Јад и туга у тропском рају, седам деценија патње након највеће нуклеарне пробе САД

Месец март био је судбински и за становнике Маршалских острва.

У склопу те сада независне државе са око 42.000 становника налази се атол Бикини, где су САД 1. марта 1954. извршиле војни експеримент који је проузроковао огромну физичку, психичку и економску патњу генерацијама острвљана. 

Позната под оперативним називом "Касл браво", проба се састојала од експлозије термонуклеарне бомбе снаге 15 мегатона, буквално хиљаду пута јаче од атомске бомбе бачене девет и по година раније на јапански град Хирошиму. То је била најснажнија детонација коју је америчка војска икада извршила - облак који је проузроковала дигао се 40 километара у висину, док је кратер који је бомба оставила након експлозије био пречника скоро два километра и дубине 120 метара.

Преварене жртве

Домородачки становници са Бикинија измештени су још у јулу 1946. године када су Американци спровели прву у серији од 67 нуклеарних проба на Маршалским острвима, које су трајале до 1958. године (Оживљавање пацифичке нуклеарне голготе). 

Њима је тада морнарички командант и војни гувернер Маршалских острва комодор Бен Вајат рекао да је реч о привременој селидби и да ће предстојећи експерименти бити извршени "за добробит целог човечанства, како би се окончали сви ратови."

Наравно, готово осам деценија касније атол, чије је име овековечено у врсти женског купаћег костима, и даље је ненасељена пустош због високих нивоа радијације. 

Историчари кажу да је снага нуклеарних оруђа које су Американци испробали током поменутих 12 година на Маршалским острвима еквивалент моћи више од 7.000 бомби "мали дечко" (средство употребљено за уништење Хирошиме).

Војни успех, људска трагедија

За организаторе пробе "Касл браво", америчку Комисију за атомску енергију и Министарство одбране, она је била велики успех јер је потврдила функционалност прве "суве" термонуклеарне бомбе у америчком поседу - направе која није користила течни ("мокри") водоник, због чега је била знатно мање величине од својих претходника и самим тим могла да буде постављена на ракете или прикачена на бомбардере. 

Штавише, они су били (пријатно) изненађени и затечени њеном снагом. Наиме, амерички научници у лабораторији у Лос Аламосу погрешно су прорачунали снагу бомбе јер су потценили моћ нове смесе која је искоришћена као гориво за покретање ланчане нуклеарне реакције, па су насељени атоли Ронгелап, Ронгерик, Алингинеа и други, који нису били евакуисани, били захваћени великом количином радијације. Испоставило се, дакле, да у рукама имају оружје моћније него што су слутили.

Функционери Комисије за атомску енергију, међутим, одговорност за озрачивање домородаца и неколико десетина америчких војника су пребацивали на војску, која је наводно била обавештена да детонација, мада се очекује око 6 мегатона, може достићи читавих 15. По њима, армија се није одазвала на то упозорење, због свог искуства из раније пробе с хидрогенском бомбом на Маршалским острвима, када радиоактивне падавине нису захватиле већи пречник. 

Иронично и трагично, становници тропског Ронгелапа, на које се сручио радиоактивни пепео беле боје, који никада нису били доживели снежну зиму, погрешно су помислили да је реч о пахуљицама снега, због чега су се деца ваљала у њему и узимала га уста.

Међутим, убрзо је постало јасно да се староседеоцима десетак атола у саставу Маршалских острва десило нешто необично и опасно. Задобили су опекотине и почели да губе косу. 

Иако је реч о симптомима радијационе болести, америчке војне власти су им говориле да нема разлога за бригу. 

Неколико година касније почела да се рађају деца са тешким генетским деформацијама – толико да је чак скован израз "деца медузе", јер су новорођенчад имала развијене унутрашње органе, али не и кости, због чега су била безоблична и мека попут медуза или грожђа.

Поврх тога, деведесет посто већ рођене деце на Ронгелапу су оболела од тумора штитне жлезде.

Америчке власти су и у позним педесетим годинама наставиле да пребацују становнике са локација где су вршиле нуклеарне пробе на поменуте атоле, који су били погубни по здравље, тврдећи да су безбедни за живот.

Неодговорност и лажи мотивисани расизмом?

Такав третман вероватно није чудан када се зна да су домороци Маршалских острва били сматрани за "дивљаке" и "нецивилизована створења нешто ближа Американцима од мишева", као и да је у току била оштра хладноратовска трка са Совјетским Савезом у развоју хидрогенске, односно термонуклеарне бомбе.

Становници Маршалских острва су практично постали и научни заморчићи, јер је америчка војска изразила интересовање за проучавање последица радијације и упутила истраживаче, који су све до деведесетих година прошлог века узимали узорке њихове крви, зуба и коштане сржи, а нису их обавестили о намени и значењу тих поступака. И тела преминулих домородаца су одузимана од породица и одношена у америчке војне базе на проучавање.

Деценијама се масовно умирало у мукама од разних форми канцера у условима где не постоје болнице и одговарајућа медицинска нега. Рак је и даље водећи узрочник смрти у том, може се рећи, уклетом земаљском рају у Тихом океану.

Последице пробе "Касл браво" изведене у марту 1954. године можда би и биле успешно заташкане, да се у том пространом и слабо насељеном подручју Тихог океана, који у оно време није имао комуникационе везе са остатком света, није случајно затекао јапански рибарски брод "Даиго фукурју-мару (српски "Срећни змај бр. 5") са 23 члана посаде, који су и сами били озрачени и вест о нуклеарној експлозији пренели у своју земљу. 

Недостижна правда

Становници Маршалских острва, које су званично независност од америчке управе стекли 1986. године, након осамостаљивања су почели да примају одштету за своје муке, контаминацију хране и воде и уништење природне средине. Она је достигла укупно 604 милиона долара. 

Ово, тврде критичари, треба упоредити са компензацијом од 2,3 милијарди долара која је додељена територијама у саставу САД попут Гуама, које су претрпеле неупоредиво мање здравствене и еколошке последице од нуклеарних проба америчке војске у Тихом океану од самих Маршалских острва, која су била њихово поприште.  

САД су до замрзавања нуклеарних проба 1992. године извршиле укупно чак 1.030 детонација, од којих се већина десила на територији матице или под земљом. Међутим, када се погледа снага бомби у мегатонима, на Маршалска острва, која су се након Другог светског рата четири деценије налазила под америчком управом, диспропорционално отпада чак 59 посто снаге свих атомских, односно, нуклеарних експлозија које су спровеле САД (109 мегатона).

Нико од америчких планера и извршитеља нуклеарних проба, односно креатора нехумане политике према домородачком становништву у подручјима захваћеним нуклеарном девастацијом, није био позван на одговорност пред судом. 

Мали "нуклеарни трибунал" основан на Маршалским острвима прихватао је колективне тужбе за одштету грађана са различитих атола и симболично им доделио укупну компензацију од око две милијарди долара, али острвска влада, која се и данас економски и безбедносно налази у зависном положају од САД, никада није успела да тај новац у целини добије од Вашингтона.  

То јасно указује на то да седам деценија након најснажније нуклеарне пробе које су САД икада извршиле, која је истовремено и амерички нуклеарни експеримент који је проузроковао убедљиво највише несреће, староседеоци живописних атола у Тихом океану нису добили ни близу адекватну компензацију за своје патње.