Емануел Тод: Пропаст Запада и тврдоглавост Истока

У Украјини се сукобљава олигархијско "Село Вашингтон" са Русијом као представницом класичног концепта суверенитета. Повремено с црним хумором, аутор резигнира над "нихилизмом Америке и Украјине, суицидом Европе, ратном еуфоријом Скандинаваца и смешном хистеријом Велике Британије". Русију нити хвали, нити је то књига о њој. Свеједно су га француски медији оптужили "да је насео на руску пропаганду". Немачки ћуте, озбиљнијих рецензија нема, али се књига добро продаје упркос тога. Или због тога.

"Моји професори су Маркс и Вебер, не Клаузевиц и Сун Цу", каже Тод на једном месту. И њему је јасно да данас мора да се брани свако ко доводи у питање уобичајене медијске синтагме о "рату који се није могао избећи", о "судбинском" судару добра и зла на матрици високих вредности слободе, демократије и људског достојанства.

У рат нас је увела похлепа за моћи, тврди Тод. Она руска је ограничена, од својих носилаца јасно дефинисана, историјски препознатљива и утажива. Похлепа америчког "Блоба", надимка за "Село Вашингтон" као врха олигархијске пирамиде САД, је напротив ничим омеђена, историјски неразумљива јер се први пут јавља у тој форми и, најгоре, неутажива.

"Протестанти" сви?

Иза политичких менталитета данашњице стоје историјски културни, религиозни и морални системи који су стабилизовали представе великих група/народа и нација. Оно што се очекује од политике, не стоји у изборним програмима партија, већ у живљеном историјском наслеђу.

Класично дело такве школе мишљења је Веберова књига (1904) о рађању "духа капитализма" из протестантске етике. То је место на коме Тод почиње свој есеј о "пропасти", или боље пропадању Запада, јер се ово друго реферише на процес, не на тренутак.

"Пропадање" САД, а то је главна тема Тодове књиге, не значи да ће оне престати да функционишу као држава. То само значи да су оне, кроз вољу за моћ уске владајуће елите (Блоб) успеле да интернационализују своју унутрашњу кризу. Убудуће ће свет боловати заједно с Америком, потпуно небитно стоји ли неко уз Америку или је против ње.

Криза Америке је постала криза света. Ко воли Америку, може почети да очајава. Ко је не воли, такође, јер њена моћ да једнако ломи савезнике и противнике остаје несмањена. Тод (s.212): "Читав Запад – а то је политичка и културна, не географска категорија – нестаје у америчкој црној рупи."

"Пропаст државе" не означава данас нестајање неке државе – само њено осиромашење, аномију, нестанак солидарности и друштвене кохезије.

Марксов допринос књизи је представа о правичној расподели и политичкој партиципацији. Разумно правичној, не диктаторски комунистичкој. О оној врсти правичности која би одговарала европској социјалдемократији после Другог светског рата, капиталистичким теоријама државе благостања, или класичним постулатима америчке револуције из 18. века (no taxation without representation).

Веберов допринос књизи је статус религије. Проблем је, каже Тод, што је опстанак тако описаног система (разумне) правичности осигуравала религија. Не религија као црква, вера, или служба божја. Само морал који се из религије као секуларизат пребацио у културу, друштвене норме, политичке системе, у очекивања гласача, или спојнополитичке амбиције неке земље, те невидљив тамо наставио да делује.

Иза техничког, економског и политичког успона Сједињених Држава, Запада, западне и централне Европе, иза успеха њихових култура које су дуго и на другим странама (Јапан, Јужна Кореја, Сингапур, Јужна Африка...) доживљаване као стандард и идеал, стајао је – протестантизам. Протестантска религија – пресликана у протестантски морал – пресликан у општи морал – пресликан у представу о дисциплинованом, неуморном раду као врхунском испуњењу индивидуе.

"Аустрија је протестантска земља", тако би немачки социолог Рајнхолд Крел почињао своје предавање о "духу капитализма". У ту клопку би одмах упао неко с примедбом да је Аустрија католичка земља, која је својевремено побила доста протестаната да би остала католичка. Она је по менталитету протестантска, јер се држи меритократског система, одговарао би професор. Ни Србија није мање протестантска.

Нулта религија, нулти морал, нулто сећање

Тодова класификација: САД су имале период живе протестантске религије (18-19. век), онда период "зомби-протестантизма" (до краја шездесетих година прошлог века), кад су важиле његове вредности, али без конкретне вере. Од седамдесетих почиње процес "нултог протестантизма", где више нема ни једног, ни другог – ни религије, ни њених секуларизованих вредности.

Од 2015-2016. Америка је закорачила у "нихилистички период", у коме једна мала олигархијска група, без уважавања реалности, доноси непредвидљиве одлуке. "Скоро по принципу случајности", тврди Тод.

Тод (322): "Ако желимо да предвидимо стратешке одлуке Сједињених Држава, морамо се под хитно одрећи аксиома рационалности. Сједињене Државе више не траже спољнополитичке добитке тако што процењују трошкове и ризике. У Селу Вашингтон, у доба нулте религије, први импулс је увек војни."

Националне државе су везане културом, вредностима, моралом и ношене средњом класом. Нема јаке средње класе, нема стабилне државе, класични аристотеловски постулат. Данашње Сједињене Државе немају више ништа од тога, каже Тод. Њихова политичка олигархија, "Блоб" више не представља никог осим себе, своју групу. (Blob = био-форма велике густине, на пример амеба, или флеке од мајонеза.)

У САД се догодило оно исто што се сада догађа и у западном делу ЕУ: С једне стране политичке елите које одбијају да буду нечији представници, с друге гласачи који одбијају да их неко представља.

Вашингтонски Блоб је покретан чистом динамиком која се пројектује на спољни свет и мутира у склоност за војну моћ и рат, тврди аутор. "Блоб за оријентацију више нема системе као религију, морал или историју. Њихова свест је локална, сеоска. Људи који чине најмоћнију групу на свету не припадају више нити једном сету идеја који их надилази као индивидуе. Они реагују само на импулсе своје локалне групе. Немају никакве интелектуалне или идеолошке везе ван свог круга. Конфликти су у њиховом интересу."

Мир, шта то беше?

И зато ће Запад изгубити рат у Украјини, закључује Тод. Као и код краја Хладног рата, кад Запад није победио, него је Совјетски Савез имплодирао, тако сада у Украјини неће победити Руси, него ће доћи до имплозије Запада.

Тод пише тако добро, а ништа од њега није преводјено на српски. Нека зато овде проговори сам.

За читаоце РТС-а је изабран одломак из Тодовог поговора немачком издању, странице 325-330:

"Слепило за нуклеарни ризик није једино. Има их неколико, у основи још необичнијих, који само потврдјују нихилистичку компоненту западног става. Друго и запањујуће слепило би било ово: Могућност мира се од стране наших политичара негира тако оштро, као да је права претња мир, а не термонуклеарни сукоб. Руси понављају, опет и опет, како немају намеру да војску шаљу ван Украјине. За једног историчара или демографа, то је непобитна чињеница. У гостовању на једној француској телевизији сам имао прилику да европске политичаре, новинаре и академике назовем ментално "поремећеним", јер верују да Русија има намеру да експандира на Запад. Русија, земља усред озбиљног процеса депопулације, земља која има проблема да са својих 144 милиона становника запоседне властитих 17 милиона квадратних километара, неће никуда. Исте оне елите које јуче нису биле у стању да предвиде да ће Москва кренути у рат (иако је Русија јасно и гласно рекла да неће прихватити улазак Украјине у НАТО), данас нису у стању да себи представе како Русија после тога хоће мир. Не зато што је добра и драга, већ зато што је он у њеном интересу.

Русија неће попустити у Украјини. Европа није угрожана ни на један начин. Мир је могућ.

Истражићу главне разлоге, који и поред очигледних чињеница – с једне стране тотални ризик у случају даље ескалације, с друге потпуно одсуство ризика за западну и средњу Европу у случају прихватања неутралног статуса Украјине – постизање мира чине немогућим.

Немогући мир, за сада

По методском приступу, ово је књига апсолутно западног, али не идеолошки компромитованог историчара. Најпре ћу се позабавити руском перспективом. Описаћу шта по мени Руси мисле, и то методом чисте логичке реконструкције, без поседовања било каквих личних или директних информација из Кремља. Како је НАТО стало подизао свој ангажман, тако је и Русија кориговала своје цљеве. Неутрални статус Украјине и анексија Донбаса више нису једини циљеви Москве. Делимично запоседнуте области Запоришје и Херсон су анектирани.

Сад су одлучујућа три нова елемента која иду преко тога.

Прво, Одеса. Настојања британских служби, да одатле организују нападе морнаричким дроновима на руску флоту у Севастопољу, сада показују Русима да без освајање Одесе нема сигурности за њихово војно присуство на Криму. На раније руске ратне циљеве сада је додано и пресецање Украјине од изласка на Црно море.

Друго, западно оружје далеког домета. Снабдевање Украјине далекометним ракетама сада приморава Русију на даља гутања територија, што ће их водити до Дњепра.

И напослетку, такво подизање ратних циљева је за Русе постало незаобилазно због трећег, одлучујућег елемента, који је у међувремену напредовао до аксиома руске спољне политике: Да је Запад непоуздан. Ниједан уговор у смислу стварања трајног мира неће више умирити Москву. Руси сматрају могућим да би политичке и војне инвестиције НАТО-а у Украјини у сваком моменту могле бити реактивисане, без обзира на потписе. Само успостављање "техничке" и коначне позиције моћи их штити од даљег проширења НАТО-а.

Да сумирамо како руски ратни циљеви изгледају овог тренутка: Освајање леве обале Дњепра и Области Одеса, устоличење "пријатељског" режима у Кијеву.

Мој модел поседује две непознате. Немам никакве идеје како Руси виде судбину Западне Украјине око Лавова. Имају ли намеру да тај део "откину" и препусте Западу, како би преосталу "независну" Украјину око Кијева сачували од утицаја интензивног националистичког простора западне Украјине? Морам рећи, то би био потез пун ироније, препустити НАТО-у управу над тим грозничаво активним регионом. Али искрено, нисам спреман да у геополитичким спекулацијама разазанам трунку хумора.

Друга несигурност у мојим калкулацијама тиче се балтичких држава. Две од њих, Естонија и Летонија, имају значајне руске мањине, које третирају врло лоше, док трећа, Литванија, блокира руски приступ енклави Калињинград. Руси би могли да дођу у искушење да их дисциплинују, ако ни због чега другог, онда да би пред Европљанима демонстрирали непоузданост Американаца и више пропагандни него ефикасни карактер НАТО-а. Лично не верујем у то. Руси не играју покер, него шах. Да не дирају Балтише, и поред њихових толико смешних колико неподношљивих провокација, то би за Русе била можда најбоља прилика да Европи сигнализују жељу за миром. Таква хладна, емоција лишена дипломатија је у руском стилу. Свеједно остаје тајна – колико далеко је Балтик спреман да иде у ратним играма, и докле ће Руси то толерисати.

Дајте да заокружимо ове спекулације о руском размишљану са једним отвореним питањем (књига је написана пре Трампове победе, прим. В.К.) и једном поузданм тврдњом. Спекулације о дипломатским последицама Трампове победе и његове наводне спремности да са Русима постигне брзи мир, су апсурдне. Руси то знају, и Руси то кажу. Они знају да преко пута њих стоје САД, не њихов председник. Истинитост такве тврдње могуће је доказивати скоро математички, као једначину првог реда с две непознате. Ако је један од "принципа" дипломатије САД непоузданост у савезима, тако је комплементарни принцип руске дипломатије поузданост. Трумп је према Русима мање непријатељски настројен и у неком свом нападу фантазије би могао да им понуди доста тога. Али Трумп је истовремено радикално произраелски, стога према Ирану непопустљиво непријатељски. Претпоставимо дакле, да је Трамп спреман на уступке Русији, док истовремено удвостручује агресивност према Ирану, као што је већ учинио у мају 2018 кад се једнострано повукао из нуклеарног уговора потписаног с гаранцијом УН-ове атомске агенције. Иран је данас, још и више него 2018, стабилно поуздани савезник Русије. Две земље размењују војну технологију. Русија ће према Ирану остати лојална, дакле с њим солидарна. У последици, САД под Трумпом би и даље третирале Русију као главног непријатеља.

А сада поузданост. Вратимо се размишљању о вероватним руским циљевима – освајање леве обале Дњепра, Области Одеса и успостављање "пријатељског" режима у Кијеву. За стратеге у Вашингтону су такви циљеви неприхватљиви. Њихово остваривање би истина задовољило руске безбедносне представе, и ништа више од тога. Али САД би то виделе као егзистенцијалну опасност по своје глобалне интересе далеко ван оних чисто војних. У овој књизи сам истражио, како је опадајућа моћ САД, у повлачењу после експанзионистике фазе (1990-2007), намамљена у стратешку клопку од стране режима у Кијеву. Запањујуће је како су Сједињене Државе лако допустиле да на два фронта – у Украјини и Израелу – буду увучене у крваве ратове, који само погоршавају њихов статус светске силе. И нису увучени од непријатеља, већ од властитих радикализованих савезника које су добрим делом сами уобличили. Остваривање руских циљева би за читав свет био доказ неспособности САД да подрже украјинске савезнике, уз то открили и своје индустријске слабости да произведу довољно оружја. То би даље био доказ војне некомпетентности САД, јер је пропала украјинска контраофанзива из лета 2023. планирана и осмишљена из Пентагона. Рекао бих да је тада, 2003, армија Сједињених Држава открила шта је рат који није "колонијалне" природе, већ против противника на сличном степену снаге, потпуно другачије него у случају Србије, Ирака, или Авганистана. Верујем да сам из руских изјава током 2024. "ухватио" њихово олакшање, кад су схватили да су техничке карактеристике америчког оружја инфериорније од похвала које су га пратиле. Мир по руским условима би за САД значио озбиљан губитак престижа, одсвирао крај америчке епохе, а долар послао у слободни пад, што би угрозило америчку способност да живе од рада других на овој планети. Бити исмејан у геополитици, то је преступ за који је казна смрт.

Као што сам у последњем поглављу објаснио, САД су од 2008. напустиле планове да војно контролишу свет. Још их једино занима контрола над вазалима. Њихов ограничен, али егзистенцијално неопходан циљ је од тада одржавање империје коју су створили после 1945: Контрола над Западном Европом (данас проширена бившим про-совјетским земљама иза Гвоздене завесе), над Јапаном, Јужном Корејом и Тајваном. Концентрација западних индустријских ресурса на тим територијама је спектакуларна. Неравнотежа унутар трговинске билансе "заједничког Запада" измедју Америке и држава под њеном контролом (450 милијарди долара) је релевантнија него она са Кином (279 милијарди).

У контроли вазала одлучује се материјално преживљавање САД. Рецимо да Руси постигну своје циљеве у Украјини, и онда стану, чиме изостаје даља експанзија на Европу. Поставило би се питање: "Шта? Није било никакве претње, подржавали смо Украјину без разлога!". То би угрозило осптанак НАТО-а. Тиме би велики амерички страх постао стварност: Помирење између Немачке и Русије. Зато је за америчке интересе кључно да рат мора да иде даље, не да би се спасила украјинска "демократија", већ да би се одржала контрола над Западном Европом и Источном Азијом."