четвртак, 10.08.2023, 11:50 -> 11:55
Извор: РТС
Аутор: Иља Мусулин, дописник РТС-а из Источне Азије
štampajДа ли jе америчко дипломатско удварање Кини последица војног и економског трошења у Украјини
Огромни материјални и финансијски трошак ангажовања у Украјини присиљава САД да траже ублажавање трвења у односима са Кином, сматрају коментатори војнополитичких прилика у Источној Азији.
Након, чини се, неуспешне посете америчког министра иностраних послова Ентонија Блинкена Пекингу у јуну, у ту далекоисточну престоницу упутила се министарка финансија Џенет Јелен, а онда и најпознатији и најомиљенији амерички дипломата у Кини и данас врло утицајни Хенри Кисинџер.
Кину су, упркос погоршању политичких, војних и економских односа између Вашингтона и Пекинга, последњих месеци посетили и крупни амерички капиталисти Бил Гејтс, Илон Маск и Тим Кук.
На Далеком истоку се зато медији последњих недеља упињу да дају одговор на питање шта те дипломатске посете релативно нижег профила, односно, пословни походи релативно високог нивоа значе, поготово ако се има на уму да је председник Џозеф Бајден свог кинеског колегу недавно јавно назвао диктатором, а Пентагон објавио упућивање нове војне помоћи Тајвану.
Да ли оне значе да Вашингтон, упркос оштрим речима политичке елите, снажној медијској кампањи демонизације Пекинга и наставку политике наоружавања Тајвана, тражи начине да ублажи крупне војнополитичке тензије са својим "највећим глобалним такмацем"?
Ако да, да ли је реч о искреној жељи да се умањи трвење, или о маневрисању и обмани, чији је циљ да се купи време док се не оконча конфликт у Украјини, који црпи огромна материјална средства из америчког државног трезора и војних складишта?
И, коначно, ако су посете Јелен и Кисинџера, те пропратне роле Гејтса и Маска, искрени покушај да се побољшају узаврели односи с Пекингом, шта је (главни) узрок том настојању?
Схватање да економско и војно ломљење Русије не иде по плану, те да је за САД даља истовремена ескалација на два фронта несносна, или притисак пословних кругова унутар земље, који због раста војнополитичке нетрпељивости и ширења и усложњавања економских санкција против Кине трпе осетне губитке и суочавају са врло неизвесном будућношћу која прети да им донесе катастрофалну штету?
Мисија старог дипломатског вука
Јунска посета државног секретара Блинкена Пекингу у делу америчких медија је оцењена неуспехом, јер је, кажу, он провео пуно времена у разговорима с ниже рангираним кинеским дипломатама, док је сусрет с председником Си Ђинпингом био изузетно кратак и прошао у релативно необичној атмосфери која наводи на помисао да је амерички дипломата био третиран као ђак на универзитетском семинару - председник Си професорски је седео на челу стола док је његов гост био посађен са стране, тако да саговорници нису били окренути лицем у лице, како је то иначе уобичајено.
Да нешто у Пекингу није било у реду сугерише и изјава председника Бајдена који је пред камерама свог кинеског колегу назвао диктатором одмах по Блинкеновом повратку у Вашингтон (нарочито под претпоставком да је та изјава дата свесно и плански).
Но убрзо, у јулу, у Северну престоницу (што је буквално значење речи Беиђинг, односно, Пекинг) је пристигла министарка финансија Јелен, и онда, још интересантније, бивши државни секретар Кисинџер који се педесет година раније уписао у анале синоамеричких односа, када је испреговарао поновно успостављање прекинутих дипломатских веза између две земље и комунистичког дива приволео на блиску обавештајну сарадњу усмерену против Совјетског Савеза.
Стогодишњи Кисинџер, који је као врсни дипломата и данас утицајан у политичким круговима у Вашингтону, те у Пекингу важи за старог пријатеља, верује се, одиграо је важну посредничку улогу усмерену на успостављање поверења између две владе. Међутим, с обзиром на штура медијска саопштења, у овом тренутку није јасно какву конкретно - источноазијским познаваоцима кинеске дипломатије, која је склона такту и суздржаности у медијским саопштењима, та дискреција управо говори да је реч о битној дипломатској размени.
Неки од њих спекулишу да је Кисинџер, могуће, поново покушао да унесе једну врсту раздора између Москве и Пекинга - вероватно не онако снажно као што је учинио седамдесетих година, када су се Кина и СССР надметали око тога ко ће предводити светску комунистичку заједницу и спорили око хиљада километара границе, већ доста блаже, у смислу да је понудио одређене уступке своје земље како Пекинг не би отворено подржавао Москву материјално и финансијски, већ заузео истински уздржан неутрални став.
Дволичност Вашингтона?
Остављајући по страни питање да ли се Кисинџер, министар иностраних послова у администрацији председника Ричарда Никсона и Џералда Форда седамдесетих година прошлог века, вратио из пензије да би поправио оно што се чинило непоправљивим или заправо никад у њу није ни отишао, као релевантније се намеће питање зашто је само пар недеља након његове посете Пекингу Вашингтон морао да објави вест да ће упутити Тајвану помоћ у наоружању и војној опреми вредну 345 милиона долара.
Реч је, јављају медији у Источној Азији, о донацији оружја и оруђа, која је део специјалног пакета војне помоћи од милијарду долара предвиђеног за Тајван за ову годину о којем директно одлучује председник Бајден.
То, као и ширење заједничке годишње вежбе армија САД, Аустралије и других савезничких земаља која се крајем јула одржава крај обале државе континента и, тврде поједини медији, представља симулацију борбе за Тајван уз кинеску обалу, наводи на помисао да Вашингтон није искрен у својој намери да поправи односе с Пекингом.
Поједини азијски аналитичари, међутим, противречност између посета Јелен и Кисинџер са једне и тих војних потеза са друге стране тумаче као унутрашњу борбу између политичких фракција у САД - политичких јастребова, које спонзорише војноиндустријски комплекс заинтересован за продуковање војних криза које гутају велике количине наоружања, и умеренијих политичара, који искрено желе детант јер су свесни економских и политичких последица на међународној сцени које би претрпела њихова земља ако би се упустила у још један (директни или индиректни) сукоб са великом силом.
Ови други, тврди се, имају и више слуха за потребе америчких компанија, које су уложиле огромне своте новца у Кину и чији опстанак или добробит зависи од успеха на њеном тржишту.
Попуштање тензија с Кином прека потреба
То нас доводи до одговора на горе постављена питања. У Вашингтону постоји политички консензус две водеће партије да је Кина највећи стратешки геополитички ривал и претња по безбедност САД и одржање светског поретка које су оне изградиле после Другог светског рата, који се огледа у чињеници да је влада председника Бајдена наставила са политиком увођења економских санкција и интензивнијег наоружавања Тајвана, које је започела администрација његовог претходника Доналда Трампа.
Ипак, у САД чини се сазрева свест о томе да је рат у Украјини толико испразнио складишта муниције и наоружања и убрзао феномен дедоларизације да је даље јачање трвења с Кином у вези Тајвана исувише ризично.
Наиме, до почетка ове године амерички војнополитички коментатори су заступали тезу да снабдевање украјинске војске хаубицама, артиљеријском муницијом и оклопним возилима неће угрозити спремности америчких снага да реагују на евентуални покушај Пекинга да силом поврати контролу над Тајваном, јер би се битка за то пацифичко острво углавном водила морнаричким и ваздухопловним ефективима.
Сада, међутим, они све гласније истичу да су овогодишње испоруке и противваздушних система "Патриот", "Насамс" и "Вампир" Украјини проузроковале несташицу ракета, што подрива способност САД и Запада да у случају кинеске интервенције војно делују у Пацифику и Тајван снабдевају довољним количинама наоружања.
Када се томе дода претходни велики утрошак пројектила за вишецевне ракетне бацаче "Химарс", који могу да се користе и против инвазионих снага које се транспортују бродовима и искрцавају на обалу, те пражњење не само америчких и европских, већ и јужнокорејских складишта артиљеријских граната, постаје све извесније да рат у Украјини узима значајан данак по спремност САД и њених савезника да парирају кинеским трупама у евентуалном конфликту око Тајвана.
Ту чињеницу истичу и неамерички коментатори. Тако јапански професор политичких наука Масахиро Мацумура у својој колумни у часопису Никкеи Азија оцењује да је издашна војна помоћ Кијеву поткопала борбену спремност Сједињених Држава и да рат у Украјини узима превише њихових ресурса и пажње.
Мацумура констатује и да су током трајања Хладног рата Сједињене Државе биле способне да истовремено интервенишу у три регије света: у Западној Европи, на Блиском и Далеком истоку, али да је њихова индустријска и економска моћ од онда опала, због чега сада себи могу да приуште ангажовање у само једном сукобу са противником приближно исте моћи.
Он пише да ће вероватно бити потребно најмање пет година да САД попуне своје залихе наоружања и муниције до нивоа који би био довољан да се ефикасно војно супротставе Кини на Тајвану.
Као још један узрок заинтересованости Вашингтона за ублажавање тензија с Пекингом треба додати и политички моменат, односно, чињеницу да су снажно мешање Запада у украјински сукоб и његови оштри притисци да се осуди руска интервенција у Украјини, због двоструких аршина, поткопали његов ауторитет међу земљама Блиског истока, Африке и Јужне Америке.
Такође, у Југоисточној Азији постоји немали отпор америчком настојању да се земље АСЕАНА приволе на економско одвајање од Кине и војнополитички сврстају у блок који би радио на сузбијању њене војне моћи и пружио материјалну подршку Тајвану - то противљење јавно су изразиле сингапурске, малезијске и индонежанске дипломате и политичари.
Вашингтон због Русије на милости и немилости Пекинга?
Дипломатска офанзива САД чији је циљ да се стабилизују односи са Пекингом, дакле, није мотивисана добротом политичке и војне елите у Вашингтону, већ је за њу прека потреба. Она је практично изнуђена успехом Русије у парирању економским санкцијама Запада, огромним производним потенцијалом њене војне индустрије и способношћу да уништи сву технику коју САД и њени савезници упуте на њене снаге у Украјини.
Услед неколико деценија деиндустријализације кроз измештање производних капацитета у иностранство и стављања акцента на финансијски сегмент економије, Сједињене Државе су сада, у одсудним тренуцима када је у питању њихово настојање да кроз економске санкције и јачање војног присуства у азијско-пацифичком региону обуздају раст моћи Кине, присиљене да од ње траже предах у заоштравању политичких односа које су саме започеле.
Упркос ликовању да је Русији већ нанет стратешки пораз - речи које се нарочито често чују из уста државног секретара Блинкена - чини се да, обрнуто, губитак великих количина војне опреме и новца у Украјини присиљава Вашингтон на одступање у за њега најбитнијем стратешком дуелу, оном са Кином у вези Тајвана (и оближњег Јужног кинеског мора).
Реалистично гледано, Пекингу одговара да САД наставе да се исцрпљују у Украјини, јер се тиме умањује њихова моћ да подупиру режим Демократско прогресивне партије у Тајпеју, који ради на јачању де факто независности Тајвана, између осталог и кроз крупне набавке америчког наоружања и ангажовање војних саветника из САД.
Зато не би било изненађење ако би влада у Пекингу, упркос поменутом дипломатском удварању САД, наставила да подржава Москву куповином њених енергената и охрабривањем кинеских компанија да извозе робу широке потрошње и инвестирају у Русију и тако попуне рупе настале повлачењем западних и јужнокорејских и јапанских компанија с њеног тржишта.
Коментари