На лицу места: Панамски канал – америчке претње и кинески змајеви

У Панами сам боравио месец дана. Ово су аргументи, размишљања и искуства које сам стекао током многобројних посета Каналу и у разговору са Панамцима – обичним светом али и највишим државним службеницима.

Отишао сам баш на дан када је у Панаму стигао амерички секретар и изасланик Доналда Трампа Марко Рубио.

Мимоишли смо се – он долази из Америке, ја одлазим у Америку. Није случајно то што је његова прва посета у новом мандату управо Панами. То се није догодило претходних сто година.

Био сам сведок неугодности која се осећала у ваздуху: Како дочекати човека који долази да упути незамислив, непријатан и непристојан захтев?

Панамци очекују да буде директан: "Молим вас да нам вратите Канал, ако може одмах, ако не може, онда сутрадан."

Панама се деценијама борила да добије управу над Панамским каналом.

Сматрају га нераскидивим делом свог бића, идентитета, о економији и територији да се не говори.

Где год нађеш згодно место, заставу посади

”Панама без Канала, то је човек без руку и ногу”, говорили су ми широм Панаме.

Панама је стекла независност 1903. године управо захваљујући америчком преузимању Канала и спремношћу Америке да панамску независност брани и гарантује. Тада је Канал уступљен Америци уз одређену наплату и то ”заувек”.

Амерички председник Картер је 1977. године прихватио да се канал уступи Панами у одређеном року. То се и догодило 1999. године.

Америка се овде, упркос свему, доживљава и дочекује као савезник.

Дакле, долази пријатељ да тражи нешто што ни најгори непријатељ не би тражио. Треба се озбиљно припремити на свим нивоима. За почетак – окитити целу Панаму заставама Панаме. Да се зна где је дошао, да се осети патриотски дух, да не буде сумње како се народ осећа.

Државне институције али и невероватан број аутомобила, паркова, зграда преко ноћи је окићено десетинама хиљада застава. Испред једне установе културе затекао сам травњак испуњен стотинама заставица посађеним као цвеће.

Пријатељи са којима сам обилазио Панама Сити од срца су прихватили иницијативу државе – кроз прозор аутомобила вијорила се застава све време док смо се возили.

Случајни посматрач помислио би да би се порука госту могла пренети и са којом заставом мање.

Да би се схватило шта овде значи застава, потребно је да се вратимо на 4. јул 1964. године.

Четири деценије пре него што ће добити канал под своју контролу, Панамци су се изборили за то да се на Панамском каналу, уз америчку, вијори и панамска застава на свим цивилним објектима, а да америчка неће бити истицана сем на тачно одређеним местима.

На то је пристао Џон Кенеди, а Панамцима се то чинило као остварење правичног сна и признање њиховог историјског и моралног права на целој својој територији, чак и на делу који не контролишу, на који не могу чак ни да кроче без дозволе.

Одлука никад није ступила на снагу – Кенеди је убијен, и она је стављена ад акта.

Амерички гувернер је одлучио да се привремено не користи ниједна застава, али Американци који су радили и живели у Зони Канала су својевољно америчку заставу истицали на још више места него раније.

Студентска побуна у Панами

Панамски студенти су кренули у масовне демонстрације, нагрнули на ограду америчке зоне, успели да је пређу, успењу се уз један стуб и поставе панамску заставу.

Застава је поцепана, дошло је до пуцњаве (до дана данашњег је спорно шта се и како тачно догодило), студенти су покушали да уклоне ”Берлински зид”, жичану ограду која је чинила границу америчке зоне и делила државу напола.

Настали су тродневни нереди, а деветнаестогодишњи студент Асканио Аросемена погођен је отпозади из ватреног оружја док је помагао да се из нереда извуку његови повређени другови.

Био је тек први – погинуло је 22 Панамца, углавном студената и четворо Американаца, док је педесетак (30 војника) рањено – рањена су и најмање 324 Панамца, према подацима главне болнице која је примала повређене.

Настрадала је и шестомесечна беба, Марица Авила Алабарка. Угушио ју је гас за растеривање демонстрација.

До дана данашњег се Панамци и Американци споре око тога како је до свих ових несрећних случајева дошло, ко је пуцао, ко је како настрадао…

Американци тврде да кривице има и са стране реакције панамске полиције и војске. Младићи који су тад погинули, а нарочито петорица који су поставили панамску заставу на територију Панамског канала, народни су хероји.

Највећи и најзначајнији споменици широм земље посвећени су њима, а о музејским и галеријским поставкама да се не говори.

Америчко кајање на Дан мученика

Овај догађај био је почетак краја америчке владавине. Панама и САД тад су прекинули дипломатске односе, а Панама је одлучила да их неће успостављати док Канал не добије под своју контролу.

Међународна јавност јасно се сврстала против Америке. Постало је јасно да Панамциани неће одустати и да је само питање времена и начина на који се Канал мора предати њима у руке.

Дан када се инцидент догодио, 9. јануар, овде се обележава као Дан мученика и један је од највећих празника који се проводи у кругу породице.

Био сам у Панами баш на годишњицу и био зачуђен групом Американаца који су се извињавали Панамцианима на које су случајно наишли, а нико их није ни попреко погледао, тврдећи да им је жао због тренутне ситуације, да они не желе Канал. Конкретно они очигледно не, али…

Очекивали су да ће им можда Панамциани рећи неку ружну реч, учинити их мање добродошлим. То се није догодило пре свега зато што карактер Панамциана није такав. Народ топле и веселе нарави није склон тој врсти испада.

Застава је у Панами више од заставе. Слика студената који се последњим атомима снаге пењу уз стуб да поставе панамску заставу, упечатљив је симбол који сам видео стотинама пута током кратког боравка. У тој сцени сажета је историја Канала и целог народа, тежње, надања, несрећа.

Тежња за правдом, целовитошћу територије и идентитета. Од када Панама управља Каналом сви бродови уз заставу земље из које долазе носе и заставу Панаме од уласка до изласка из Канала.

Градња Канала и генијалност пројектаната

Треба бити поштен и одати признање, чак указати дивљење Америци. Није само амерички новац саградио Канал, учинила је то пре свега америчка генијалност.

Французи су девет година покушавали да изграде Канал. Изградили су само несрећу и своју и туђу – 22.000 људи настрадало је већином од заразних болести.

План да пробију Канал кроз планину и изађу на крај са једном од највећих река пропао је уз невиђену корупцију и банкрот који је осиромашио више од 100.000 Француза који су учествовали на државном позиву да постану мали инвеститори будућег Канала.

Треба поменути да је један од ретких људи који је профитирао на том пројекту био Густав Ајфел, да је тим новцем изградио Ајфелову кулу али и умало завршио у затвору и постао једна од најомраженијих личности тадашње Француске.

О томе говори изванредан документарни филм који се на самом Каналу приказује посетиоцима из целог света под називом ”Подељена земља, уједињен свет”, јер, као што се зна, Канал Панаму пресеца на два дела.

У том истом филму сазнао сам и како су Американци успели да искорене маларичне комарце које су биле главни узрочник смрти радника. Уместо да укроте планину и реку, обоје су придобили на своју страну, а филм каже да је и данас америчка омиљена особина да непријатеље претварају у пријатеље (само да у случају Панаме не буде обрнуто).

Наиме, огромну реку су искористили да потопе обронке планине, изградивши огромну брану. Тако је настало тада највеће вештачко језеро на свету.

Проблем је био у томе што је оно на већој надморској висини од оба океана, па је било потребно смислити систем за подизање и спуштање бродских грдосија.

И то су Американци успели на генијалан начин – милиони тона воде претачу се из базена у базен без иједног мотора и пумпе! Амерички инжењери осмислили су систем који користи гравитацију и беспрекорно функционише и после више од једног века.

”Канал су градили људи са Барбадоса, из Шпаније, Венецуеле, Африке”, говоре Панамциани, а Американци истичу да су их они платили. Да то плаћање није било сразмерно учинку пише и српски радник чија сам писма недавно пронашао уз помоћ пријатеља и колеге Адама Софронијевића.

Ни данас нема Канала без помоћи САД

Чак и после предаје Канала под управу Панаме, америчка помоћ је драгоцена у одржавању Канала. Панамциани тврде да је амерички и данашњи Канал нису исто. Наиме 2016. године је отворен проширени Канал. Раније су овуда могли да пролазе продови са капацитетом до 5.000 контејнера, а сада Канал може да прими бродове који носе до 17.000 контејнера – преко три пута више.

Међутим, то проширење се односи само на уско грло, тј. на водене лифтове. Огромно језеро које заузима више од две трећине каналске руте неће никад бити потребно да се проширује. Треба признати: у то доба, а и наредних деценија, ниједна друга држава на планети не би била у стању да оствари такав подухват.

Американци су одлучујуће утицали на то да Панама стекне и одбрани независност и за то су добили права којих су се добровољно одрекли.

Председник Картер је сматрао да је била исправна и правична ствар да се Канал врати, иако ни по једном уговору то Америка није морала да учини. Најкраћи поморски пут од источне до западне Америке пролази овуда. Америка је највећи корисник Канала.

”Имали смо среће да су се претходне администрације бавиле Ираком, Авганистаном, Сиријом, Либијом”, рекоше ми Панамциани. И Србијом, додао сам. ”Али смо знали да ћемо доћи поново на ред.”

Амерички интерес овде је барем јасан и неупитан. Аргументација је снажна и убедљива са обе стране. Американци тврде да није поштено да њихови бродови, који највише користе Канал, плаћају по више од милион евра по проласку (најскупљи пролаз за сада је плаћен 1.300.000 евра за један брод), док Панамциани тврде да то зависи од броја контејнера, јер се по томе рачуна пролаз.

И пливање се наплаћује

Да поменем и најмање плаћени пролаз у историји – 36 центи америчког долара платио је путописац Ричард Халибуртон да преплива Канал 1928. године.

Питао сам их колико би сад коштало да то ја урадим, али нису знали одговор – не постоји та одредба у бирократском ценовнику.

Са којом поруком долази Рубио?

Да ли ће бити нове војне интервенције, економског притиска или изградње новог канала у Костарики или Никарагви?

Такве планове одавно подржава Саудијска Арабија. То би за Панаму било горе од рата – могу све да изгубе, а да чак нису у стању ни да се томе успротиве.

Званични амерички планови су првобитно били да се Канал изгради у Никарагви где би се користило већ постојеће језеро. Све је већ било договорено, само је 1902. године било потребно коначно одобрење Сената.

Америчким сенаторима тада је стигло писмо из Панаме од Француза чији интерес је био да продају неуспели пројекат. На њему се налазила никарагванска поштанска марка са фотографијом вулкана који еруптира – доказ да је Никарагва опаснији терен од Панаме.

Једном домишљатошћу Панамциани су пребацили тас на своју вагу. После више од једног века, домишљатост им је још потребнија, да на својој вази тас и даље задрже.

Кинески фестивал за Рубиов дочек

У случају светског сукоба или немира, значај канала би порастао до неслућених размера. Американци оптужују Панаму да је у управљање Каналом укључила директно кинеске компаније које би у случају веће кризе биле у могућности да пресеку ову кључну поморску руту од прворазредног значаја за америчке компаније.

Јасно је да је кинески утицај драстично ојачао у Панами, али и у другим централноамеричким државама. Кинеске инвестиције и пројекти на инфраструктури се виде на сваком кораку.

Неће бити једноставно Америци да утицај Кине потисне – јер се заснива на конкретним пројектима који захтевају новац, ангажовање и посвећеност.

Упозорења и обећања неће бити довољна ако их не прати отварање новчаника, а чини се да претње у вези са Каналом имају за циљ баш обрнуто, стезање новчаника.

На више места у престоници затекао сам натписе о нераскидивом вечном пријатељству Панаме и Кине, иако је јасно да је пријатељство успостављено тек недавно. Први брод који је прошао проширеним Каналом 2016. године, био је управо кинески.

Изненада најављена посета утицајног Американца затекла је Панамциане у додатној неприлици. У току је прослава Кинеске нове године. Цео град је окићен црвеним лампионима, змајевима и разноразним кинеским фигурама и знацима.

У градским парковима одржавају се вашари на којима се исписује кинеска калиграфија и служи кинеска храна.

”Скидајте тај кинески шарениш!”, стигла је наредба са највишег места. Трче и јуре државни службеници, носе по улицама надуване змајеве и којекакве украсе који као да су испали из другог универзума право на панамске улице у руке збуњених чиновника.

Службеник једног министарства, који с разлогом није желео да му помињем име, а кога сам затекао како носи огроман балон-лампион два пута већи од њега, рекао ми је, кад се зауставио да предахне: ”Када дође Рубио, не мора баш свуда да види кинеске украсе. Што да бодемо очи, како после да докажемо да кинески утицај није јак, а цео град је окићен као да је стигао у Шангај."

У парку око Народне библиотеке Панаме гледам у чуду више десетине панди, змајева и змајића, пластичне костиме кинеских царева у природној величини.

Све то ноћу тако засветли да се, чини се, из свемира види да се слави највећи кинески празник. На тезгама сија и блешти хиљаде изразито кинеских ђинђува, сабљи и мачева, амајлија и украса а радници су углавном Кинези.

Панамско мекано ”њет”

Панамциани искрено не верују у чврсто панамско ”њет” Америци. Већ су то једном покушали, 1989. године. Тадашњи председник успротивио се Америци, уследила је америчка ”специјална војна операција”, убијено је 516 Панамциана (314 војника и 202 цивила, настрадала су 23 америчка војника и 3 цивила.

Око 20.000 Панамциана је морало да напусти своје домове, а нереди су трајали три недеље.

Америчку интервенцију су осудили Генерална скупштина УН, Организација америчких држава и Европски парламент. Панамски председник је затражио азил у амбасади Ватикана, али је уместо тога завршио у америчком затвору осуђен на 40 година, где је и преминуо.

Американци се и данас поносе овом акцијом, кажу да су тиме Панами донели демократију. Панамциани се очигледно не слажу, и даље су испуњени огорчењем због те акције.

Ретки су музеји и институције који немају одељак посвећен том догађају. Код парламента сам посетио сада већ култни мурал који наводи петнаестак земаља у којима је војно интервенисала Америка – на списку је, наравно, и Србија.

Панамциани немају илузија да се не могу одупрети америчкој војној сили, а не чини се ни да су вољни за озбиљан сукоб. Нашли су се у небраном грожђу, али не планирају да ситуацију учине гором него што већ јесте.

Спремни су да уз велику ларму ипак пристану на компромис. Свесни су и међународне ситуације. ”Долази до поновне поделе на интересне сфере, а ми знамо коме припадамо. Наша једина шанса је подршка Кине, Русије… Само да неки интерес негде другде, рецимо у Украјини, не замене за наше”

Са министром иностраних послова Панаме дан пре доласка Рубија

Доживео сам посебну част – примљен сам у ВИП посету Министарству иностраних послова. За мене су отворили чувени Боливаров салон у којем је исписивана, и још се исписује историја Панаме, где председник и министар примају најзначајније званичнике и потписују важне међународне договоре.

За мене је отворен и салон у којем чувају најзначајнија панамска документа – оригинална писма Симона Боливара. То је једина документација у овој држави над којом даноноћно бдију очи живих стражара, а не само гомила аларма и других модерних справа.

Док је већини посетилаца ту забрањено фотографисање, мени су чак и то дозволили.

Накратко са имао прилике да поразговарам и са министром. Чинило ми се то као велика част – дан пре америчког званичника, панамски министар иностраних послова пристаје да разговара са директором једног српског удружења посвећеног култури. Нисам желео да му постављам незгодна питања вези са Панамским каналом. Државни службеници свуда у свету су увежбани да на тешка питања одговарају уједначено, званичним тоном државне политике, па ми се чинило да питање не би ни имало нарочитог смисла.

Уместо тога изразио сам поштовање, чак љубав, према његовој држави коју јесам заволео током месец дана колико овде боравим. Истакао сам пријатељство наших народа које потиче још из доба Покрета несврстаних земаља.

На изложби посвећеној преузимању Канала од Америке приказана су путовања тадашњег вође Панаме Омара Торихоса на места на која је отишао по међународну подршку. На мапи је јасно означен и Београд.

Остварио је свој циљ, а Панама му се захвалила маузолејом у којем је нашао вечни мир – уз обалу канала.

Не треба заборавити да је данашња Панама близак савезник Америке. Признајем, ја сам заборавио. Понеле су ме изложбене поставке против САД, графити на улицама, демонстрације, разговори са Панамцианима, ситуација око Панамског канала.

Министар је отишао, а мене су спровели кроз величанствени шпалир застава држава са која имају дипломатска представништва у Панами. Туда спроводе председнике држава, министре, најзначајније госте. Шпалир води ка бисти оснивача министарства и подијуму са којег се дају највиша и најважнија саопштења.

Србију сам лако пронашао – раширених зеница буљио сам у необично плаву заставу на којој су златним везом приказани Косово и Метохија.

Не знам да ли је добро или лоше што сам је видео после разговора са министром, јер бих га иначе упитао шта мисли о српској народној изреци: ”Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају”.

Журка за Марка Рубија

Стари део Панама Ситија блокирали су демонстранти против америчког преузимања канала и против доласка Рубија тим поводом у Панаму. Протести су, тврде власти, спонтани, али има и другачијих мишљења.

Не треба занемарити да има Панамциана који нису толики противници Америке. Многи Панамциани су радили за Американце и добро зарађивали. Сећају се тог времена са носталгијом.

Из тих ”послова” настао је велики број панамско-америчких бракова. Тога је свесна и држава.

У Америци постоји значајна панамска заједница. Зато су политичари преко медија позвали Панамце у Америци да објашњавају, причају и искористе сваку могућност да утичу да се уваже легитимни интереси Панаме.

Увече сам се окупио са пријатељима Панамцима на прослави Кинеске нове године.

”Можда Трампу падне на памет и да преименује Канал. Американци су га саградили, што не би носио име ’Амерички канал’?”, каже моја пријатељица.

”Ију, шта ти пада на памет, немој давати такве идеје, шта ако неко чује па дође до Трампа”, ућуткује је друга пријатељица.

”Зар нећеш да останеш на журци?”, упитала ме је директорка Народне библиотеке Панаме.

”Не разумем, каквој журци, када?”, рекох.

”Па за Рубија…”

Одлучио сам да ипак прескочим овај ”парти”. Упркос озбиљној ситуацији, Панамциани су навикли да се са животом, па и са тешкоћама, носе шалом. Чини се да ништа не узимају превише к срцу.

”свако лудило прође”, кажу с осмехом, као да се њих не тиче, као да посматрају са стране, искусни.

”Наћи ће се већ решење, а и да се не нађе, и то је решење”, речи су са којима напуштам Панаму.

Одлазим ближе извору најактуелнијих светских одлука, у Палм Бич, ближе Трампу.