града да би се упутили на балкон који се уздиже над Тијенанменом, па све до краја параде и то није случајност. 

Међутим, за Кинезе и ова демонстрације блискости три лидера суштински је имала за сврху да покаже геополитичким ривалима да је и Пекинг спреман да по потреби оформи или ојача постојеће коалиције ради очувања сопствене независности у одлучивању и ради спречавања војнополитичке изолације земље. Не ради продубљивања антагонизма и стварања блоковских подела.

Принципијелно супротстављање идеолошком дељењу света на савезе и економском протекционизму, те заговарање заједничког развоја у форми која свим странама доноси добробит је дугогодишња мантра кинеске владе.

Сам председник Си је у поздравном говору који је означио почетак церемоније обележавања осамдесетогодишњице победе над фашизмом поново нагласио да ће његова држава остати привржена мирољубивом развоју и изградњи заједнице народа и држава са заједничком будућношћу. 

На Западу, па и у неким државама источне и југоисточне Азије као што су Јапан или Филипини, има доста оних који сумњају у искреност те намере. Али, јасно је да скептици ни не морају да слушају вербалне фразе кинеског руководства, са обзиром да су очување светског мира и слободне трговине, односно, економска глобализација услови који просто објективно највише одговарају Кини јер она, више него ико, има људски потенцијал, технологију и производне капацитете који управо у условима неометане глобалне тржишне утакмице могу да јој донесу највећу добит.  

Такође, треба узети у обзир и то да је коначни састав дипломатског кора који је присуствовао прослави у Пекингу, а који се у САД тумачи као антиамерички и антизападни, у доброј мери био изнуђен. То је последица бојкота држава Запада, које су се изговарале учешћем руског председника - западне дипломате високог ранга нису желеле да дођу у Пекинг да својим присуством не би симболично дале легитимитет руској интервенцији у Украјини. 

Наравно, треба додати и да дугогодишња демонизација Кине и њеног лидера у медијима Запада њима чини све тежим било какве дипломатске контакте са Пекингом, а нарочито оне у којима се на неки начин одаје пошта кинеској држави и народу.  

Унутрашњи смисао параде

Оно о чему се у страним медијима ових дана не говори је унутрашња политичка димензија догађаја у Пекингу - то да су у Кини велика војна парада и обележавање победе над Јапаном, осим за јачања патриотизма, замишљени и као прилика да се надвладају старе идеолошке разлике и оснажи национално јединство.

Јер, међу ветеранима са којима се пред почетак церемоније руковао председник Си Ђинпинг, од којих су неколико били старине од преко стотину лета, нашли су се и борци из редова партије Куоминтанг - прокапиталистичке, националистичке странке која се још од 1927. године, пре отпочињања непријатељстава са Јапаном, оружјем сукобљавала са комунистима. 

Председник Си, дакле, желео је да подсети на чињеницу да су се, упркос великим идеолошким разликама и жестоким међусобним окршајима, и Комунистичка партија Кине и Куоминтанг борили против окупатора, те чак ступили у (климави) савез познат као "уједињени фронт". 

Након предаје Јапана, ове две снаге су наставиле међусобни рат, који се окончао 1949. године победом комуниста, проглашењем Народне Републике Кине и повлачењем капиталистичких снага на острво Тајван, где су оне, по вођством генералисимуса Чанг Кај Шека, оформиле владу блиску Вашингтону. 

Обележавање годишњице победе против јапанског окупатора, дакле, садржало је и позив на заједништво упућен потомцима Чанг Кајшекових снага који данас у великом броју насељавају Тајван.

Редак догађај вишеслојног значења

Интересантно је да је данашња парада у Пекингу тек друга која је икада одржана у Кини поводом годишњице окончања Другог светског рата и победе над Јапаном.

Прва је приређена пре десет година - њој је присуствовао тадашњи председник наше земље Томислав Николић, а у дефилеу су учествовале и јединице неколико страних армија, међу којима и гардијски одред Војске Србије. Односно, пракса обележавања победе је нова и отпочета је тек по доласку Си Ђинпинга на чело партије и државе. 

Аналитичари у суседном Јапану, који се војнополитички сврстава уз САД, рецимо, склони су да у томе виде настојање Сијеве владе да ојача осећај патриотизма у народу ради даљег одлучнијег искорака Кине у међународним територијалним споровима и пројектовању сопствене војне моћи на азијско-пацифички регион. 

У Кини, међутим, поред поменуте демонстрације спремности за очување суверенитета и територијалног интегритета, акценат стављају на важност коју таква прослава генерално има у смислу спречавања покушаја ревизије историје.

Ту се пре свега мисли на деценије (свесног и несвесног) минимизирања доприноса кинеског народа борби против милитаризма и фашизма у међународној заједници - он је ван академских кругова, практично, непознат у Европи и САД, а онда и на дискурс који су временом развиле сепаратистичке снаге на Тајвану.

Оне, наиме, због политичке и безбедносне зависности од Јапана, последњих година уместо о "јапанском колонијализму" и "победи над страним окупатором" о горком искуству петодеценијске владавине Токија (од 1895. до 1945.) над својим острвом говоре "испраним", неутралним терминима као што је "окончање рата".

Перцепција значења слојевите војне параде у Пекингу тако варира у зависности од тачке гледишта. Оно што је сигурно је да је она, упркос оспоравањима из иностранства, за домаћина одиграла корисну вишеструку улогу: дала домаћој јавности разлог за понос, допринела јачању угледа и међународног престижа кинеске армије, послала важне политичке поруке свету и пружила простор за рад дипломатије.