Мучна офанзива Тајвана за очување дипломатских односа, све више држава повлачи признање владе у Тајпеју

Тајвански председник Лај Ћингде ову недељу проводи у посети пацифичким државама Палау, Маршалска Острва и Тувалу, које имају званичне дипломатске односе са његовим владом.

Раније ове јесени тајвански министар иностраних послова Лин Ћалунг је био на дужој турнеји по латиноамеричким и карипским земљама које признају владу у Тајпеју као субјекта који репрезентује читаву Кину – посетио је Гватемалу, Белизе, Свету Луцију, Свети Винсент и Гренадин, те Свети Китс и Невис.

Реч је о концентрисаном покушају да се кроз преиспитивање досадашњих заједничких пројеката и истраживање потреба домаћина изнађу начини да их Тајван даље, на конкретан и ефикасан начин, подржи финансијски и технолошки и тако убеди да не одустану од дипломатских односа с њим.

Ово стога што је моћна матица Кина својом огромном економском центрипеталном силом успела да од 2016. наовамо привуче десет држава да своје амбасаде пребаце из Тајпеја у Пекинг.

Тренд повлачења признања

Тако је преостало само 12 земаља, углавном Пацифика, централне Америке и Кариба, које одржавају дипломатске везе са Тајваном.

Често се каже да оне Тајван признају као независну државу, али то је заправо једна врста стенографског израза – оне, прецизно речено, признају владу у Тајпеју као јединог легитимног представника читаве кинеске државе и народа, што практично значи да не доводе у питање то да је Тајван део Кине.

Уосталом, сам Тајван, по уставу, себе дефинише као део Кине, с тим што последњих година режим Демократско-прогресивне партије оспорава и игнорише тзв. компромис из 1992. године, када су се владе у Пекингу и Тајпеју сагласиле да постоји само једна Кина, и све више говори о свом острву као независној држави.

И док САД и њени европски савезници, упркос чињеници да формално признају искључиво легитимитет владе у Пекингу, интензивирају политичке, економске и војне везе са Тајваном и тако практично сигнализирају да подржавају његову дефакто независност, паралелно с тим процесом тече тренд отпризнавања владе у Тајпеју. Никарагва, Хондурас и Панама су неке од латиноамеричких држава које су последњих година раскинуле везе с Тајпејом, што због идеолошких разлога, што због привлачности кинеских инвестиција и извозних послова у Кину.

Аналитичари у источној Азији оцењују да би следећи њиховим стопама могао да пође Парагвај, јер се његова економија у доброј мери ослања на извоз говедине и соје, које Кина увози у великим количинама, али од његових суседа Бразила и Уругваја.

С друге стране, мада купује парагвајске пољопривредне производе, Тајван нема популацију и потражњу која би била значајна за економију јужноамеричке државе. Тајпеј, међутим, влади у Асунсиону периодично, на сваких пет година, пружа финансијску помоћ, која износи просечно по 150 милиона долара, што је мало у односу на то колико би могао да понуди Пекинг.

Прошле године, пишу тајвански медији, парагвајски председник Сантјаго Пења Паласиос у више наврата је истакао жељу да унапреди трговинске односе са Кином, зашта би предуслов вероватно било повлачење признања владе у Тајпеју. Међутим, он је био и један од ретких страних лидера који је присуствовао инаугурацији новог тајванског председника Лаја у Тајпеју, тако да је могуће да је сигнализирање жеље за јачим односима са Пекингом био маневар за стимулисање тајванских инвестиција.

Ипак, с обзиром на висину кинеских улагања у земљама суседима Парагваја и чињеницу да се Пењина посета, будући да је узвратна, може протумачити као дипломатска куртоазија, један број политичких коментатора на Тајвану је песимистички расположен када је у питању будућност дипломатских веза њиховог острва са том јужноамеричком државом.

Највећи пријатељ или политички савезник Тајвана међу латиноамеричким државама је, чини се, Влада Гватемале, која је своју приврженост добрим односима са Тајпејом у неколико наврата демонстрирала и на међународној сцени: 2009. подржала је жалбу Тајвана против матице Кине у Светској трговинској организацији, а 2020. кандидатуру тог пацифичког острва за чланство у Светској здравственој организацији. Њен важан мотив за то традиционално је био одржавање добрих односа са својим највећим спољнотрговинским партнером САД.

На Тајвану, међутим, страхују да би због политичке нестабилности и економских потешкоћа тамошњи председник Бернардо Аревало сада могао да одлучи да ради спровођења мера за опоравак економије и програма социјалне помоћи затражи финансијску помоћ Пекинга.

Тајвански новац и утицај САД и њених савезника као адути

Када су у питању државе централне Америке, приметан је политички образац по којем њихове десничарске владе одржавају везе са Тајваном пре свега да би одобровољиле Вашингтон, који делује као њихов патрон, док за пребацивањем признања на Пекинг обично посежу левичарске владе које желе већу независност од САД и потражују новац с којим би могле да спроведу шире програме социјалне помоћи и заштите (и то нарочито у случају када Кина надмаши САД по обиму економске размене са њима).

Један од мотива тајванске дипломатске и економске офанзиве усмерене на Гватемалу, Белизе и друге земље које је недавно посетио министар иностраних послова Лин управо је то што су у њима сада на власти левичари, те стога прети опасност да се приклоне Пекингу.

Земље које настављају да одржавају дипломатске односе са Тајпејом углавном су економски недовољно развијене и задужене, па им је потребна континуирана економска помоћ, због чега су, сматрају на Тајвану, рањиве и осетљиве на понуде финансијске природе које долазе из Пекинга. Зато, ако Тајван жели да их задржи у свом јату, он мора да посегне за оним што се слободно може назвати "финансијским подмићивањем".

Тајвански аналитичари оцењују да, упркос томе што је број држава које признају владу у Тајпеју мали и што су оне демографски и економски сићушне, Тајван мора да детаљно и вредно проучи њихове потребе и изађе им у сусрет финансијски и технолошки како би их задржао на својој страни јер су оне важне за његову "државност и међународни углед".

У томе, кажу они, међутим, Тајван ће морати да се ослони на утицај својих савезника САД, Јапана и Аустралије, јер сам не може парирати економској моћи матице Кине.